Izvesna Katarina Miljorini, 20 godina, „poreklom“ Brazilka, prepoznala je, kako se sada čini, nesaglediv potencijal internet prodaje odlučivši da na tom svetskom tržištu ponudi nešto „novo“ i neočekivano - sopstvenu „nevinost“. To je realizovano uz svesrdnu pomoć australijanskog reditelja Džastina Sislija koji tu kupoprodaju, doduše, naziva – projekat, jer prema njemu (projektu) planira da snimi dokumentarni film „Virgins Wanted“. Gospođica Miljorioni nije idejni tvorac ovog poduhvata („nevinost“ se, tvrde mediji, što uspešno, što neuspešno, prodaje online još od 2005), ali je gorepomenuta Brazilka postigla, ako se „javnost“ pita, sramno visoku cifru od 780 hiljada dolara.

Srećni dobitnik seksualnog odnosa sa devicom je japanski biznismen koji se (očekivano) krije iza nadimka - Natsu. Novinari Huffington post-a, ali i neki predstavnici domaće inteligencije, prilično su se prošlih meseci nasekirali zbog ove, tvrde oni, dosta loše nagodbe. Ukratko: Natsu je nasamaren. Kako bi poštenom japanskom biznismenu (ali i ostalim potencijalnim kupcima-naivčinama) predočili da je to što je plaćeno, u stvari preplaćeno, predstavnici „sedme sile“ opskrbili su se mišljenjima svakolikih stručnjaka. I svi seksualni stručnjaci u glas su povikali: „nevinost“ je neproverena glasina. Natsu je, kako činjenice nalažu, kupio nešto što se moglo lako oštetiti nesmotrenom upotrebom tampona, pa čak i naivnim (i nevinim) džogingom. Razočaran je i Svetislav Basara. U Srbiji bi, tvrdi on, Natsu dobio više: i lepšu i „neviniju“, valjda po istom domaćem receptu po kome je i Vučurevićev Dubrovnik iz paralelne dimenzije „i lepši i stariji“, ali avaj.
Među silnim lamentima nad sudbom naivnoga čoveka, ipak, nije bilo dovoljno naivnih posmatrača da pitanje postave nešto drugačije. Na primer: kako se to „nevinost“ tako komercijalno dobro snašla u doba sveopšte afirmacije seksa i svega nagonskog? Ili: Šta je nama naša (seksualna) revolucija dala? Arhaična „nevinost“ je izašla na tržište, u svetski multikulturni prostor i tamo je, gle čuda, prepoznata kao vrednost. Raznorazni kupci i prodavci magle, biznismeni i „zainteresovana javnost“ sa četiri strane sveta - svi do jednog su razumeli jezik kojim govori Katarina Miljorini. I kada su se šatro podsmevali brazilskoj „prodavačici“, znali su da će razmena za nju biti više nego isplativa: žensko telo je i dalje skupa roba. To je otužan deo priče o famoznoj globalizaciji i tehnologiji koja je promenila svet. Jedino što je u ovom slučaju „globalizovano“ jeste prastari mit o čednoj devojci (čija se čednost sada može izraziti u novčanoj protivrednosti), a jedino što je tehnologija promenila je mesto susreta zainteresovanih strana.
Prema zakonu drevnih Jevreja, u slučaju silovanja još neudate (dakle „nevine“) devojke, silovatelj mora da isplati ocu naknadu u srebru jer je „oštetio robu“. To vrednovanje žene kroz količinu njenog seksualnog neiskustva preživelo je, kako vidimo, sve nedaće i ponosno se praktikuje na internet aukcijama tri hiljade godina kasnije. Natsu nije prevaren. On je kupio ono što on, ali i mnogi drugi muškarci sveta, misle da žena jeste. Njega nisu omele iluzije o emancipaciji i seksualnom oslobođenju; čekao je na trenutak kada će u (relativno) novom, tržišnom formatu moći da konzumira „večno žensko“. Natsu nije samo kupio seks sa „nevinom“ devojkom, on je ovom transakcijom devojku sveo „na pravu meru“ njenog tela; probudio stari patrijarhalni moral (sa ženom u glavnoj ulozi) koji nikada nije prevaziđen, a kamoli ukinut. („Nevinost“ u ovom tekstu nije stavljena pod navodnike jer se ne može pouzdano dokazati, uostalom, nemoguće je dokazati halucinacije patrijarhalnog uma. Navodnici su, shodno prilici, jedini otklon od ove fantazmagonije koje se svet još nije oslobodio).
Dalje, nezavisne kritičare i posmatrače slučaja Miljorini nije nimalo zbunila uloga „nevinosti“ u doba opšteg utrkivanja medija u glorifikaciji seksa koji leči sve, od migrene do kancerogenih oboljenja. S pravom nije. Ko su oni da preispituju opštevažeći poredak stvari u kojem se zna čiji je seks, a čija „nevinost“? Stotine milijardi dolara, koliko je na godišnjem nivou u SAD-u „teška“ seks industrija , nisu uložene sa ciljem da ohrabre žensku seksualnost. Porno industrija je oduševljeno potpomagala žensku submisivnost i objektivizaciju kako bi pomoću tog starog trika podigla muški libido. Hvalospev seksu je istovremeno hvalospev seksualnoj potčinjenosti žene. Muška seksualnost definisana kao poriv za penetracijom u otvore tela neke žene je ona seksualnost koju, obaveštavaju nas mediji, nikako ne treba potiskivati. Ženina rola se u tom sistemu kreće u kontinuumu od sveže do potrošene robe za seksualno pražnjenje. Ona je „respektabilni“ seksualni objekat i tada „nevinost“ ima savršeno smisla. „Nevinost“ je vrhovna vrednost tamo gde je telo jedina validna ženska „ulaznica“, a (muški) seks jedina igra u gradu.

