Gvozdeni um u godinama raspleta
Kaligrami i angažmani
Zbornik Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa (IFDT, Beton), koji se pojavio u domaćoj javnosti prošle godine, između ostalog pruža odličan prikaz intelektualne uloge u oblikovanju srpsko-albanskih neprijateljstava od početka XIX pa sve do XXI veka. Da se zadržim na poslednjim decenijama samo, može se reći da je „socijalizam sa ljudskim likom“ koji je Jugoslaviju činio distinktivnom u odnosu na ostale države iza gvozdene zavese, zamenila zajednica sa nacionalnim likom, gde je jedini važan nacionalni identitet i gde je nacija ispred svega ostalog u poretku prioriteta. Intelektualcima je bilo prilično lako da se iz socijalističkog diskursa prebace na nacionalistički, jer su obe ove ideologije zasnovane na istim obrascima – kolektivizmu, to jest subjektivizaciji posebnog kolektiviteta u okviru zajednice. U socijalizmu je to bila radnička klasa (radni narod), a u nacionalizmu nacija (etnički narod). Iako je ovo veoma uprošćeno izrečeno, u osnovi ukazuje da se neprijatelj radničke klase lako može zameniti neprijateljem nacije, a da pri tome nije došlo ni do kakve značajne promene u osnovnim konstrukcijama društva u prvi mah, što je primer Srbije i pokazao. Takođe, karakteristika obe ideologije jeste da imaju snažnu teleološku orijentaciju, usmereni su ka idealnom društvu besklasnosti, odnosno jednonacionalnosti, stvarajući tako horizontalnu solidarnost.
Fokusirajući se na angažman intelektualaca nakon promena koje je donela 2000. godina, uočava se da očekivano eliminisanje dotadašnjeg dominantnog nacionalističkog diskursa nije išlo onako glatko kako se pretpostavljalo, i pored pritiska iz inostranstva da se balkanski (ne samo srpski) partikularizmi stave pod kontrolu. Istraživanje koje sam sprovela među istaknutim i medijski prisutnim intelektualcima u Srbiji prve decenije XXI veka ukazuju na snažnu podeljenost intelektualaca u Srbiji, međusobno optuživanje za isključivost i dogmatizam i, uopšte, odsustvo stvarne polemike, koja bi doprinela korpusu saznanja o dešavanjima jugoslovenskog i postjugoslovenskog perioda, uključujući i Kosovo.
U ovom postmiloševićevskom periodu, većina intelektualaca smatra da je nacionalni identitet i dalje prenaglašen u Srbiji i da zauzima nesrazmeran udeo u ličnom identitetu građana, dok ga oni lično doživljavaju samo kao jednu od komponenti ličnog identiteta. Intelektualci ističu različita obeležja nacionalnog identiteta, među kojima se sporadično javljaju inat, martirski kompleks („da je istorija protiv vas“) i pravoslavlje. Pored ovih, javljaju se još „ruševnost i nedovršenost“, „megalomanija, samodovoljnost, oportunizam, nacionalni narcisizam i strah od novog i promena“, „snažna izraženost, ranjivost, frustriranost i poraženost“, „rđave predstave o sebi“, „nacionalni ponos, samosvojnost, pravičnost, pravednost kao najbolje osobine; površnost, lagodnost, nedovoljna odgovornost, netačnost kao najgore“.
Promene nacionalnog identiteta početkom XXI veka se mahom vide kao negativne. Veoma mali broj intelektualaca ističe da je došlo do smirivanja naglašenih nacionalnih elemenata, gde se „sa jednog sirovog nacionalizma prelazi na jedno racionalnije samorazumevanje i samoodređenje srpskog naroda“, te da „postoji jedna pozitivna evolucija i Srbija danas ne prelazi granice koje pokazuje nacionalizam u kriznim vremenima“.
Veliki broj intelektualaca ukazuje na podvojenost identiteta na proevropski i nacionalni (nacionalistički), i takvu podelu ocenjuju negativno, ali iz različitih razloga. Oni skloniji nacionalnoj struji govore o „konzervaciji neintegrisanosti“, o tome da je „umesto negovanja i oplemenjivanja koliko-toliko povraćene nacije, u poslednjoj deceniji instaliran novi okvir zamene, evropski identitet koji ne postoji ni u Evropskoj uniji niti u njenim državama članicama“. Na podelu ukazuju i drugi, koji su pristalice tzv. evropskog puta. Paradigmatična je izjava jednog od takvih intelektualaca, koji ukazuje na „jednu dr Džekil i mr Hajd situaciju, gde je s jedne strane želja da se bude sastavni deo evropskih civilizacijskih procesa, ali s druge strane teče veoma jak proces koji je u suštini negativan, koji na jedan loš način interpretira istoriju, koji nije u stanju da valorizuje neke kvalitete koje Srbija i srpski narod imaju“. Delimično se osvrću i na ubistvo predsednika Vlade 2003. godine, jer „je bilo nekih političkih nada odmah na početku 2001. godine, one su se vremenom ugasile i sada smo otprilike u nekoj fazi tavorenja i propadanja bez neke mogućnosti“.
