Sećam se dobro toga dana 1990. godine u Sarajevu. U ulici Juraja Najdharta, u sarajevskom tada najlepšem i arhitektonski najmodernijem naselju Nova Breka, desio se jedan politički incident. Imao sam 11 godina. Posle fudbalske utakmice na malom travnatom terenu u toj ulici, prešli smo na betonski deo i tu okupljeni uz smeh i čukanje lopte, bili smo svedoci neobičnog političkog performansa jednog od nas. Kažem političkog na osnovu kasnijih spoznaja o tome šta je uopšte političko, nacionalno, fašističko i antifašističko. Tada jednostavno nisam imao nikakvu ideološku niti nacionalnu samosvest. Naš drug Emir koji je bio i na jednom mom rođendanu, stao je na jednu nogu, raširio ruke i počeo da peva pesmu čiji sadržaj do tada moje uši nisu čule. Pevao je o nekakvom ustajanju na oružje, polumesecu i zvezdi, Muslimanima. Sećanja su trošna, teško je prisetiti se svih reči, ali sećanje me ne vara da se niko nije ni brecnuo na to njegovo izvođenje, samo je jedan drug nešto promrmljao o handžar diviziji i to je bilo sve. Razišli smo se kao i uvek i pošli svojim kućama. Dan posle, njegova majka me presrela kod haustora moje zgrade i pozvala u njihov stan, rekavši mi da Emirov otac Besim želi da priča sa mnom. Niko me nikada od starijih nije zvao ni na kakve razgovore, a posebno ne na razgovor koji je imao nekakvu čudnu auru, koju moje mlado srce do tada nije moglo osetiti. I dok je majka zatvarala vrata dočekao me Emirov otac sa ispruženom rukom i pozvao da sednem. Sećam se dobro tih reči kojima mi se izvinjavao zbog pesme koju je Emir pevao. Ja tada nisam znao ni šta je handžar niti da li je istina to što je izvalio jedan od drugova, ali bilo mi je sada potpuno jasno da se u pesmi na određeni način peva i o meni. Rekao je kako se Emir izlupetao i da mi se mnogo izvinjava za sve to i da zna da sam ja Srbin i da se on ne slaže sa tim Emirovim urlikanjem. Ja sam primio izvinjenje ne znajući šta to sve znači, bivajući ponosan na svoj prvi politički razgovor. Ja, klinac od 11 godina, prvi put sam doživeo da me neko svrstava na jednu stranu i povlači ideološke zaključke o mogućoj uvređenosti zbog slučajnog izleta njegovog sina. Sve sam to skoro zaboravio, sve dok nije počelo ratno divljanje u Sarajevu 1992. Tada sam u ratu postao svestan kojem narodu pripadam, pitavši to svog oca, baš uoči samih dešavanja u gradu. „Tata šta sam ja? Čuo sam da postoje Amerikanci, Hrvati, Muslimani. Šta sam ja?“.Otac je zatvarajući drvenu vitrinu rekao: „Ti si Srbin.Djed ti je bio Srbin. I ja sam Srbin. Pa i ti si Srbin.“
I na handžar sam zaboravio. Načuo sam u par navratao o toj zloglasnoj SS jedinici i pročitao par članaka o svemu tome, ali da će se moje oči ponovno susresti sa redizajniranom handžar divizijom, to ni u snovima nisam mogao da poverujem. Moj bivši drug Emir je sada negde daleko, ne živi više u Sarajevu. Možda je sada vatreni antifašista koji lomi noseve svim desnim ekstremistima negde tamo u Americi ili Evropi. Još odavno, negde posle dvehiljadite, čuo sam da je Emirov otac Besim umro. I zbog toga mi je bilo žao. Žao mi je bilo i Emira, ali i Besima, mog prvog političkog sagovornika u životu.
Onda sam tog februarskog dana na web portalu E-novina ugledao članak novinara Petra Lukovića, počasnog građanina grada Sarajeva, o neohandžar diviziji. Kratak članak koji me nije zadovoljio, pa sam odmah počeo da tražim na mreži nešto više o toj novinskoj i političkoj poslastici. Prvo sam našao Facebook grupu, na kojoj sam video link www.bosnacenter.com. Pohrlio sam na sajt i ponovo se suočio sa svojim političkim detinjstvom, jer ono zaista jeste bilo takvo svima nama koje je rat u Sarajevu zakačio u tim najranijim godinama.I zato su nam svima u naše biografske embrione upisani tekstovi bar nekih od politika koje su bile i još uvek jesu aktuelne. Moj djed Dušan je bio učesnik Narodnooslobodilačkih ratova, dok je pradeda Vaso čudnim sledom okolnosti bio učesnik Oktobarske revolucije, nakon tuče sa jednim austrougarskim vojnikom i to sa smrtnim ishodom u kojem su dotičnom prosuta creva, tako što je u prostoriji u kojoj su se pohrvali na ferku austrougarski vojnik bio nadjačan i silovito navučen na šiljak vojničkog kreveta, nakon čega su mu se creva prosula. Posle toga je pradeda iz Mađarske prebegao u Rusiju i tamo prvi započeo revolucionarnu naraciju u mojoj porodici. Iskustava u narodnooslobodilačkim ratovima dva moja pretka bilo je i previše, tako da je to stvorilo dobrano zasićenje kod mene da bih se bavio tom temom. Tek kasnije sam otkrio drugu stranu II svetskog rata. A među tim ekstremnim pojavama i 13. brdsku SS handžar diviziju. Onaj i oni koji su je reaktivirali nisu nimalo politički naivni i prozorljivi. Vreme kao da je pogodno za takvo nešto. Velika kriza BiH državnosti, ekonomska, religiozna i svaka druga kriza duboko zarivaju svoje nokte u tkivo te zemlje.
