Retko ko se više seća da je pre tačno mesec dana u Beogradu trebalo da se održi Povorka ponosa. To više nije aktuelno. Mediji traže nove skandalozne teme da napune naslovne strane, nevladin sektor se prošetao protiv nasilja i okrenuo nekoj drugoj ugroženoj manjini, a državni je celu temu gurnuo pod tepih, gde i inače želi da je drži. Svi događaji koji su prethodili najavljenoj manifestaciji i usledili nakon otkazivanja povorke, pokazali su da na kraju ipak nije vreme za ravnopravnost, kako je glasio slogan manifestacije. Ali šta sad? Da li gej-lezbijski pokret, koji nokautiran leži na podu, treba da se preda ili da smogne snage da ustane i nastavi sa borbom? Pre svega, vreme je za jedan timeout i analizu prethodnih događaja i učenje na sopstvenim greškama.

Dan pre nego što je trebalo da bude održana, Povorka ponosa je otkazana. Na vanrednoj konferenciji za novinare 19. septembra saopšteno je da policija nije u mogućnosti da obezbedi skup u centru grada i da je predloženo da se povorka premesti na Ušće, odnosno plato ispred Palate „Srbija“. Organizatori su odbili taj predlog i saopštili javnosti da je skup de facto zabranjen. Razlozi za odbijanje ovog predloga bili su nemogućnost da se ponovo kod policije prijavi događaj na drugoj lokaciji, koju je predložila sama policija, jer su organizatori o tom predlogu obavešteni dva dana pre samog održavanja povorke, kao i neadekvatnost mesta, jer na Ušću niko ne bi video povorku. Odbijanje je otvorilo prostor da se raspravlja koliko je organizatorima uopšte stalo do održavanja Povorke ponosa, naročito nakon izjave ministra za ljudska i manjinska prava Svetozara Čiplića u Utisku nedelje da su organizatori o alternativnim lokacijama bili obavešteni nedelju dana pre samog događaja. Takođe, vidljivost povorke bila bi mala i u centru grada, naročito kada je okružena s pet hiljada policajaca, ali bi u oba slučaja bila izuzetno vidljiva preko medija, jer se akreditovalo preko sto novinara. Tokom čitavog procesa, organizatori su činili razne ustupke kako bi se povorka uopšte desila, ali ovaj poslednji je za njih bio previše, ili možda samo dobar izgovor?

Ustupaka i promena bilo je mnogo, od kojih su neki ugrožavali i samu ideju Povorke ponosa. Još od 2001. godine u javnosti je aktuelan naziv gej parada, odnosno Parada ponosa. Organizatori su u sred procesa organizacije odlučili da manifestaciju preimenuju u Povorka ponosa, jer reč parada ima negativnu konotaciju u javnosti. Nekako je naivno pomisliti da će preko noći nestati upotreba reči parada, naročito u medijima, samo zato što je Organizacioni odbor tako odlučio. Ta manifestacija će večno biti gej parada, kako god je nazvali, i od toga se ne može pobeći, te je zato treba prihvatiti kao realnost. Organizatore je najviše brinulo što se za paradu vezuje golotinja, tako da su apelovali na domaće medije da ne objavljuju slike golišavih učesnika sa zapadnih gej parada, jer toga neće biti na srpskoj, a potencijalne golišavo odevene učesnike su upozorili da će biti udaljeni sa skupa. Pored reči parada, pojedinima je problematična i reč ponos, koju često prati komentar da je glupo biti ponosan na svoju seksualnu orijentaciju. Organizatori su pokušali i njima da zapuše usta objašnjenjem da nije reč o ponosu na seksualnu orijentaciju, već ponos na Stonewallsku pobunu kada su pripadnici LGBT populacije u Njujorku ustali protiv policijske represije i društvene homofobije, 1969. godine. Možete misliti koliko je LGBT osobama danas u Srbiji bitan taj događaj koji se desio pre četrdeset godina tamo daleko! Mnogi pripadnici LGBT populacije su ponosni na svoju seksualnu orijentaciju, kao odgovor na konstantno omalovažavanje i obezvređivanje zbog svoje drugosti. Na sve to treba dodati da su pojedini političari i državni funkcioneri uslovljavali svoju podršku time da na povorci ne sme biti reči o ljubavi, seksu, niti golotinje, čime se direktno ugrožava identitet same manifestacije. Organizatorima je podrška države i državnih organa bila bitna, te su pristali na ustupke, što je i njihova najveća greška, jer su ih na kraju izigrali.

U radio emisiji Peščanik Vesna Pešić je u osvrtu na Povorku ponosa rekla da „ta parada nije bila dobro prihvaćena ni kao ideja, nije bilo podrške, pa videli ste kako su se ponašali političari. Oni su se manje više ograđivali od toga, nije bilo ni podrške građana, a moram da kažem, ni gej populacija nije imala nameru da izađe u većem broju. Ako imamo u vidu koliko ima gej populacije u proseku u svakoj državi, ovde bi trebalo da ih ima oko 200-300.000. Pa da vidimo kako bi se ponašalo tih 10.000 nasilnika da se pojavilo bar pola gej populacije. Znači, ni oni nisu bili spremni da se prikažu na toj paradi, pa ne može državna sila sve da uradi. Sećate se demonstracija devedesetih kada nas je na protestima bilo 100.000, broj je bio strašno važan. To koliko vas ima strašno mnogo znači za neprijateljsku stranu.“
Povorka ponosa od samog početka nije imala podršku LGBT populacije, koja je vremenom još i opadala. Prvi veliki potres desio se izbacivanjem Gej strejt alijanse iz Organizacionog odbora, koja je i bila inicijator povorke. Sledeći potres bio je izlazak Queeria centra početkom septembra. Informacije da će golišavo odeveni biti udaljeni sa skupa, da će se oduzimati mobilni telefoni, flaširana voda, da će učesnici biti detaljno pretresani i da se ne dolazi u štiklama, samo su uticali na pad podrške.

