Kada sam prihvatio poziv da učestvujem na Betonovoj tribini pod nazivom „Da li nam prete nove kulturne politike“ i kada sam obećao da ću tim povodom napisati tekst, nisam mogao da pretpostavim da će se tema ovog teksta toliko jasno i brzo nametnuti. Valjda u nedostatku ikakve rasprave o kulturnoj politici (na primer one koju bi sazvalo Ministarstvo kulture) ova debata, u kojoj je govorilo troje ljudi koji su svi poprilično daleko od bilo kakve strukture političkog odlučivanja (Darka Radosavljević, Vladimir Arsenijević i ja) odjednom je izazvala i niz različitih reakcija. Prvo je Novi Magazin (br. 133) objavio odličan članak koji je sadržao kritički siže ovog razgovora (Dragana Nikoletić, Ivan Jovanović, „Ima li spasa za srpsku kulturu?“), zatim smo Arsenijević i ja pozvani u TV emisiju Utisak nedelje (gde se teme iz kulture dosta retko pojavljuju), a dnevni list Politika mi je naručio tekst za subotnji kulturni dodatak na temu cenzure u kulturi koja se kao tema ponovo aktuelizovala slučajem direktora novosadskog Kulturnog centra („Trbuhozborac loših ikona“, 23.11.12.). Ali od tog iznenadnog progovaranja očigledno je onima koji su u srpskoj „dubokoj državi“ zaduženi za kulturu, pripalo muka. Što bi rekao Vlah Alija u Mimičinom Banović Strahinji: ova glava puno priča i valja je odrubiti! Zadatak je, sasvim očekivano, pripao Vladimiru Kecmanoviću, da nam objasni kakve to on ima „muke s Dimitrijevićem“. (Videti: http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Brankovo-kolo.sr.html)

Ne gajim nikakve iluzije: za Kecmanovića je moja malenkost marginalna figura u sveopštoj izdaji nacionalne kulture od strane plaćenika stranih fondacija i ostale NVO boranije. I ne bi se Kecmanović ni osvrnuo na nešto što sam rekao – jer to nije ni razumeo, pa je, kako i sam priznaje, morao da nagađa – da  nisam pomenuo bivšeg direktora Narodne biblioteke Sretena Ugričića i da nisam, u opštoj pljuvačkoj atmosferi, izgovorio skromne reči podrške za poziciju u kojoj se nalazi nezavisna umetnička scena, i lično za Arsenijevića kao jednog od najaktivnijih sudeonika i spiritus-movensa te scene kada je književnost u pitanju. Ali Kecmanovićeva haranga protiv Ugričića je dugogodišnja, i posledica je jedne gotovo patološke lične opsesije koja je, baš zgodno, odlično obavila posao u službi ne samo Ugričićeve smene (da se podsetimo da je to bilo u vreme pakta Tadić-Dačić) nego sad i u službi temeljnog brisanja imena Sretena Ugričića iz novije srpske istorije. Pred Ugričićevu smenu Kecmanović je njemu posvetio jedno dvadesetak tekstova u Pečatu, Politici, Večernjim novostima, Standardu, NSPM, pa čak i Vremenu. U tome Kecmanović nije bio usamljen (mada je kao najmlađi bio možda i najvatreniji) i čitava haranga je već opisana u nekoliko tekstova pa ne treba ponavljati ono što su već precizno napisali Milica Jovanović (http://pescanik.net/2012/01/podslucaj-ugricic/) ili Marjan Čakarević, koji je demaskirao Kecmanovićev metod po kom se i jednom velikom piscu može glava odrubiti zbog reči koje je izgovorio junak njegovog književnog dela – slučaj austrijskog službenika iz Krležinog dnevnika (videti: http://www.e-novine.com/kultura/kultura-tema/66064-Fric-Kec-trt-prc.html).

