Beton br.227
Četvrtak 21. januar 2021.
Piše: Anke Vandereet

Deportovana iz Srbije zbog pomaganja ljudima

Volontirala sam sa udruženjem No Name Kitchen u Šidu od 2. oktobra do 28. decembra 2020. godine. Deportovana sam u Hrvatsku 28. decembra. U narednim pasusima opisaću šta mi se dogodilo tog dana i povezaću ovo iskustvo sa nekim aspektima života ljudi u pokretu u Šidu.

28. decembar, 17:30

Učestvujem u poslednjoj distribuciji u blizini sela Batrovci i delim hranu, vodu, čaj, odeću i eksterne baterije ljudima u pokretu.

U povratku za Šid, nas volontere/ke čeka policijski automobil, zahtevajući da stanemo. Policija uzima i odnosi naše pasoše i bele kartone u svoj automobil kako bi ih proverili. Već sam bila dobila dva pisma od vlasti u kojima su tražili da napustim zemlju, i već sam bila na sudu, tako da znam da su velike šanse da me večeras odvedu u policijsku stanicu. Baterija mog telefona je vrlo slaba, jedan od ljudi u pokretu koje smo upravo videli tokom distribucije zove me i kaže da mi može dati jednu od svojih napunjenih eksternih baterija na korišćenje tokom noći. Ovaj dečak ne zna da nikada neću dobiti priliku da mu vratim njegovu bateriju…

Ljudi u pokretu i njihove eksterne baterije.

Ljudi u pokretu koji žive izvan kampova često nemaju pristup električnoj energiji. Zbog toga za punjenje mobilnih telefona koriste eksterne baterije. U kući volontera i volonterki iz No Name Kitchen svakodnevno se puni dvadesetak eksternih baterija. Povrh toga, volonteri/ke redovno kupuju nove eksterne baterije u lokalnim prodavnicama u Šidu i pružaju priliku ljudima u pokretu da ih otkupe od njih po nižim cenama. Punjenje ovih baterija verovatno je jedna od najvažnijih stvari koje volonteri/ke rade, jer je jedini način da ljudi u pokretu ostanu u kontaktu sa svetom upravo putem svojih telefona.

28. decembar, 17:50

Sedim na zadnjem sedištu policijskog automobila koji vozi prema policijskoj stanici u Šidu.

Policajci pronalaze grešku u mom belom kartonu. Službenik koji mi je bio načinio beli karton u oktobru 2020. zapisao je 2019. umesto 2020. godina. Moram da pođem s njima u stanicu kako bih inspektoru objasnila ovu grešku, kažu mi. Čak i ako mogu da im pokažem datum ulaska u Srbiju (oktobar 2020.) koji je upisan na istom belom kartonu kao i na pasošu, oni i dalje insistiraju na tome da me odvedu u policijsku stanicu i prete da će protiv mene pokrenuti sudski postupak ako odbijem…

Ljudi u pokretu i njihov prevoz.

Za ljude u pokretu, vožnja policijskim automobilom je uobičajena stvar. Bez obzira na to gde se nalaze, pod rizikom su da će ih strpati u veliki, plavi policijski kombi i odvesti u neki od kampova. Kada žele da idu sa jednog mesta na drugo, najsigurnija opcija je taksi, ali to je vrlo skupo, a čak i u taksiju rizikuju da ih zaustavi policija, pa tako i ljudi u pokretu i taksista rizikuju da se opet nađu u nevolji.

28. decembar, 18:07

Zovem advokaticu NNK u policijskoj stanici.

Stigla sam u policijsku stanicu, moram da sedim u jednoj od kancelarija, niko mi ništa ne govori. Kada pitam inspektora šta se događa, on mi kaže da će me naterati da izađem iz Srbije danas. Dodaje da odbija da razgovara i sa mnom i sa mojom advokaticom. Posle ovog razgovora, zovem advokaticu NNK i objašnjavam šta mi je inspektor upravo rekao. Ona zatim poziva policijsku stanicu. U međuvremenu, druga volonterka pokušava da dođe do mene u stanici, ali joj kažu da sam na ispitivanju i da ću ubrzo zatim biti puštena. U stvarnosti još uvek niko ne razgovara sa mnom, a zasigurno nisam ni puštena. U 18:35 primam poruku od advokatice da će policija doneti rešenje kojim će mi naložiti da napustim teritoriju Srbije i sprovešće me preko granice. Advokatica nema način da to zaustavi, jer nisam izvedena pred sudiju. Sada je drugoj volonterki dozvoljeno da dođe i sedi sa mnom, ali nakon pet minuta joj saopštavaju da mora da ode. Inspektor dolazi u sobu i donosi mi rešenje da moram da napustim zemlju. Pitam da prvo odem kući kako bih uzela svoje stvari. Inspektor kaže da za to nema vremena. Nastavljam da insistiram na svom pravu da imam stvari sa sobom, nakon čega on dopušta da mi moji prijatelji pripreme torbe i donesu ih u stanicu u narednih 15 minuta…

