Kada bude pisana istorija najnovije Srbije, ove koja je nastala silom prilika 2006. godine, značajno mesto će zauzeti prilog o nastanku onoga što se zove Srpska napredna stranka. Ova politička grupacija je formalno napravljena 2008. godine tako što se deo najjače parlamentarne stranke u Srbiji, Srpske radikalne stranke, odvojio od „otadžbinske uprave“ i rešio da krene drugim putem, putem koji je bio u potpuno suprotnom smeru od onoga do tog trenutka.

Tada su nam nasmejani Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, sve do leta te godine vođi SRS-a u otadžbini, poručili da „najbolji idu napred“. Za blazirane to je bilo smešno, kao što su im se godinama smejali jer su pobeđivali na izborima a nisu mogli da formiraju vladu.

Ova tvorevina je nastala iz magle koju su stvarale domaće i strane obaveštajne službe, odnosno ljudi oko tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića i predstavnici uticajnih ambasada u Beogradu uradili su ono što je u Briselu tada ocenjeno kao najveće dostignuće Srbije od pada Slobodana Miloševića: rušenje SRS-a koja je bila „nekontrolisana sila“ i sa kojom nisu mogli da budu napravljeni dogovori oko budućnosti Srbije i Balkana.

U jesen 2008, dok se svet pitao šta donosi svetska finansijaka kriza, u Srbiji se likovalo: Tadić je toliko učvrstio vlast da je mogao da pravi i druge političke partije i da to predstavlja kao neku vrstu uravnoteživanja srpskog političkog prostora. Greh pravljenja SNS-a trebalo je da bude zanemaren pred interesima koji su nam govorili da ako nema radikala Srbija će brzo moći da krene napred.

I, zaista, samo četiri godine kasnije taj i takav SNS, nastao u nejasnim okolnostima i kao politička artikulacija nerazjašnjenih „centara moći“, preuzeo je vlast u Srbiji i vrlo brzo pokazao svoje pravo, radikalsko lice, kome su se mnogi smejali godinama jer se nekako podrazumevalo da oni nikada neće biti na vlasti.

Međutim, simbolički skok Tomislava Nikolića sa stiropora u kanabe na Andrićevom vencu izazvao je cunami na srpskoj političkoj sceni: događaj je imao tako veliku simboličku snagu da je gotovo u potpunosti pomeo i izbrisao politički život u Srbiji.

Fotomontaža: Mrtvi albatrosi

Za dve i po godine naprednjačke vlasti život u Srbiji je gotovo zaustavljen ili sveden na simboličke pokrete i gestove koji više liče na samrtni ropac nego na artikulaciju pokreta. Pokazalo se da u Srbiji politike nema, u vidu institucija političkog života, a kada je to poharano prešlo se na sve segmente društva u cilju dokazivanja neke nove nejasne vrednosti.

Ispostavilo se da na tom putu usisavanja svega, SNS-u smeta nekoliko pojedinaca koji imaju neku poziciju u javnom diskursu, par medija sa površinskom penetracijom u srpsko biračko telo i neke organizacije koje finasijski nisu zavisne od ljudi iz i oko SNS-a.

U tom kontekstu se dogodio Vučićev „napad na BIRN“ koji je u poslednjih godinu dana svojim istraživačkim teksovima dodirnuo vlast tamo gde je najviše boli, u potencijalne centre njene finansijske dominacije i pokušaja da uspostavi novu klasu svojih „preduzetnika“.

SNS, napravljena da bude lagana kontrateža DS-u, da bude onaj Tadićev nedosanjani drugi pol na političkoj sceni, otrgao se na unutrašnjem planu jer tu nije bilo nikakve kontrole i tu je bilo moguće da se ispolje sve godinama stečene radikalske osobine. Dok je Vučićeva Vlada poslušna po pitanju Kosova, te niti kontrole popuštaju kada se igra na domaćem terenu i kada kontrolori puste konce lutka kreće da se neartikulisano ponaša.

Iz saznanja o sopstvenoj prirodi i svesti o tome gde su granice uticaja i odlučivanja, Vlada i Vučić sam procenjuju da ne može biti da sad tamo neki BIRN ili uopšte tako neko mali i nebitan sme i može da radi bilo šta što bi bilo u suprotnosti sa medijskim glavnim tokom. Zato je premijer uperio prst u Evropsku uniju kao glavnog, kao onu „silu“ koja koristi alatljike tipa BIRN jer, veruju oni, na njih „može da krene samo velika sila“, jer ih je velika sila i pravila.

Pored toga, BIRN-u ne ide u prilog činjenica da političke opozicije skoro da nema, da niko ne uspeva da politički artikuliše potrebe građana usred ogromne ekonomske krize, pa se ljudima čini da ako neko govori kritički o Vladi i Vučiću onda taj i jeste opozicija.

Za ljude koji žele da se bave novinarstvom ili istraživačkim novinarstvom čini se da ne postoji ništa gore od toga da budu svrstani uz neku „stranu“ jer je to siguran način da se okruni kredibilitet, jedina stvar koju novinari i mediji mogu zaista da poseduju kao „namaterijalnu vrednost“. Vučić, koji se najbolje od svega razume u medije, upravo je u tom pravcu fokusirao svoj napad na BIRN: bilo je potrebno izolovati „tu grupu“, predstaviti ih kao „strana tela“ i onda bi ih sam kontekst progutao.

Međutim, takva strategija se lomi na jednoj stvari koju je teško promeniti: istraživanja BIRN-a zasnovana su na dokumentima i izjavama različitih izvora i, najbolje od svega, predstavljeni nalazi su istiniti. Koliko god se trudili da debatu pomerite na drugi teren, od činjenica ne možete da pobegnete. Leševi iz ormara izađu i mulj iz Kolubare ispliva. To je neminovno.