Na jednom videu koji je Združena akcija - Krov nad glavom emitovala tokom odbane porodice Lalović od iseljenja, može se videti svedočenje jedne od aktivistkinja koja je prisustvovala jednom u nizu brutalnih zlostavljanja porodice Lalović. Kratko ali zaista izuzetno potresno svedočenje prenosimo u celosti. Prošle nedelje na udaru su bili Lalovići. U ovoj situaciji, zaista uopšte nije bitno da li je u pitanju pukovnik, službenica, čistač, doktorka, auto-mehaničar, učiteljica ili beskućnik. Svakome nad glavom stoji omča u sistemu koji ne priznaje ni dom kao osnovnu ljudsku potrebu, sistemu čiji su zakoni usmereni protiv ovog prava. Postojanje izvršiteljske delatnosti, i standardna upotreba represivnog aparata protiv žrtava sistema i njihovih branilaca i braniteljki, ne treba da nas čudi niti demotiviše. Sistem moramo srušiti.

"Prvo, pre nego sto su ušli, ja sam nabacala nameštaja, sve kolko sam mogla na vrata, da se to nekako blokira, da ne mogu da uđu, da to traje što duže, i ja sam se iskreno plašila šta će Gojko uraditi. Jer bile smo Žana i ja unutra, Žana je držala njega da se ne obesi, dok sam ja blokirala vrata, i posle smo se nas dve zamenile. Njima je trebalo, ne znam bogami ni koliko dugo, trajalo je k’o čitava večnost to njihovo provaljivanje.

Ja sam njega držala da se ne obesi i uplašila sam se da će u nekom momentu stvarno to uraditi, a ja ne mogu da ga zadržim. I vikala sam na vratima da ne provaljuju, da će se čovek ubiti, i da ćemo se svi potpuno poremetiti od toga.

I u nekom momentu je policija ušla, uspeli su da probiju celu barikadu. Ušli su i jedan od policajaca je presekao konopac kojim je Gojko hteo da se obesi i mene je sklonio u stranu. Uhvatio me oko vrata da me imobiliše, da nešto ne probam, ne znam ni ja šta su očekivali. Njega su isto pretresali, ne znam šta su mislili da ćemo uraditi on ili ja, unutra je bilo 20 policajaca.

Izvršiteljke su počele da popisuju imovinu. To je izgledalo potpuno groteskno u celoj toj siutaciji kojoj je prethodilo vrištanje i panika totalna, gde ona kači neke tračice i kaže “zavesa sa čipkom, onda, dva tanjirića”, eto to je njima posao. To su žene koje su birale da se bave prebrajanjem čipkanih zavesa i tanjira u ovakvoj situaciji, eto, ja nemam reči za tako nešto uopšte. Nemam reči za to koji su to ljudi i koji je to posao. Znači, to kad nam kažu “mi samo radimo svoj posao”, eto, setite se toga – koji je to posao i kakvi su to ljudi koji se time bave.

Stvarno, sve najgore o njima.”