Nekolicina intelektualaca za koje se može tvrditi da su a(nti)nacionalno orijentisani smatra da su promene u nacionalnom identitetu izuzetno negativne, gde se vide „samo tanke pukotine u čvrstim bedemima srpskog nacionalizma“ i gde je „sve zaista jako kolektivizirano i postoji ta teza da ako nisi Srbin nisi naš čovek“. U rečima ovih intelektualaca se ogleda nemoć i nemogućnost nametanja sopstvenih ideoloških pogleda, nad kojima prevagu i dalje odnosi nacionalna opcija.
Nacionalno se i dalje održava usled ponovnog otvaranja pitanja statusa srpske zajednice na Kosovu, čega su i sami intelektualci svesni. Oni ukazuju na probleme omeđavanja identiteta, jer je prirodno da postoji „mnogo spornosti oko identiteta kad vi ne znate svoje granice, gde vi jeste i gde vi niste“. Dva velika dešavanja na Kosovu i vezana za Kosovo u ovom periodu utiču na ovakvo stanje nacionalne svesti. U pitanju je Kosovski pogrom 2004. godine te proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. Upravo ovo poslednje pitanje su intelektualci 2010. godine, kada je sprovedeno istraživanje, ocenili kao ključni faktor koji ne pomaže smirivanju nacionalnih strasti.
„Zbog veštačkog održavanja u žiži javnosti problema Kosova, opet je ta nacionalna komponenta postala jako naglašena, tako da kod nas imate jedan paradoks da kad čovek govori o svom identitetu, svi ostali identiteti mu manje znače nego nacionalni; još uvek ta nacionalna komponenta više vezuje ljude, to je užasno izraženo zbog nerešenih graničnih pitanja koja su delimično objektivno otvorena, a delimično ih naša nacionalna elita namerno drži otvorenim“.
Foto: Almir Kljuno
U istraživanju medijskog sadržaja nastupa intelektualaca u javnosti u kontekstu ključnih post-petookotobarskih događaja vezanih za Kosovo i prikazanih u Figuri neprijatelja, rezultati su pokazali da je došlo do zaokreta u operacionalizaciji onog Drugog, iz partikularne neprijateljske nacije (Albanaca tokom 2004) u globalnog civilizacijskog antipoda (Zapad tokom 2008). Albanci polako nestaju iz diskursa srpskih intelektualaca nakon Kosovskog pogroma, a raste prisutnost drugosti Zapada na koga se svaljuje krivica za otimanje vekovnog srpskog kulturnog prostora, srpske duhovne matice u korist Albanaca koji po svemu nemaju pravo ili ga imaju daleko manje od srpske nacije. Albanci su u intelektualnim promatranjima sve više sporedni, skrajnuti, a neretko i potpuno odstranjeni uz lamentiranje nad teškom sudbinom srpskog naroda i njegove elite koja ga već godinama vodi stranputicama i nema dovoljno snage da se suprotstavi komadanju države, za koju su po pravilu okrivljene strane sile i njihovi geopolitički interesi. Kontinuirano i dominantno se kroz intelektualni diskurs provlači doživljaj srpske nacije kao nacije žrtve, uzvišenog, civilizacijski naprednog entiteta, koji se nalazi na putu prvo primitivnih albanskih snaga, a zatim moćnih stranih sila i koja nikako ne može da iznedri odgovornu i doraslu nacionalnu elitu.
S druge strane, potpisivanje Briselskog sporazuma 2013. imalo je izuzetno mali odjek među intelektualcima. Njihovi nastupi u javnosti u periodu nakon sporazuma upućuju na normalizaciju diskursa i eventualno i konačno slabljenje nacionalne ideologije kao dominantne ideologije u srpskom društvu. Jednostavno „svršeno je“.
Ovaj kratak pregled intelektualnog pregalaštva tokom poslednjih dvadesetak godina u Srbiji ne previđa činjenicu da je bilo i onih intelektualaca, pa i čitavih grupa, koji su odbijali da se svrstaju na stranu užarenih nacionalnih sentimenata. Oni intelektualci koji su se kritički odnosili prema dominantnom nacionalnom diskursu su se često nalazili na marginama društva i delovali u vrlo ograničenim okvirima civilnog društva. S druge strane, daleko češće se dešavalo da se intelektualci odaju nacionalnim strastima koje im donose glorifikaciju. Možemo li ih zbog toga kriviti više nego bilo koga drugog?
U građanskom društvu lebdi neodređena normativna pretpostavka da intelektualci treba da budu lučonoše, baš zbog onog napred pominjanog autoriteta kulturnih pregalaca. Međutim, moralno izuzetnih pojedinaca ima u svim društvenim grupama – i možda daleko više među „običnim“ građanima. Intelektualni uticaj i izloženost pogledima je činilac koji pred intelektualce postavlja zahteve koji nisu toliko očekivani na drugim mestima. Isto tako, ovakvi zahtevi se multiplikuju u onim periodima koje je Ralf Darendorf nazvao „dobom kušnji“. Na nekim drugim mestima iskušenja su velika - setimo se Turske i skorašnjeg hapšenja intelektualaca koji su se usudili suprotstaviti zvaničnoj politici. Sve su prilike da završetak kosovske priče označava i završetak „doba kušnji“ u Srbiji u strogo nacionalnom smislu, te da će intelektualni diskurs pre odražavati polarizaciju evropskog-antievropskog u Srbiji, što nije nikako nova linija podele.