Niko ne može da objavi fajront, niko da kaže dosta, pogotovu „kada noć prekrije Olimpijski grad“; otišli su poslednji trajvani kada je, dva sata posle kraja radnog vremena, Amar pokušao da zatvori svoj lokal - da je ubicama poslužio dve loze, možda ne bi dobio dva metka u glavu, možda bi ga samo pretukli. Tu smo vest čuli dan nakon otvaranja 15. Sarajevo film festivala, a dan kasnije je Grad koji organizuje jednu od vrednijih kulturnih manifestacija u ovom delu Evrope pokazao šta znači dostojanstvo: Neće moći, rekle su Sarajlije i blokirale jednu od najprometnijih ulica, a političari iz državnog i gradskog vrha pridružili su se građanima i obećali da će da učine sve da se prekine nasilje.
Onaj je Šeki došao „on the road again” iz Zenice u normalno vreme, kada se znalo gde je kome mesto, u Sarajevu kažu da je Zenica prepuna, nedostaje 400 mesta za pansion počinilaca najtežih krivičnih dela. A ubicu, piše sarajevska štampa, pustili pre zločina, iako je potegao nož na čoveka. U lepom smo društvu, šta ćemo. Da l’ im donesosmo neki baksuzluk, iz Oslobođenja i Avaza curi krv: Iskasapila decu na spavanju, Psihopata ubio ženu...

Bilo je pravo teško, da ne kažem mučno, noć nakon otvaranja Festivala proveli smo u novinarsko-glumačkom društvu koje je pripovedalo o ljubavi i smrti, o tome kako smo se nekad voleli i o tome ko je koga kako ubijao i kako vatreno. U kafeu „Ribica”, tek kojih par koraka od Vječne vatre, pevali su Davorin, Kemo i Dino (Je s’ ti lud, nisam došao ovde da slušam Šabana Bajramovića/Mojne, jaro, frke, ovo zbog stranaca, sa’ će Kemo). Vest smo čuli ujutru, 13. avgusta; čak i ljudima koji dolaze iz Beograda, iz Srbije u kojoj je o vikendu krv potocima tekla na drumovima i koji su se koječega nagledali, bila je užasna.
Amar Mistrić imao je svoj sarajevski san, da bude sam svoj gazda; raznosio je pice i izdržavao majku, sestru i nenu (baku), onda je stisnuo petlju, podigao kredit i sa dva jarana otvorio kafić u komšiluku, na Čengića vili. Bio je srećan tri dana – četvrtog su ga ubili. Počeo je Festival, a Sarajevo je stalo, dan kasnije čuo sam na državnoj televiziji da su Sarajlije blokirale Ulicu Džemala Bijedića na Čengića vili i otišao da vidim o čemu je reč. Sve vreme mislim o tome kako je Đilas u vreme Univerzijade sakrivao Rome pod tepih (žicu) da bi čitavu priču finalizovao deportacijom, a kako je Sarajlijama važniji ljudski život od toga šta će reći svet. „Sarajevo smrt festival“ i „Uhapsite ubice odmah“, „Koliko još Denisa i Amara“ (Denis Mrnjavac je dvadesetogodišnji mladić koga su februara ove godine u tramvaju ubili huligani) bile su poruke na Čengića vili, a oglasila se i Direkcija Festivala izražavajući tugu i protest. Ispostaviće se dva dana kasnije da ubice nisu bili samo obesni kriminalci, nego i totalne dijabole, otišli u policijsku stanicu Omiš da se raspitaju kako da srede boravišne papire. Slaba uteha.
Moj novostečeni prijatelj Armin, konobar iz „Ribice“, kaže da je Amar bio sjajan momak. „Predavao mu, ba, istoriju u Trgovačkoj, bio je raja, nismo se poslije nešto družili, al’ svi su ga voljeli. Znaš, u Sarajevu ima samo dve vrste ljudi, možda i na drugim mjestima. Jedna su ovi kao Amer, oni što žele svojim radom nešto da postignu. A druga su oni što imaju pištolje i kojima je to zanat. Pokoj mu duši.“ Armin me, takođe, podseća na beogradski milje: „Ne mogu, jaro, ja dobit pos’o jer nisam u SDA. Sa 17 sam ot’šo da branim ovaj grad, dobio sam i odlikovanje, al’ preko ljeta za mene posla nema, radim kao konobar. Ove sam godine prvi put rekao direktoru: ‘Da se ja nisam borio, ne bi bilo ni škole ni tebe’. Ne mogu više, ne daju mi pos’o zato što sam kod Lagumdžije!“

