Dve priče povezuju aktuelne manifestacije fašizma u Srbiji: nastojanje stranaka Srpske radikalne i Napredne da osvoje/zadrže sremsko selo Hrtkovci u kojem su krvoločni fašistički blizanci počeli svoj krvavi pir davne 1992, te projekcija filma Lazara Lalića u bioskopu Rex na koju su bili dobrodošli, štaviše, pozvani fašisti iz organizacija Obraz i 1389. Novo čitanje fašizma, tuga koja obezvređuje logiku iole normalnih. Šta tuga, ima onih koji se nisu predali!
Ispostavlja se da smo se i previše, u vreme dok je fašizam još bio zabranjen, izrugivali našem drugu iz poslednje klupe, pripisujući mu da je jednom prilikom na istoriji rekao kako je fašizam pun kamion Nemaca, a antifašizam dvojac Prle i Tihi. Mi smo malo preterivali, krivili se od smeha, sad mi je nekako žao, a on se nije ljutio, nije smeo, teglili smo ga kroz osmoljetku i kasnije, ali je, fakat, znao da razlikuje dobro od zla, za razliku od Verana Matića i poslovodstva Bioskopa i Kuće, koji dovedoše fašizam u - čudne li simbolike - Jevrejsku, usred Beograda, antifašističkog, grada žrtve, grada otpora, ali i glavnog grada jedne od prvih Juden frei država u Reichu. Priznajem, postaje mi sve simpatičniji pomenuti čovek (ne Veran), ponavljač, koji je znao, zna i danas, nisu ga ratovi iskvarili, da je fašizam zabranjen (Verboten!).

U Bioskopu Rex je, međutim, ova pošast, milošću vlasnika, dokazala suštinski neosporeno pravo građanstva, jer su nezabranjeni nesrećnici imali poziv, a Prle i Tihi trebalo je po , „antifašističkoj strategiji,“ da ih onemoguće zaposedanjem stolica pre projekcije filma Laze Lalića koji je tu ni kriv ni dužan, jer je njegov i opus njegove producentske kuće dokazano antifašistički. Sedite pre njih, kao u onoj dečjoj igri u kojoj manjka jedna stolica, ili jedno mesto obeleženo na betonu. Zašto ne bismo od nesreće napravili zabavu, ima nas raspoloženih, a i hitri smo da zaglavimo guzice među naslone, mesta nisu numerisana. I, nije to neka hrabrost, budimo iskreni, oni neće tu da kolju, tu je i policija, pretreseni su na ulazu.
Kakvo izrugivanje zdravom razumu, poniženje za normalne, bahata demonstracija neznanja, primitivizma koji, dokazano je, fašizmu i nesreći vodi, Ćosić bi Dobrica rekao punoj Neretvi krvi. Možda će fašisti da zakupe neki termin, nevezano za tamo neke filmove, ko zna. Dobra poslovna logika, da sam fašista, održavao bih sve književne večeri i promocije svih 220 knjiga fašističkog manijaka u Jevrejskoj, ima ko će da plati, a prostor dobar. Dečja igra, dakle, sa onima kojima dečji životi ne znače ništa. Nesrećna detinjstva, otpušteni roditelji, rastureni brakovi, poniženi profesori u štrajku, vijetnamski sindrom u dnevnoj sobi, trebalo bi kao nekakvo razmevanje pokazati, sućut u redu, ali sve ostalo - Verboten!
I sve se to dešava na mestu koje je znalo da dovede pristojan svet da ponešto novo sazna o Hani Arent, čuje Obojeni program, da vidi šta se uistinu događalo u Srebrenici, ne nadmećući se sa manijacima oko stolice. Činilo se da tih postpetooktobarskih godina živimo u antifašističkoj državi. Iako se antifašizam i posle pada Slobodana Miloševića smatrao nekakvom slabošću, homoseksualnošću, antisprstvom. Pa, naravno, iza njega su stajali neki Jevreji, a nas je svetac Srpske pravoslavne crkve, lepo naučio - eno vam u boljim knjižarama za 1.200 dinara sve sabrane fašističke kupusare, nezabranjene, kao i njihovi izdavači i distributeri: „Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista razapeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam i sveopštu revoluciju, i kapitalizam i komunizam“. (Nikolaj Velimirović, Kroz tamnički prozor)