Ljudi u pokretu i njihove stvari.

Osim eksternih baterija, važne stvari za ljude u pokretu su njihova ćebad, vreće za spavanje, šatori i, naravno, odeća. Njihova odeća mora biti praktična, prilagođena njihovim aktivnostima, kao i trenutnoj temperaturi, ali ljudi u pokretu nas često pitaju i za lepu odeću. Zapravo, odeća je za njih jedan od jedinih načina na koji još uvek mogu da izraze svoju ličnost. Volonteri No Name Kitchen stoga peru i suše odeću ljudi u pokretu i distribuiraju im odeću doniranu organizaciji.

28. decembar, 19:43

Hodam prema hrvatskoj graničnoj policiji.

Kad od ostalih volontera/ki preuzmem svoj ranac, vreme je da odem. Sedim u zadnjem delu policijskog automobila, zajedno sa inspektorom koji ima sva moja dokumenta i još jednim policajcem. Nakon 10 minuta vožnje stižemo do najbližeg graničnog prelaza sa Hrvatskom. Prolazimo zajedno srpsku graničnu policiju. Kola se zatim zaustavljaju, policajac mi otvara vrata, uzimam ranac, a inspektor mi vraća dokumenta. Kažu mi da sada odem peške do Hrvatske. Policijski automobil ostaje parkiran iza mene dok ja pokazujem dokumenta hrvatskoj graničnoj policiji i prelazim granicu. Mrak je, nema autobuske ili železničke stanice, postoji samo parking sa kamionima. Srećom, nailazim na veoma finog vozača kamiona koji je na putu prema Zagrebu i prihvata da me poveze…

Ljudi u pokretu i pushback-ovi.

Kada ljudi u pokretu pređu granicu, vrlo često postaju žrtve nasilnih pushback-ova koje sprovode vlasti. Premlaćivanje palicama, šutiranje, vređanje, prisiljavanje da se svuku i krađa ličnih stvari samo su neki od primera kroz šta ljudi u pokretu prolaze. Volonteri i volonterke No Name Kitchen prijavljuju ove incidente Mreži za praćenje nasilja na granicama koja ih javno objavljuje i zagovara da se ovo nasilje zaustavi.


Iz Srbije sam izbačena u Hrvatsku jer punjenje eksternih baterija, pranje odeće i prijavljivanje nasilja nije dozvoljeno.

Rečeno mi je da mi je jedina odbrana u ovom postupku poštovanje mojih ljudskih prava. Ali kada smo sasvim sami pred vlastima, ko će ih naterati da poštuju bilo koja ljudska prava? Nakon ovog iskustva shvatila sam koliko smo svi ranjivi kada se nađemo naspram vlasti. Ali sam takođe uvidela da ipak nisam toliko ranjiva kao što su ljudi u pokretu.

Kada sam morala da pređem granicu, to se dogodilo bez ikakvog nasilja i zbog mog belgijskog pasoša bilo je lako pronaći nekoga ko je bio voljan da me preveze.

Kada ljudi u pokretu prelaze granice, oni se nazivaju „ilegalnim migrantima“ i prema njima se vrlo često postupa kao prema životinjama.

Zbog toga je od suštinske važnosti da se mi koji smo zaštićeni svojim pasošima, pobrinemo da njihove priče ne budu zaboravljene već da budu javno objavljene. Nadam se da će jednog dana vlasti širom sveta shvatiti da svi ljudi, bez obzira na njihova dokumenta, zaslužuju da se prema njima postupa kao prema ljudskim bićima jednostavno zato što su - ljudi.

Armatura arhiva

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.