Ispratila me iz Beograda, ali i dočekala, po povratku, priča o tome kako, eto, Sarajlije prakticiraju ratni turizam. Nije moguće, kakav nemoral. Poslali smo vam iz Beograda četiri granate po kvadratu, uništili Biblioteku k’o Nemci Srbima, jeli ste koprive i maslačak (o praznicima), grejali se na parket i štokove, sahranjivali svoju decu i roditelje u sanducima iskovanim od vrata, zakopavali ih u parkovima, i sad, hoćete da pokažete svetu, turistima, putnicima namernicima odakle su vas ubijali, gde su bili topovi, gde snajperisti. Tunel iz kojeg ste dobijali neku hranu, i oružje, naravno. Da, to je u ovdašnjoj čaršijskoj izvedbi ratni turizam. Kad malo bolje razmislimo, šta će nam kustosi u Šumaricama, vodiči u Aušvicu, zarađuju kintu na kostima mučenih, streljanih i spaljenih.
A eto, mene zapalo da budem i ratni turista. Vodič je bio branitelj Sarajeva general Jovo Divjak. Obišli smo gotovo sve kote sa kojih su na grad padale granate, videli dvadeset novih grobalja, ali, zabeležio sam priču o ratnoj propagandi.
„Propaganda je bila na svim stranama jednako otrovna i prljava. Evo, sa naše strane, krajem maja 1992. u štampi galama ‘Karadžićev sin pristupio Teritorijalnoj odbrani Bosne i Hercegovine’. A to blage veze nema s mozgom. S druge strane, znali su da kažu da se iz Zoološkog vrta čuje rika lavova koja ‘odjedanput utihne’. Zato što Bošnjaci bacaju srpske bebe i hrane lavove. A o Mirzi i Pjevaču su govorili da imaju logore, drže javne kuće i siluju srpske maloletnice”, kaže general i pokazuje na panoramu grada sa mesta odakle vidimo stadion Koševo, groblje Bare, porodilište i pomenuti ZOO vrt.
Podseća da je na Koševu ubijeno više od 700 Srba, Hrvata, kao i Bošnjaka koji nisu prihvatili ratnu politiku. „Sada se to zloupotrebljava u izjednačavanju krivice; Srbi kažu da je ubijeno deset hiljada Srba, prekopavana su groblja, a Srpsko građansko vijeće je došlo do brojke od 750 ubijenih“, tvrdi Divjak.
Dođosmo i do tunela DB, Dobrinja-Butmir, svojevrsne niskogradnje sumraka civilizacije. „Saznali su da gradimo tunel, Mladić je prestankom izgradnje uslovljavao nastavak pregovora, a general Filip Morion mu je rekao da se ne vidi nikakva gradnja. Nažalost, to je bio i El Dorado za mafijaše; ovde su cene prehrambenih proizvoda bile znatno niže nego u opkoljenom Sarajevu, plaćalo se za propusnice. A Vojska BiH nije mogla da kroz njega proveze ni jedan top. Zato je to za mene tunel spasa i mafije“, kaže nam Divjak.
Domaćin Enis Kolar kaže nam da ono što vidimo u Istočnom Sarajevu nije isto što i slika u vreme rata. „Sve je bilo sravnjeno sa zemljom, u ovom dvorištu poginulo je devet ljudi, moja porodica je na neko vreme morala da se preseli u centar Sarajeva. Pamtim dolazak ljudi iz Beograda, bilo mi je to – u najmanju ruku – krajnje neobično i pitao sam se zašto su ti ljudi ovde i zašto rizikuju“, kaže Enis Kolar.
Tako izgleda turistička tura, malo se plaća, a treba videti. Više su se plaćali ubice i granate.

Imao sam neki osećaj da mora i nešto pozitivno da se dogodi u gradu-heroju, tipovao sam, privatno, iz iksa u iks, na dokumentarac Vrela krv (produkcija Arhitel Laze Lalića, reditelja Marka Mamuzića, novinari Ivana Lalić - Majdak i Miloš Teodorović) koji je, ispostaviće se, dobio Nagradu za ljudska prava 15. Sarajevo film festivala. Tužna priča o radikalnim, ekstremističkim grupama u Srbiji. Mamuzić kaže da su na beogradsku premijeru (Reks, Beograd, Jevrejska, februar ove godine) pozvani i fašisti „zato što nam je bio potreban incident koji će da skrene pažnju na ove pojave“.
Znam da se ponavljam, ali boravak u Sarajevu redovno završavam kod Njegove ekselencije, ambasadora prijateljske države. Gostoprimstvo i muzika (čovek odlepio na sevdalinke, bespotrebno me upozorava da to nije folk - nije moguće), priča o svemu što ne može da se objavi čak ni u Betonu.
Posle Sarajeva dolaze Beograd i tužne priče, Biljana Plavšić traži slobodu. „Optužena je priznala krivicu za zločin protiv čovečnosti, kako se pravno kvalifikuju progoni na političkim, rasnim i verskim osnovama. Time je Biljana Plavšić priznala da su se zločini opisani u optužnici protiv nje i Momčila Krajišnika zaista dogodili i da su počinjeni u okviru ‘rasprostranjenog i sistematskog napada na civilno stanovništvo’, u kojem je ona učestvovala ‘svesno’ i ‘sa diskriminativnom namerom“.
Ako se vrati u Beograd, gde je bila u kućnom pritvoru (načitaše se oni panduri „Doka Holideja“ u Katanićevoj), imamo i mi šansu za ratni turizam.
I za kraj, još nešto povezuje Sarajevo i Beograd: u noći između 3. i 4. septembra hicima iz pištolja ubijen je na Karaburmi dvadesettrogodišnji Marko Stjepić, radnik u kiosku koji nije hteo da od ubice primi oštećenu novčanicu. Policija traga za ubicom. Niko ne protestuje.