Fašistički reptil u dva izdanja koja se razlikuju tek po kojoj krljušti ukazao se ponovo u Hrtkovcima, tamo gde su isti protagonisti počeli progon Hrvata i Mađara, jedan od zlikovačkih poduhvata za koje se vrhovnom fašisti sudi u Međunarodnom tribunalu. Po slovu haške optužnice protiv Vojislava Šešelja to izgleda ovako: „Uvođenje restriktivnih i diskriminacionih mera protiv hrvatskog, muslimanskog i drugog nesrspskog civilnog stanovništva, uključujući osobe u Zvorniku, na ‘širem području Sarajeva’, u Mostaru i Nevesinju u Bosni i Hercegovini, ali i u delovima Vojvodine u Srbiji (naime, u Hrtkovcima, Nikincima, Rumi, Šidu i drugim mestima blizu granice s Hrvatskom), kao što su ograničavanje slobode kretanja, uklanjanje sa položaja vlasti u lokalnim institucijama državne vlasti i u policiji, otpuštanje sa posla, uskraćivanje prava na zdravstvenu zaštitu i samovoljni pretresi kuća, mučenje, premlaćivanje i pljačkanje hrvatskih, muslimanskih i drugih nesrpskih civila; deportacija ili prisilno premeštanje de setina hiljada hrvatskih, muslimanskih i drugih nesrpskih civila sa gorenavedenih teritorija i iz delova Vojvodine u Srbiji (naime, iz Hrtkovaca, Nikinaca, Rume, Šida i drugih mesta blizu granice s Hrvatskom) opisano u paragrafima od 31 do 33“.

U praksi je to značilo da se iz ovog sremskog sela sa tri hiljade glasača (danas) prognaju 722 nesrpske osobe, a među njima su i cele porodice. Vojislav Šešelj, kreator i inspirator progona kojim će dokazati fašistički bekgraund svoje formacije u začetku, kazaće u Hagu da su to svi prognani mrtvaci i bogati gastarbajteri.
Marko Kljajić, u vreme progona 1992. župnik u Petrovaradinu, u knjizi „Kako je umirao moj narod“, doduše i pominje neke mrtve: „Počelo je sa brutalnim silovanjem vlasnice jednog restorana u Novom Slankamenu, onda se nastavilo i preselilo u Hrtkovce, gde je ubijen jedan Hrvat, a zatim 1995. godine sledi i brutalno ubistvo tročlane obitelji u Kukojevcima. Šta očekivati kada se prolije krv? Ljudi su bili zastrašeni i tako je krenula ta prognanička lavina iz Srema“.
Nešto se, kanda, promenilo i sada je, uoči lokalnih izbora za skupštinu opštine Ruma (dva odbornika, vazda radikali), drugačije, bombe sa nacionalnim predznakom poodavno ne pucaju, ali se ponešto i pamti.