Kame ili handžara je bilo i previše. Povratak kame govori ne o žeđi za krvlju, jer je valjda toga svima dosta, već o nečemu važnijem, a to je ponovno uspostavljanje, sada i sa bošnjačke strane, kontinuiteta sa političkim praksama iz II svetskog rata, što može poslužiti kao argument svima onima koji su branili tezu da je rat u Bosni samo nastavak nerašćišćenih poslova iz II svetskog rata, posebno klaonica u Istočnoj Bosni.
Kada uđemo na sajt www.bosnacenter.com dočekaće nas čudan grb sastavljen od ljiljana, nečega što jako liči na kukasti krst i naziva Bosanski pokret nacionalnog ponosa, sa dodatkom pokliča u pismu koje jako podseća na goticu: Slava Bosni. Postoje i posebne odrednice o samom pokretu, ideologiji, Ilirima, Gotima, Slavenima, Keltima, kao i odeljak o svim objavljenim kolumnama o njima. Nalazimo tu i odeljak o njihovim ideološkim i nacionalnim neprijateljima, njihove stavove o rasnim problemima, kao i deo o handžar diviziji. Stavovi BPNP centrirani su na sekularnu državu Bošnjaka bez obzira na versku pripadnost. U pitanju je beli stanovnik Bosne. Dalje stoji da za sada svoje delovanje ograničavaju na sadašnje granice Bosne, ali da će nastojati da povrate granice stare bosanske kraljevine. Zalažu se i za nacionalizaciju celokupne imovine koja bi se njihovom borbom morala naći u bošnjačkim rukama. BPNP je takođe i protiv ulaska Bosne u EU i NATO, a razlog tome je cionistička elita koja stoji iza samog projekta globalizacije.
Postojeći dan državnosti BiH odbacuju i promovišu 29. avgust kao datum kada je doneta povelja bosanskog bana Kulina. Opozitne ideologije su im komunizam, cionizam, kapitalizam i islamizam, a ideologija iza koje stoje jeste bosanski nacionalizam. Na kraju ističu značaj porodice kao centralne vrednosti, oštro se ograđujući od svih seksualnih identiteta koji se suprostavljaju heteroseksualnoj hegemoniji.
U pododeljku Rasa odeljka Ideologije otvoreno se i bez imalo kamufliranja nekoliko puta citira Adolf Hitler sa propratnim tekstom anonimnog autora. Čineći ovo, ljudi koji stoje iza ove organizacije uspostavljaju kontinuitet sa zločinačkom praksom 13. oružane brdske SS Handžar divizije. Oni tako dodatno destabilišu postojeću naraciju o zločinima počinjenim u BiH tokom devedesetih, nepotrebno otvarajući debatu o zločinima u BiH tokom čitave njene istorije, ali i o motivima zločina koji su se desili tokom proteklog rata. Zločini Handžar divizije su bili jezivi i odvijali su se na području Brčkog, Bijeljine, Lopara, Zvornika, Ugljevika, Šekovića, Vlasenice, Gradačca, Bosanskog Šamca, Tuzle, Lukavca i Kladnja. Na tim lokacijama pobijeno je oko 1800 lica, dok je na teritoriji Šida, Sremske Rače i Vinkovaca ubijeno 700 osoba. Pored svega, još im se ubraja i slanje preko 5000 ljudi u koncentracione logore.
Ovakve rekontekstualizacije zločina počinjenih u II svetskom ratu otvaraju novu stranicu u reviziji bosanske istorije, dodatno relativizujući kraj samog rata, kao i njegove početke, dopuštajući da se govor o zločinu pretvara u govor koji će sve više zločin videti kao mesto kreiranja novih politika i energiju za generisanje političkog polja u kojem će se poigravanjem sa tekstovima o zločinu najviše poigrati sa Bosnom i njenom sudbinom, na kraju sve svodeći na jedan, mogli bismo reći, istoriografski zločin.