„Pavlovi dani”, kako je jedan analitičar kleronacionalističke orijentacije nazvao dane nacionalne žalosti proglašene povodom smrti patrijarha Srpske pravoslavne crkve, nezvanično još uvek traju. Po utvrđenom pravilu kanonskog tugovanja, sa zvonika svih srpskih crkava – pa i s one dve sagrađene jedna uz drugu na placu otetom od jedinog obdaništa na beogradskom Vidikovcu – patrijarhova smrt se još uvek oglašava vaseljeni. Na usluzi su i nove komunikacione tehnologije: pomoć u medija, nacija obilazi kuću u kojoj je patrijarh rođen, zaviruje u njegovu školsku i zdravstvenu knjižicu, upoznaje patrijarhove sestriće i nećake, procenjujući usput vrednost njegove materijalne i duhovne zaostavštine. Za naslovne strane pomno se biraju patrijarhove pouke sabranoj i rasejanoj Srpčadiji, koje samo otpadnicima neposvećenim u nacionalni žargon zvuče poput krilatica iz Alana Forda. Uredničke intervencije u kolektivno pamćenje u stopu prate disciplinovani odredi interpretatora stanja nacije, čije demagoške besmislice, nalik onoj da je patrijarh bio „čovek i Srbin kome su svi verovali”, zgodno odzvanjaju javnim prostorom, opustelim na trenutak. Odnosno na tri dana; ili četiri, zavisi po kom se kalendaru računa, republičkom ili gradskom.
Sabornost je narušena samo u nekoliko medijskih enklava, Peščaniku i e-novinama, čiju su nedovoljnu vidljivost u široj javnosti za trenutak prekinuli kolumnisti i talking headsi državotvornih medija, pozivajući na hapšenje onih koji krše dane žalosti ili tek izražavajući svoju zgađenost nad „građanistima” i „drugosrbijašima” što su se usudili da prokomentarišu višednevni nekrofilni spektakl u državnoj režiji.
Ovoj kritičkoj terminologiji koja se za poslednje dve decenije odomaćila u Srbiji (izdajnici, strani plaćenici, mrzitelji svega srpskog itd.), u javnom govoru pridružen je i specifičan crkveni sleng, pa su se novinari i čitači vesti danima dovijali sa crkvenoslovenskim kovanicama i arhaizmima, bez ikakvog prevoda ili objašnjenja. Razumevanje se, uostalom, i ne postiže prepisivanjem značenja reči iz rečnika, već pripisivanjem značenja kontekstu – i to iz onog registra interpretacije koji je trenutno na snazi. Za usklađivanje sa tim registrom sasvim je nevažno šta zapravo znači reč mestobljustitelj, simbolički hit „Pavlovih dana”. Mističnim terminom u diskurs je nehotice uveden i centralni problem patrijarhove smrti – kontinuitet, odnosno nasledstvo svetosti prvog među jednakima.

Stari patrijarh umirao je gotovo dve godine u bolničkoj sobi i jedina borba koja je za lekare u tim okolnostima imala smisla bila je ona da se i njegov mir, ali pre svega dijagnoza i tekuća klinička slika sačuvaju od javnosti. Čini se da je radoznalost medija podsticana upravo iz crkve, u čijim se hodnicima i danas plete naracija žanrovski slična gotskom romanu – no, sa onim elementima srpskog epa i lirske lascivnosti čija mešavina, umesto mračnih dvorskih duhova i zavera, neodoljivo priziva Kovačevićeve Maratonce. Publika je lako saznala kome je dobri starac ostavio svoj budilnik, no materijalna bogatstva ionako nisu od interesa za potencijalne naslednike, koji su već stekli sve što se na ovom svetu poželeti može – od džipova i đakuzija do neoporezivosti imovine i nekažnjivosti pred zakonom. Moglo se pretpostaviti da je, s obzirom na svoj životni stil, patrijarh poželeo da bude sahranjen skromno i mirno, bez cirkusa kakav su mu priredili u velikom transportu do rakovičkog manastira. I zaista, sam ukop obavljen je u krugu familije i saradnika, bez prisustva medija, pa čak i bez onih aktera sa VIP dozvolom da se preko reda poklone patrijarhovom telu, koje je prethodnih dana bilo izloženo u Sabornoj crkvi.
Protivno ovdašnjim verskim praksama, patrijarhovo mrtvo telo prikazivano je danima u svim medijima – najčešće u morbidnim scenama ljubljenja, među kojima se posebno izdvajaju prizori prinudnih poljubaca male dece koje roditelji prinose lešu, te poljupci političara, čije je posete Sabornoj crkvi pratilo više kamermana i fotoreportera nego na bilo kom redovnom političkom zadatku.