               Odrubi mi glavu prejaka reč! - ispod koje maske prepoznajete Kecmanovića

Sada će Kecmanović s pravom reći – ko o čemu, ja o odrubljivanju glava. Kao nevešt hiperbolama, Kecmanović bi možda i „nagađao“ kako ga zamišljam kako vitla jataganom iznad proverbijalnih NVO plaćenika, što se naravno i ne može do kraja otpisati s obzirom na konsekvence ideološke provinijencije dotičnog. Ali ipak, vratimo se hiperbolama. Pošto je jasno da je „pohvala“ Ugričiću (kao i Arsenijeviću) bila povod za tekst „Brankovo kolo“ (koji izgleda niko nije ni pročitao u strahu da je to prigodni tekst o nekoj proslavi na Stražilovu), Kecmanović je shvatio da mora da napravi nekakvu tekstualnu ikebanu koja bi maskirala njegovu opsesiju. Čitava je ta ikebana zapravo utemeljena na piščevom nerazumevanju jedne hiperbole, odnosno na njegovom zgražavanju što sam izgovorio da ovde neke predstave, filmovi i izložbe nastaju sa „nula dinara“ a čine vrhunce savremene produkcije – pa sam i pomenuo predstavu Alisa u zemlji čuda rediteljke Anje Suše u Dečjem kulturnom centru, film Živan pravi pank festival Ognjena Glavonića i izložbu Sekundarna arhitektura Branislava Nikolića u Magacinu. Iako za njih kolumnista Politike verovatno nije ni čuo, on poručuje autorima ovih projekata da sam ih uvredio rekavši da su napravili filmove za nula dinara – što je ne samo nemoguće, nego kao i da otkriva neku moju tajnu ali dobro plaćenu ideološku perverziju. Srećom, drugi razumeju potrebu za hiperbolom (i razumeju da se ona ne čita bukvalno), pa znaju da nisam mislio da je neki od ovih projekata napravljen zbilja sa nula dinara (pa čak i Živan mora da novcem plati fotokopiranje, prevoz i pivo kada pravi pank festival u Tomaševcu!), već sa ogromnim entuzijazmom koji je uspeo, dovijajući se na hiljade načina (pažnja, još jedna hiperbola), da napravi umetničke projekte koji nisu usko vezani ni za nacionalni identitet ni za merkantilnu kulturnu industriju. 

Ovo naravno ne znači da ni jedan ni drugi ni treći projekat ne poseduju kontingenciju da budu od „državnog značaja“ (ali tek onda kad se ovaj značaj razdvoji od nacionalnih mitova i samozadovoljnog guslanja, odnosno tog vrlo opscenog pokreta ruke po jednoj žici), pa čak ni kontingenciju da steknu i neku tržišnu vrednost. Ali, od onih kulturnih proizvoda načinjenih tako da unapred budu od nacionalnog značaja (dakle sve što Dobrica napiše, Šotra režira a Ljuba naslika) njih razlikuje to što su njihove ambicije i veće i manje. One su manje u smislu nametanja jednoobraznih kulturnih modela, ali veće u onom istinskom značaju svakog umetničkog postupka da označi neko postajanje, neki kurs koji se ne može odrediti, definisati i unapred disciplinovati.

Muke s Dimitrijevićem po Kecmanoviću počinju tako što se lošim kulturnim konceptima ne nudi alternativa. (Dakle složismo se Kecmanović i ja da je koncept kulture kao nacionalnog identiteta loš koncept!) Ovo se odnosi na stav koji sam izgovorio kako na tribini Betona, tako i kratko pomenuo u TV emisiji, da je danas na delu (i to nije lokalni već globalni fenomen) ideološko uterivanje samo dva kultur-politička koncepta: onaj koji kulturu vidi samo kao izraz nacionalnog identiteta i onaj po kom je kultura roba na slobodnom tržištu i vrednuje se samo tržišnim kriterijumima (tiražom, gledanošću, postignutim cenama). Kecmanović, koji osim što ne zna za hiperbole ne zna ni da misli o složenim strukturama i modelima, pa ovu podelu vidi isključivo kao pitanje izvora novca. I otuda je on pred svojim ogledalom i zbilja u pravu – novac stiže u kulturu samo na dva načina, izdvajanjem iz državnih budžeta koji pune poreski obveznici, ili privatnim investiranjem s ciljem komercijalnog profita, oslobađanja od poreza (bar bi tako trebalo da bude), i slično. Otuda je komično što Kecmanović moju podelu dopunjuje trećim modelom, a to je ono što on zove „NVO koncept grebanja o strane fondacije“ (čitaj: mundijalistička izdaja srpskih nacionalnih interesa). Kao da te strane fondacije ne stvaraju svoje budžete ili iz državnih ili iz privatnih izvora? Kao da sve fondacije nisu ili privatne ili državne, ili pak pokušavaju da novac za kulturu prikupe iz oba ta izvora?