Na pad podrške uticao i sukob LGBT grupa koji je pratio proces organizovanja i postao fokus medijske pažnje. Umesto da se bave idejom Povorke ponosa i problemima LGBT populacije mediji su se bavili sukobom, što je pre svega veliki propust organizatora, koji su pokazali da ne poznaju kako funkcionišu domaći mediji. Organizacioni odbor saopštio je krajem maja da je iz njegovog rada isključena Gej strejt alijansa, pošto je predsednik te organizacije objavio da će parada biti održana 23. avgusta, a da se nije konsultovao sa ostalim članovima odbora. Odbor je saopštio da je takav čin ozbiljno ugrozio bezbednost učesnika i organizatora manifestacije i da je GSA pokazala da su joj političke ambicije i samopromocija ispred interesa celokupne LGBT populacije. Gej lezbejski info centar (GLIC) je više puta pozvao na pomirenje LGBT grupa, ali je takav predlog ignorisan, da bi na kraju iz odbora izašao Queeria centar jer „odsustvo kulturnog i umetničkog sadržaja ne ostavlja dovoljno prostora da se angažuju na organizovanju ove manifestacije“. LGBT aktivistička scena koja je sama po sebi slaba u Srbiji, pa još tako razjedinjena, odlučila se da organizuje Povorku ponosa koju ne podržava većina LGBT populacije i koja je zbog toga od samog početka bila osuđen na propast. I mesec dana nakon neodržane Povorke ponosa ne postoji želja da se radi na prevazilaženju konflikta. U petak 16. oktobra održan je sastanak na inicijativu Organizacionog odbora s ciljem uspostavljanja Platforme borbe za ljudska prava LGBT osoba, ali na koji nisu pozvane „nepodobne“ LGBT organizacije.

Otkazivanje Povorke ponosa i prebijanje stranaca po Beogradu u javnosti su shvaćeni kao kapitulacija države pred huliganima, što je dovelo do organizovanja dva događaja protiv nasilja. Prvi, Šetnja protiv nasilja Koalicije mladih protiv nasilja i drugi, Odgovor građana na nasilje. Iako je otkazivanje Povorke ponosa bilo jedan od motiva za organizovanje ovih događaja, nakon smrti Brisa Tatona ono prestaje da bude bitno. U medijskim izveštajima nigde se ne spominje Povorka ponosa, iako je na tim skupovima o njoj bilo reči. Interesantno je da je Šetnja protiv nasilja prošla sličnom rutom kojom je trebalo da prođe i otkazana Povorka ponosa, dok je Odgovor građana na nasilje bio umalo zabranjen i premešten na Ušće, ali je nakon intervencije Ivice Dačića ipak održan u Pionirskom parku. Zašto postoji razlika u pristupu policije kada su u pitanju ovi veoma slični događaji koji su se održali jedan za drugim? Odgovor je jednostavan: Koaliciju mladih protiv nasilja između ostalih čine i omladinske organizacije partija na vlasti, koje su šetale i protestovale protiv državnih organa (koje vode članovi partija iz kojih dolaze), jer nisu bili u stanju da zaštite strane i sopstvene državljane od nasilja. U isto vreme počela je i priprema za zabranu organizacija koje promovišu nasilje, među kojima su Obraz, SNP „1389“, pojedine navijačke grupe… Srpski sabor „Dveri“ je takođe bio na spisku, ali je preko noći s tog spiska nestao. Ali, da li će šetnje protiv nasilja i zabrana ovih grupa doprineti da nasilje nestane iz srpskog društva, dovoljno da Povorka ponosa postane moguća u Srbiji, ili je sve ovo bila samo predstava za oči Evropske unije?

I kada će Beograd dobiti svoju gej paradu, Paradu ponosa, Povorku ponosa, nazovite to kako god želite? Kada Organizacioni odbor osvoji zlatnu medalju na nekom sportskom takmičenju i ti ljudi postanu nacionalni heroji? Kada se kolektivno učlanimo u neku partiju na vlasti i time obezbedimo pravo da šetamo centrom grada? Upišemo ubrzani tečaj borilačkih veština i ne izlazimo iz teretane dok ne postanemo strah i trepet? Trenutna situacija pokazuje da LGBT populacija i LGBT grupe nisu u stanju da iznesu takav događaj, koji će biti moguć tek kada dovoljno ojačamo i ohrabrimo se da masovno izađemo na ulicu, a domaće političare ne bude sramota da brane osnovna ljudska prava. Pre svega srpsko društvo bi trebalo da prestane da veliča nasilnike i promoviše nasilje kao prihvatljivo ponašanje, a da li će do toga zaista doći zavisi od svih građana ove države.