Zagonetan je to paradoks: koliko god kod nas vladalo uverenje da je „demokratskoj opoziciji“ na predstojećim a još neraspisanim izborima namenjena uloga električnog zeca, ili manekena utešnog gesla olimpijskih igara: „važno je učestvovati“, u jednakoj meri je medijski pumpan adrenalin kroz dramaturgiju stranačkih pregovora oko objedinjavanja te iste opozicije. Jer, drugim rečima, ako je strankama nastalim iracionalnom fisijom Demokratske stranke namenjena periferna uloga, otkud toliko drame oko toga hoće li se na parlamentarnim izborima nastupiti ujedinjeno ili u „dve kolone“?

Pregovori su završeni očekivanim rezultatom da se na izborima nastupi sa dve koalicione liste a ne sa jednom. Neki analitičari će biti skloni da ovaj rezultat vide kao neuspeh, tumačeći ga kao nespremnost ili nesposobnost malih lidera da viši i opštiji cilj stave ispred partikularnog vezanog za raspodelu mandata, ili liderske sujete u pogledu nosioca zajedničke liste. Donedavni potpredsednik DS-a, sada lider Levice Srbije, Borko Stefanović, je požurio da iznese jedno takvo tumačenje, jureći za profitom od potencijalnog razočaranja ovakvim ishodom razgovora, dok je neumorni SNS, i inače od osvajanja vlasti u permanentnoj predizbornoj kampanji, ipak neočekivano prozvao predsednika DS-a Bojana Pajtića da „ne sme da donese nijednu odluku bez odobrenja svog šefa Zorana Živkovića“. Zanimljivo, skoro da bi se na prvu loptu zaključilo da je naprednjacima više prijalo da su protiv sebe imali jednu kolonu, iako je nesumnjivo reč o neukusnom i primitivnom mešetarenju, kakvog ćemo se naslušati tokom naredna dva meseca.

Nekoliko je tu nepoznanica. Osnovna: zašto su uopšte stranački razgovori na najvišem nivou vođeni i, kako se u jednom trenutku činilo, bili blizu konačnog dogovora o ujedinjenom nastupu, ako je računica bila poznata i ostala nepromenjena – a računica glasi da ankete pokazuju da obe grupacije prelaze cenzus i da im zajednički nastup ne bi doneo sinergijski efekat? Možda da bi se potencijalnom biračkom telu pokazala jaka opoziciona volja za stvaranjem jedinstvene antivučićevske koalicije, te da se u tom dramoletu, kao u onoj vozačkoj „igri“ zvana „kokoška“, mora posvaku cenu ostati do samog kraja, da se ne bi poneo balast krivca za neuspeh dogovora.

Reklo bi se da tu ima još nešto. Uoči i tokom opozicionih pregovora, u medijima se pojavila ideja o reunifikaciji Demokratske stranke. To je imalo da znači da ne samo da se stranke koje su u različito vreme i sa različitim razlozima izlazile iz Demokratske stranke nađu zajedno na predizbornoj listi, već da se, poput bludnih ili osveštenih sinova vrate majci-matici i sasvim integrišu u njenu strukturu. Na stranu koliko je ovo utopijska i nikad ostvarivana ideja, nejasno je koliko je uopšte bila na talonu ovih dogovora. Dragoljub Mićunović, medijski targetiran kao kompromisni nosilac liste jedne kolone demokratske opozicije, izjavio je upravu na tragu ideje o reunifikaciji da je „Srbiji potrebna jedna velika Demokratska stranka, ali pitanje je kako do nje doći“. Štaviše, Danas je na naslovnoj strani obznanio (pustio neprijateljsku spin buvu?) o mogućem povratku Vuka Jeremića u predizborne redove demokrata.

Elem, zašto se DS tako dugo premišljala o jednoj koloni – zbog obnavljanja jedinstvene Demokratske stranke?

S druge strane, zanimljivo je kako DS vidi svoj cilj u predizborno vreme. Njeni visoki funkcioneri pominju da je njihova primarna želja da povrate poverenje svojih nekadašnjih birača, sada duboko razočaranih. Ovaj cilj se suštinski poklapa sa kritikom koju od 2012. upućuju samosvesni birači koji nisu više želeli da pristanu na lažni imperativ izbora manjeg zla, a koje je Boris Tadić, bivši predsednik DS-a i razjedinitelj stranke, deo njegove garniture i njima naklonjenih medija proglasio krivcima za dolazak većeg zla, oličenog u koaliciji Vučića i Dačića. Ostaje pitanje: čime DS planira da ostvari ovaj cajtnot povratak poverenja, kakvim idejama, kojim kadrovima i s kakvim obećanjima.

Budući da je počelo zbijanje redova uz neizbežni lajtmotiv Černiševskog: čto e delat, ili za koga glasati, očita je proaktivna kampanja za izlazak na izbore među antirežimski raspoloženim biračima, racionalna upozorenja da ovaj put elektoralna konceptuala u vidu belih listića ide na raboš naprednjaka, te implicitni poziv da se glasa za bilo koga na demokratskom spektru, bilo za jednu od ove dve konačno neujedinjene kolone, ili za solo igrače, Radulovića ili Stefanovića.

Pošto je jedna periferna epizoda neslavno okončana, ostaje da se nadamo takmičenju u programskoj i kadrovskoj ponudi. U suštini, ne ostaje da se nadamo mnogo čemu, sem obećanja o nerealnom dokidanju Vučićeve autokratske vlasti, što je, s druge strane, i više nego dovoljno, ako ne želimo da i Srbija zaplovi put desno populističkih sfera u kojima obitavaju Mađarska, Poljska i sve više Hrvatska. Dakle, čeka nas referendumska atmosfera za i protiv Vučića, dok ćemo na šansu na povratak u kolosek modernizacije društva morati da sačekamo novi izborni ciklus, recimo kad se rasprodaju stanovi u obe netom izgrađene kule na Savi.