Posle 15. maja u Srbiji postoji samo jedan politički maher: Vojislav Koštunica. Njegovim imenom biće nazvana čitava jedna oblast sistemske kombinatorike i jedan prolaz u Las Vegasu (ili bar jedno prodajno mesto u „Lavovima“). Predvodnik višečlane koalicije (ne samo DSS-a), sa manje od 17%glasova postaje prvi čovek Vlade. Jedini je političar koji od polovine 90-ih zavlači radikale za koaliciju a da mu oni ne uzvrate nijednom psovkom. Čovek koji je menjao rupe na svirali, ali ne i sviralu. Čovek koji je zaigravši va banque, bio spreman da Srbiju gurne u trošak i mrcvarenje još jednog izbornog kruga i da je ostavi bez legitimnih institucija. Čovek koji je po prvi put odsedeo puni skupštinski moleban, preživeo radikalsko-LDP-ovsku drobilicu a da nije pustio ni senku glasa o tome šta će kao premijer Srbije učiniti kad Kosovo dobije neku formu nezavisnosti. Čovek koji je zadržao neokrnjene, i vlast i nacionalne ciljeve. Čovek koji je režirao antičku dramu tromesečnih pregovora o formiranju Vlade, a završio sa holivudskim cajtnotom. Čovek koji je od analitičara napravio unezverenu telad: šta je značila riplijevska drama apsurda sa stolicama Tomislava Nikolića. Da li je stidljiva udavača demonstrirala BIA bicepse ili je na oči tvrde patrijarhalne nacije ostvarila poliandrični ideal - naizmenični brak sa dva različita muža? Da li su narodnjaci obnarodovali dve utičnice na svojoj duši koje se uvek mogu aktivirati ili je populo vožd svoje koalicione milosnike i s leva i s desna čisto vukao za nos?
Svejedno, premijerski svlak je ofajtan a identitet očuvan. Štaviše, kao Djed Božićnjak svima je doneo nešto vredno: Vlada će nastaviti reforme, Srbija će nastaviti svoj prekinuti put ka Evropi, jednom prava opozicija će se gojiti na Vladinim greškama, lupajući joj packe čas sa državotvorne čas sa humanitarne strane. I najviše, sinhrono je zadovoljio USAEU i Rusiju (svetom burmom vlasti svezao je prave demokrate i proverene patriote). I pre nego što je otkucala ponoć a da premijer nije ni gubio cipelicu (a i ko bi je tražio: Solana?, Sergej Lavrov*, Slobodan Jovanović#, Sv. Sava+, Zubin Mehta¨...), jedna preteća Kristalna Noć pretvorila se u čudesni spektakl u kome su svi živeli složno i srećno do isteka punog mandata.

Zašto pojava zvana srpski radikali izmiče teorijskom interesovanju naših analitičara?
Radikaloznanci obično govore o procentima i demagogiji, prostakluku i moćnoj stranačkoj infrastrukturi, samozaveštanom zemunskom magistratu, zbijaju pošalice na račun uređenja grobnih mesta u Kragujevcu i okolini ili povodom vesele leksike i udarničke doktorske naklade šlang haškog sužnja. Međutim, neopravdano se ostavlja po strani pitanje šta radikali danas jesu po-sebi-za-sebe?
Odista, čisto fenomenološki, šta to radikali jesu?

Politički sadomazohisti. Oni vole da boli. Kao što njima patnja predstavlja izvor užitka, svoje interno zadovoljstvo distribuiraju drugima, neistomišljenicima jednako kao i svojim biračima. Nije ovde reč o tome da zamislimo Lidiju V. (zvanu Violeta) kao domino damu u kožnom kompletu, jake šminke i lake ruke, ili Natašu J., vojvotkinju od skupštinskog bokala, kao nositeljku „zlatne kiše“, te Acu „Glistu“ (M. Vasić) ili Tomu žalostivog kao tarantinovskog roba iz trapa sa plastičnom jabukom u ustima. Takvu imaginaciju posvećujemo i ostavljamo Petru Lukoviću, masteru političke erotologije.