www.exurbanpedestrian.files_.wordpress.com

Razumem ja što se Kecmanović nervira što nisam na njegovoj i Dobričinoj liniji. Nego mi nije jasno kako to Kecmanović misli (pardon, „nagađa“) da pri tom imam nameru i da ukinem tržište? (Naravno, pošto postanem „doživotni ministar kulture“ kog će verovatno da postavi Bilderberška grupa preko lezbejskih NVO.) Ovde mi Kecmanović dodeljuje moći koje zbilja nemam, pa ga moram razočarati da nije dobro nagađao, jer čak ni real-socijalistički državni sistemi nisu uspeli da ukinu tržište. Ali u tom opravdanom strahu od nužnosti destabilizovanja koncepta kulture kao nacionalnog mita, i neopravdanom strahu od ukidanja tržišta, upravo i leži ona muka koju Kecmanović ima sa mnom.

Jer upravo simbioza nacionalne državne kulture i neoliberalnog tržišta opisuje danas dominantne ideološke horizonte preko kojih Kecmanović ne vidi i ne čuje, mada je dobro da je pokušao da nagađa. Ova dva ideološka diskursa su zapravo koherentno naslonjeni jedan o drugi, iako se često krivo tumače kao neharmonizovani. Oni se suštinski nadopunjuju po međusobnoj ideološkoj nemogućnosti da misle zajedno dve centralne emancipatorske društvene tekovine modernosti: jednakost i različitost. Dok nacionalni tradicionalizam zna za koncept jednakosti kada su članovi nacionalne zajednice (plemena) u pitanju ali tu jednakost ne deli s onima izvan plemena jer ne zna za različitost, neoliberalni kapitalizam zna za različitost ali ne zna za jednakost jer deli ljude po ekonomskoj moći, lukrativnosti i preduzetništvu.

Kecmanović zna da epoha globalnog neoliberalizma – koji je umanjivao ulogu nacionalne države u društvenim i ekonomskim procesima – sve više prerasta u epohu državno-nacionalnog neoliberalizma, kao model razvijan u poslednje vreme uglavnom u nekim azijskim zemljama. Po ovom modelu formiraju se društvena uređenja u kojima se potrebe ljudi rešavaju praksama duha i tela koje se mogu svesti na ono što je u nekoj televizijskoj reportaži, na pitanje kako provodi dan, odgovorila jedna žena iz Saudijske Arabije – u molitvi i šopingu. Savremena umetnost, kada stvara prostor za sebe izvan ove dve ideologije, dakle izvan ideologije ceremonijalizacije nacionalne kulture i izvan merkantilnog oportunizma, predstavlja nepotrebni višak u neometanoj komunikaciji između ta dva hegemona diskursa.

Elem, „šta je alternativa?“, pita mene Kecmanović. Namerio je izgleda da mi laska, pošto „nagađa“ da sam upravo ja taj autoritet koji će odgovoriti na pitanje na koje filozofi, socijolozi i progresivni ekonomisti pokušavaju da daju odgovor u poslednjih dvadeset godina. Ja ne bih išao tako daleko, ali mogu da mu kažem u kom pravcu možda valja razmišljati, šta valja istraživati, pa da i on korisnije upotrebi svoje vreme. Rekao bih da je uz model kulture kao nacionalnog identiteta i kulture kao potencijalno tržišno profitabilne, neophodno misliti i koncept kulture-kao-obrazovanja i takav koncept je ono što bi odgovorna država trebalo da podrži. Jer ne radi se ovde više samo o tome što nema novca za kulturu, već o tome što se sam pojam i društveni značaj kulture stalno menja (odnosno gube se njegove dosadašnje koordinate) i ne može ostati uokviren isključivo nacionalnim mitovima, niti bi smeo biti isključivo primenljiv za kurentne potrebe kapitala.

