Pre nego što će sesti preko puta kolege iz Prištine, srpski je predsednik Boris Tadić rekao u intervjuu francuskoj agenciji Frans pres da ne isključuje eskalaciju nasilja u Srbiji ukoliko dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Predsednik nam je poručio da ako Albanci sa Kosova u svojim institucijama posle desetog decembra proglase nezavisnost pokrajine kojom upravljaju zajedno sa UNMIK-om da bi Srbija mogla da se „digne na oružje“, a da onda niko ne može da zna šta će se dešavati.
Predsednik Tadić se ovom izjavom pridružio daleko radikalnijim političkim „snagama“ u Srbiji i pitanje je šta ga je nagnalo da to učini. Takođe, ovom izjavom on je vratio na scenu ratnu retoriku iz vremena Slobodana Miloševića što svakako nije osobina „demokratskog kandidata“. On se na ovakav stav odlučio iz dva moguća razloga: ili zbog predstojećih izbora za predsednika Srbije, pa time želi da zagrabi još veći deo kolača, da uđe u izbornu masu desnice u Srbiji, ili predsednik ima neka saznanja o tome da u Srbiji postoji neka sila koja će se otkačiti u trenutku kada Kosovo postane nezavisno a državni „organi“ nisu u stanju da manifestaciju sile spreče.
Ukoliko se predsednik Tadić zagreva za izbore ovo je najgori i najprizemniji način manipulacije koji je mogao da izabere njegov tim zadužen za kampanju. Pretnja ratom 2007. godine u Srbiji izgleda kao parodija potrošene politike, pa samim tim nema nikakvu vrednost, ali može da prouzrokuje puno štete u naporu da Srbija postane „normalna, dosadna, evropska država“. Posledice takve politike, koju već zastupa desnica u Srbiji forsirajući politiku malih permanentnih vanrednih stanja kao način da se odloži donošenje važnih odluka, možemo da vidimo hitrim pregledom dnevne štampe i centralnih informativnih emisija Javnog servisa Srbije. Posledice takvog diskursa u politici odjeknule su u nedavnom istraživanju CeSID-a koje je pokazalo da je 12%stanovništva u Srbiji za ratno rešenje „krize na Kosovu“. Tih 12%stanovnika Srbije u ogromnoj meri zastupaju dve kategorije stanovništva: domaćice i penzioneri, populacija koja informacije dobija iz „Dnevnika“ i tzv. tabloida. Ovakav ratnički diskurs predsednika Tadića je u predizbornom kontekstu već prepoznala ekipa analitičara okupljenih oko ideja Vojislava Koštunice i ocenila kao dobar način da se porazi Nikolić.
Još je gore ako je Tadić zapravo „predsednik bez zemlje“ odnosno ako on zna da će „neka sila“ pokrenuti „masu“ u Srbiji i izazvati novi rat na Kosovu, a da „država“ tu neće moći da dela u cilju sprečavanja novog nasilja. Ova druga mogućnost, ili drugo čitanje predsednikove poruke, ne može a da nas sve ozbiljno ne uznemiri, diplomatski rečeno. Ako predsednik i premijer, zajedno sa postojećim institucijama, nisu u stanju da kontrolišu situaciju u državi onda je Srbija u situaciji koja može da dovede do njenog potpunog uništenja. Nemogućnost institucija da kontrolišu potencijalne izazivače nasilja, dakle, impotencija tajnih službi i javne bezbednosti, jer oni „snabdevaju“ institucije informacijama, govori da su one „otrgnute“ od „politike“ i da same vode neke svoje poslove. Kada je reč o tajnim službama u Srbiji njihova dosadašnja dela govore za sebe: u prošlosti su služile za obračun sa političkim neistomišljenicima, pretvaranje države u doušničku mrežu, potom su organizovale ratove iz kojih su crpeli novac koristeći sve poznate i nepoznate modele krađe, otimanja i šverca, ne prezajući od trgovine drogom i ljudima. Posle pada Miloševića čuvaju optužene pred haškim sudom, ubijaju Đinđića i očevidno održavaju neke poslove sa okolnim mafijama u oblasti strateških grana organizovanog kriminala. Opstaju jer politički vrh ne želi da se od njih jasno i direktno obračuna stvarajući im ambijent u kome i dalje mogu da proizvode klimu u kojoj opstaju samo zločinci, secikese i ostali ološ. Garnirung oko „udbomafije“ predstavljaju brojni srpski tajkuni, povezani sa političkim partijama, kojima je u interesu da konfuzno stanje u Srbiji traje što duže jer nisu spremni za utakmicu na terenu na kome su pravila jasno utvrđena.
Ovaj koloplet sada preti novim sukobima, a političari, uplašeni za život ili pridruženi toj ekipi, prenose poruke koje imaju kao posledicu potencijalno vraćanje Srbije u kameno doba.
Možda bi se rešenje zaista moglo pronaći u nekim primerima iz prošlosti. Kada je, na primer, Šarl De Gol početkom šezdesetih „dao“ nezavisnost Alžiru našao se na udaru slične mafjaško-vojno-policijskocrkveno-tajkunske grupe koja je pokušala da ga likvidira i poništi nešto što je bilo neminovno. De Gol je preživeo udar, zaverenici su osuđeni ekspresno, a Francuska je krenula ka oporavku. Ovde Đinđić nije preživeo, ali mira i normalnog života neće biti dok se Srbi i Albanci na neki način ne pomire i počnu zajedno da žive i rade jedni kraj drugih bez želje da jedni drugima upravljaju. To pomirenje će doći ako Srbija pokaže dozu zrelosti i prizna nezavisno Kosovo, bez obzira na preambulu Ustava i ako čitavu stvar podrži i kontroliše EU zajedno sa Rusijom i SAD.
Na tzv. političkoj eliti u Srbiji je da proceni da li je moguće dostići taj nivo razuma i poštenja i okrenuti se budućnosti ili će i dalje čitav narod držati pod presijom pa makar za 50 godina svi nestali sa ove teritorije. Pitanje Kosova nije pitanje srca već poštenja i nekih drugih delova tela naših najviših „organa“