Vojislav Šešelj i njegovi satrapi stvarali su atmosferu straha u Srbiji; nije im bilo teško, imali su državnu potporu i biračku podršku nesrećnika čiji se broj povećavao do miliona, a, suštinski, nije nikad bio manji, naprotiv. Pretili su i mobilisali, to može da se nazove i dobroćudnim upozoravanjem, kao i sve što se dešavalo uoči Kristalne noći. Neman je pred vratima, rekao bi Džoni Štulić, evo, ponavljaju se kristalni dani.
„Svi Hrvati koji su počinili grešku, moraju da idu“, rekao je Vojislav Šešelj tog tragičnog 16. maja. Čovek zadužen za zločinačko sasluženje pročitao je imena 17 Hrvata koji su napravili grešku. Sve je bilo zakonito:
„Tko na bilo koji način povredi čast i životne interese hrvatskog naroda, ili na bilo koji način ugrozi opstanak Nezavisne Države Hrvatske, ili državne vlasti, pa makar i djelo ostalo samo u pokušaju, čini se krivcem zločinstva veleizdaje. Tko se učini krivcem zločina u točki jedan ima ga stići kazna smrti“, piše u prva dva člana Zakonske odredbe za obranu naroda i države od 17. travnja 1941. koju je potpisao poglavnik Ante Pavelić.
Slučajnost se čini unekoliko arhaičnom, a poređenje nategnutim, sve dok se sećanja ne osveže:
„Kažu Vojislav Šešelj je na mitingu rekao kako treba proterivati ili deportovati Hrvate, a kada pogledate šta se zaista dogodilo, videćete da je Vojislav Šešelj samo pokušao da nađe, i to ne u pravom smislu reči, već samo verbalno, kuću, krov nad glavom za mučenike, srpske izbeglice iz Zapadne Slavonije, za desetine hiljada Srba koje su ustaše Franje Tuđmana proterale.Oni ne kažu da je on odgovoran za bilo koje ubistvo, ne navode nijedno ime, već navode da su neki, kada su čuli njegov govor, želeli nešto da urade. Ne postoji nikakva uzročno-posledična veza između reči Vojislava Šešelja i izvršenja bilo kojeg krivičnog dela u Hrtkovcima“, rekao je Aleksandar Vučić na radikalskom skupu novembra prošle godine, promovišući knjigu svog fašističkog mentora „Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić“ u Beogradu.

Ponovljena je, dakle, fašistička matrica u kojoj učestvuju oni koji ovih dana, šireći se kao metastaza na medijima, ostajući pri svojim fašističkim stavovima i dajući im nove verbalne ornamente, u skladu sa svojim mentalnim vertikalama. Potpredsednik Centralne otadžbinske uprave SRS Milorad Mirčić tumači Šešeljevu odbranu u Hagu: „Taj isti predizborni govor Vojislav Šešelj je govorio na svim mitinzima, svim skupovima 1992. godine sa nekim malim nebitnim izmenama. Pa, zašto Hrtkovci? Zato što su se u Hrtkovcima tadašnjem režimu i toj propagandi pridružile nevladine organizacije da bi što bolje isfabrikovali laži protiv dr Šešelja kako je on, navodno, pretio Hrvatima. Kada su prve masovne kolone izbeglica došle u Hrtkovce, tamo su se pojavili Nenad Čanak i Dragan Veselinov i rekli im, postoje svedoci za to što kažem ‘Ostanite tu, mi ćemo vas hraniti’. Znači, tada je već Amerika imala pripremljenu varijantu da sa veštčki izazivanjem nereda u Hrtkovcima optuži Srpska radikalna stranka i Vojislav Šešelj kao jedina nacionalna politička partija i jedini lider nacionalno jasno definisan i opredeljen. I tu je počelo“, rekao je Mirčić (oba citata prema Velika Srbija br. 2999, novembar 2007, Beograd).
Kako su počeli, tako i završavaju, evo i dokaza da se srpskim izbeglicama iz Hrvatske može na šešeljevski način - verbalno - sagraditi krov. „Oni koji su pričali da sam došao u Hrtkovce da bih se izvinio Hrvatima moraju da znaju da sam došao da bih se izvinio Srbima, jer svi mi nismo radili dovoljno za vas“, rekao je na mitingu u Domu kulture u sredu 5. novembra potpredsednik Srpske narodne stranke Aleksandar Vučić.
„Bio je veliki pritisak. Dolazilo je po deset-dvanaest ljudi u naše dvorište i govorilo ‘I mene su isterali iz moje kuće, moraš i ti da odeš...’. Onda su nam bacili dve bombe da nas uplaše, ali eto, nisu uspeli. Danas se to nekako sredilo, pa prošlo je šesnaest godina, valjda su i oni shvatili da mi što smo ostali nismo ostali da se svađamo i da se inatimo. Valjda sada vide kakvi smo, bolje nego kada su tek došli, onako ojađeni... Ma, sve su to prevareni ljudi“, kaže žrtva fašizma Julijana Molnar iz Hrtkovaca.
Niste sve učinili, stvarno, ko od vas ništa više ne očekuje dokazuje poznatu priču o tome kako je nastao i opstao fašizam. Uzbuna!
Sloboda normalnima.