             PRAVDA ZA KULTURU: Bez hiperbola - Na tribinama je lepše sa kulturom

Novu društvenu ulogu kulture bi trebalo dakle pronaći u približavanju oblasti kulture i oblasti obrazovanja (postoji primer recimo austrijskog modela, mada kada je obrazovanje u pitanju onda je finski obrazovni model daleko najnapredniji). Ovo približavanje ne samo da bi unapredilo reformu obrazovanja (kao zapravo ključni reformski proces za revitalizaciju ovog društva), omogućilo veću vidljivost kulture-u-nastajanju, pomoglo savremenu produkciju, već bi stvorilo i nova radna mesta za radnike u kulturi i uključilo slobodne umetnike u proces sazrevanja ideja o novoj društevnoj ulozi savremene umetničke prakse. Tako bi se otvorila mogućnost da se građanima pokaže da kultura nije neki opskuran prostor u kom se povremeno neko buni da nema para za nešto s čim većina građana ionako nema dodira (odnosno s čime taj građanin sa još manje para baš i ne saoseća), već prostor neposrednog kontakta i participacije kroz proces kako obaveznog tako i svakog dopunskog ili dodatnog obrazovanja. Tako bi dva velika problema ovog društva mogla međusobno da se ispomognu. A to je samo prvi korak ka društvu u kom se neće smatrati prihvatljivim da građani, na primer, blokiraju put kako bi zaustavili prevoz hrane azilantima u Bogovađi, da pomenemo najnoviji primer ovdašnjeg teškog društvenog poremećaja.

I konačno, autonomija kulturno-obrazovnih projekata, ukidanje svih partijskih uticaja u sferi kulture i obrazovanja, omogućila bi stvaranje solidne osnove u kojoj bi glavnu ulogu imala saradnja nezavisne kulturne scene sa državnim institucijama. U poslednjih 20 godina, koliko god stalno blaćen i koliko god i sam odgovoran za mnoge svoje slabosti, nezavisni sektor u Srbiji je po mnogim kriterijumima daleko prevazišao državne institucije i jedino u njemu leži reformski kapacitet. Nijedna vlast u Srbiji (pa ni ona „demokratska“) nije uspostavila dijalog između nezavisnih organizacija i državnih institucija, osim nekih izuzetnih institucija (kakva je upravo bila NBS pod Ugričićem) koje su samostalno praktikovale ovakav dijalog. Međutim, bez temeljne reforme bazirane na novom obrazovnom modelu, ovo ostaju samo fragilni individualni slučajevi izloženi mržnji i zavisti nacional-kabinetskih skribomana.

Na kraju, kakva to reforma obrazovanja podrazumeva novu društvenu ulogu kulture? U potrazi za odgovorom na ovo pitanje, možda prvo treba pročitati, na primer, knjigu Roberta Ungera Democracy Realized: The Progressive Alternative. Unger se zalaže za koncept „demokratskog eksperimentalizma“ u kom upravo novi sistem obrazovanja treba da odigra ključnu ulogu. Za Ungera, nova forma obrazovanja ne treba da bude zasnovana na enciklopedijskom savladavanju ogromnog broja informacija, već na selektivnosti baziranoj ne toliko na sadržaju informacije koliko na informaciji kao sredstvu akvizicije analitičkih sposobnosti. Da bi se analitičke sposobnosti aktivirale potreban je koncept dijalektičkog učenja u kom će uz svaku tezu biti predočena i njena antiteza, a pitanje kritičkog prevazilaženja neke dihotomije ili pak kritičke sinteze postaće centralni obrazovni cilj. U takvom sistemu obrazovanja, ne samo Dobričin i Kecmanovićev stav, već i njima suprotstavljeni stavovi imaće svoje ravnopravno mesto u dijalektici saznanja. Ako Kecmanović misli da je ovo neka neostvariva koncepcija, onda on o Srbima misli mnogo gore nego ja o građanima Srbije. I ovo nije hiperbola.

Tekst je nastao u sklopu projekta „Ka razvijenoj demokratiji“, koji organizuje KPZ Beton uz podršku Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu i Fonda za otvoreno društvo. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Kraljevine Norveške ili Fonda za otvoreno društvo.