Pomenuti seksualni događaj trampe ili isporučenje „nevinosti“ (Natsu protiv Miljorini) trebalo je da se odigra u privatnom avionu na relaciji Australija-SAD, kako bi se izbegao zakon o prostituciji. Nimalo neočekivano, priča o prostituciji (ili o prostitutki Miljorini) prevazišla je pravnu dimenziju i prerasla u moralnu problematiku. Iako nije lako formulisati šta je tačno gospođica Miljorini moralno zgrešila, dotična se, kako stvari stoje, imala izviniti zainteresovanoj javnosti za „nemoralan“ odnos prema sopstvenom telu. To bi otprilike zvučalo ovako: „Za mene to nije prostitucija. Ako neko nešto uradi jednom u životu, to nije profesija. Ako napravite jednu dobru fotografiju, to vas ne čini profesionalnim fotografom“. Moguće je da je neko od dežurnih moralizatora podlegao ovom objašnjenju, ali Svetislav Basara se nije dao. Basara je ostao dosledan svom, kako ga naziva, starom i prevaziđenom svetu u kome je „dama koja naplaćuje karanje prostitutka. I tačka“.
Bojeći se (opravdano) da će dušebrižništvo u ovom slučaju dobiti popriličan zamah, Miljorini se odlučila za još jedan trik „ublažavanja moralne krivice“. Reč je o već rabljenom motivu, bar na ovim prostorima, što u narodnim pesmama, što u savremenim turskim tv novelama. U svakom slučaju, patrijarhalno društvo ima razumevanja za to da žena sa svojim telom može činiti šta joj volja samo u slučaju da ona to čini u ime višeg cilja (znači: za muža, porodicu ili naciju). Pošto, dakle, samoljubivi motivi ne dolaze u obzir, u slučaju Miljorini pronađeno je odgovarajuće rešenje u prodaji „nevinosti“ radi pomoći siromašnim sugrađanima. To je dočekano ili sa podsmehom kojim su se šepurili naslovi vesti (poput „Prodaje nevinost kako bi promenila svet“) ili nepoverenjem kojim se budno i analitično pratio razvoj događaja. Pa, tako, kada je krajem decembra omražena Brazilka naplatila honorar za slikanje za januarski broj magazina Playboy, nepoverljivi deo „javnosti“ pobedonosno je konstatovao da taj novac (od slikanja) svakako neće završiti u rukama siromašnih. Iako dotična nikada nije obećala da će novac koji zaradi od „popularnosti“ deliti sirotinji, ovim je dokazano - Katarina Miljorini je bestidnica i moralni bogalj. Očigledno se njen pokušaj samoviktimizacije nije tako dobro primio kao u turskoj melodrami „Šeherezada“, gde su autori serije za „jednom-prostitutku“ ipak obezbedili srećan kraj (sa udajom).
Šta se krije iza „rasprave“ o tome da li je gospođica Miljorini prostitutka? Isprva se tema ne čini naročito diskutabilnom, prostitucija je posao prodaje seksualnih usluga za novac, pa možemo zaključiti da slučaj Miljorini jeste jedan takav slučaj. Međutim, glavna akterka ove „prodaje“ se čudno upinje da dokaže da to jednom nije dovoljno, a Basara u svojoj kolumni sa još čudnijim žarom otpozdravlja da je i te kako dovoljno. Razlog zbog koga je svim „nadležnima“ užasno važno da li je ovo prostitucija je u tome što se prećutno podrazumeva da biti prostitutka znači nešto ne samo sramno, već i moralno problematično. Kada dušebrižnici ne bi progovarali iz patrijarhalnog „sistema mišljenja“, jedini problem sa prodajom sopstvene „nevinosti“ bi imala sama Miljorini. Ona je ta koja žrtvuje svoje telo za „više“ ili „niže“ ciljeve (već prema vrednosnoj skali „zainteresovane javnosti“) i jedino ona snosi konsekvence za te i takve odluke. Međutim, pošto je patrijarhalna moralnost još uvek u modi, konačni sud o tome šta će jedna žena preduzeti u odnosu na svoje telo ne može doneti ona sama, već isključivo zajednica (u ovom slučaju, globalna). Kamenovanje preljubnice u Avganistanu je samo brutalnije od moralisanja na račun brazilske dvadesetogodišnjakinje, matrica je ista: žensko telo i postupci koje ona preduzima su (i treba da budu) stalni predmet kontrole.
Analiza motiva Katarine M. takođe spada u uplitanje društva u ono što nije njegov zadatak. Pa, ipak, „javnost“ je užasno motivisana da polemiše o tome kako će dotična K.M. raspodeliti novac koji nikome ne duguje. Ona se ne bavi time zašto je degradiranje žene na nivo tela još uvek unosan posao, već strahuje da prodavačica „nevinosti“ slučajno ne zaradi previše. Veliko interesovanje za pitanje naplate seksualnih usluga ne može se drugačije objasniti nego kao strah muškaraca od potencijalne „ženske ucene“. Muškarci smatraju da ženska tela treba da im budu dostupna (po prirodnom poretku stvari), ako poslušamo navode iz „Polnog ugovora“ Kerol Pejtman. S tim u vezi, svako „nerazumno“ naplaćivanje seksualnih usluga je znak gubitka kontrole nad ženom i istovremeno povećanje njenog ucenjivačkog potencijala. Šta bi se dogodilo kada bi žene odlučile da naplate sva poniženja svog nepovoljnog statusa? Šta kada bi odlučile da više ne budu seksualne robinje besplatno? To je najdublji strah patrijarhalnog društva i to su pitanja koje ono ne sme da izgovori glasno.