Običaj paganskih zajednica da izlože na uvid telo nekog od svojih važnijih članova, preminulog ili ubijenog – poglavice, vrača ili žrtvovane device – uobičajeno se razumeva kao svojevrsni obred zadržavanja, očuvanja vrednosti koje je preminuli član simbolizovao, ili za čije je postignuće žrtvovan. U složenijim kulturama, javno izlaganje tela članova sopstvene zajednice najčešće je imalo forenzički motiv – otklanjanje sumnje u nasilnu smrt. S vremenom je, najpre u razvijenim hrišćanskim kulturama Evrope, uključujući naravno i pravoslavne, pa konačno i u njihovim sekularnim, građanskim naslednicama, mrtvo telo – osim ukoliko nije znak nepravde na koju treba skrenuti pažnju izlaganjem žrtava – prepušteno dostojanstvu privatnosti. Duhovni poglavar srpskog naroda, kako glasi politički arhaizam prizvan iz 19. veka kojim se opisuje uloga patrijarha SPC, iz nekog razloga lišen je tog dostojanstva.
Bilo je važnije sabrati zajednicu oko njegovog tela, te iz običnog ljudskog poštovanja za mrtvog čoveka izvesti plebiscitarnu podršku za aktuelne registre vrednosti i mesta političke moći. Zaista, takva motivacija podseća i na grandiozan sprovod Josipa Broza, čija se statistika po tabloidima odjednom našla u rivalskom odnosu sa kolonom koja je stajala ispred Saborne crkve; pa i na sahranu Zorana Đinđića, kada je bilo potrebno pokazati da ubistvo premijera još uvek ne znači da je državni udar uspeo.
Patrijarh je proglašen za „živog sveca” onog trenutka kada je preminuo, ali se verodostojnost ove aklamacije temelji na još jednom paradoksu – živeo je, naime, onako kako inače u srbijanskom plemenu žive ljudi sa socijalnih i vrednosnih margina, skromno i u doslednoj veri u ono što ispoveda. Zato će i ostati simbol bez utemeljenja u stvarnosti. Elementarne vrednosti koje bi trebalo da definišu taj simbol u ovdašnjem diskurzivnom pojmovniku, ne dele ni oni među kojima je patrijarh bio prvi – njima srodne lažljivce i beskičmene srebroljupce, silovatelje, ubice i progonitelje koji naseljavaju politički prostor Srbije što se tako vešto očešao o patrijarhovu smrt, ne vredi ni nabrajati.

Njegove etičke vrednosti malo kome su potrebne, pa je figuru patrijarha potrebno rekonstruisati za odgovarajući kontekst – on zapravo nije, kao mi ostali, znao da je krasti loše a bogatiti se stvaranjem nepravde još gore, već on nije mario za materijalne vrednosti; patrijarh nije, kao svi mi, ćutao ili u horu podsticao ili odobravao nacionalističku histeriju koja je devedesetih proizvodila smrt i razaranje, već je bio vrhovni Srbin iz kog progovara esencija nacije. Konačno, patrijarh nije – kao mi – samo običan čovek, čije se mesto u društvu procenjuje sa manje ili više poverenja u onostrano, a značaj u odnosu na neke konkretne i proverljive, već odavno ispregovarane etičke vrednosti (za koje, eto, „nismo imali dovoljno snage da se izborimo”). Ali uz njegovu pomoć – a ona je već in effectu, kako su zaključili ovdašnji analitički eksperti, konstatujući da je Srbija sada dobila najvažniju podršku tamo-gde-treba, i mi, svi ostali, otarasićemo se ovozemaljskih trica i odabrati carstvo nebesko. Kao i uvek, uostalom, kad na terenu treba zasukati rukave.
Fuko tvrdi da se značenje proizvodi u složenoj igri između prisutnog, onog što je vidljivo, i odsutnog, onog što je skriveno. U kakofoniji koju stvaraju državni i paradržavni likovi grupisani u stada oko upražnjenog pastirskog trona (onog pod zaštitom, dakle, mestobljustitelja), čini se da ničeg skrivenog zapravo više i nema. Preminuo je najbolji od nas, svojom smrću nam je podario neku tajanstvenu moć, a mi ćemo zauzvrat nazvati centralni gradski bulevar njegovim imenom, zadužio nas je svojim asketskim životom i skromnošću kao izvornim hrišćanskim sredstvima za odbranu srpstva na Kosovu. A pošto smo oplakali svog duhovnog poglavara, vreme je za novu igru sa nacionalnim doglavnicima i inovativne pristupe svemu postojećem, kako je ovih dana objasnio njegovo prevashodstvo Boris Tadić u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, tom bastionu „kritičke mase znanja i autentičnog slobodarskog duha koji su pokretali ovo društvo, nudili reforme i projekte izlaska iz krize”.