Poenta je u tome da su radikali slasno bolno svesni svog postpetooktobarskog usuda da nikada neće biti vlast u Srbiji ili njen deo. To je vrelo njihove naslade, ali i gejzir nesvršive frustracije. Oni mogu izmeštati autobuske stanice po Novom Sadu, proterivati novinare sa posla u Kikindi ili pretiti „ustašama“ po Leskovcu. No, negustirana slatka kaša vlasti im tek draži gladni brk. Tako snažni a tako bespomoćni, i tako pošteno naivni da ih svaki verolomni lukavnik može žedne preko vode prejahati samo ako im ponudi makar kafenu kašičicu vlasti. Oni rastu kao titani i tuguju kao Polifemi. Nikome potrebni, zatočili su se u tamnicu svoje vulgarne mržnje i pobegli na ostrva svojih praznih pretnji i teških kleveta. Nesposobni da se menjaju, kao prognane sluge i iskreni saučesnici srušenog režima malog požarevačkog Bonaparte, žalostivo gude o mračnim vremenima koja su nastala i zlokobno, kao gavranovi, proriču svoj povratak u slavi koju je patnja večito marginalnih učinila blistavom. Ali, kao da ni oni sami nisu čvrsto uvereni u teritorijalne mape svoga sna: Karlobag se promitario u Ševeningen, Herostrati sa Pala forsiraju udbaške mišje rupe, Zemun je trampljen za Novi Sad. Otuda neplanska amplituda sastavljena od čoporativne parlamentarne agresije i elegičnih tugovanki o rasporedu sila u svetu. Čas zveckaju silom, čas nepravdom, čas blate protivnike a vazda ljuto opozicionare.
Zalud su bili svi pokušaji da se radikali privole nametima civilizacije. Svakako je plemenito da se radikali vide kao demokratska stranka koja ravnopravno sa ostalima participira u političkom životu zemlje, sve ne bi li se izbeglo predosećanje građanskog rata. Integrisati varvare, dokona se, potrebitije je nego li grubo ignorisati trećinu aktivnog biračkog tela ili ga prevaspitavati što silom što manipulacijama.
Da, ali šta činiti kada se radikali otvoreno izruguju normama demokratije, pravdaju ili umanjuju (srpske) zločine, preziru pristojnost a promovišu bahatost i prostakluk?
Jedini izlaz da se sluđeni gubitnici tranzicije, mentalni IBovci i kajmak-mistici razvrgnu od njihovih političkih SM predstavnika jeste da se upokoje aveti 90-ih: istina obelodani, svi optuženi privedu, zločini osude, podvuče crta ispod koje se u državnoj politici dalje neće ići. (Onaj ko u ovaj metod ne veruje je antropološki nihilista ili suicidni cinik.) Ima li potencijala u radikalima za njihovu radikalnu političku transformaciju? Sigurno da da - i da se odreknu nesuđenog martira u Hagu, i da trajno isperu usta sapunom, i da drugačije definišu svoj nacionalizam. Za svoju i dobrobit Srbije, nova Vlada i resto političke elite mora im na delu demonstrirati politički realizam bez himera koje vode u konflikte i koče razvoj zemlje. U tom, i samo u tom slučaju, onaj će zloćudni demon koji izjeda dušu srpskim radikalima i goni ih da maltretiraju sve oko sebe, svoju nasladu potražiti van svakodnevne političke prakse karamazovskih samoponiženja. Reformisanim radikalima će se tako pružiti prilika da konačno postanu vlast i to ne kao prokažene parije koje sustiže anatema sa svih strana sveta, već kao regularni evropski desničari, benigne galamdžije i kafanski velikodržavni nostalgičari (lepenovski hajderovci, korisni kao plovak/lakmus preteće fašizacije društva).