Jedan, za većinu domaćih medija mali i beznačajan događaj koji ne vredi pratiti, protest inicijative građana Ne da(vi)mo Beograd, održan 27. septembra, pokazao je još jednom pravo lice aktuelne vlasti. Naime, miting protiv izgradnje Beograda na vodi je, uprkos malom broju (oko dve hiljade okupljenih) za režim opasniji od vehabija, Nacionalnih strojeva i divljanja navijača zajedno. Bezazleni građani, naoružani pištaljkama i transparentima, predstavljali su toliku opasnost da je Savamala bila potpuno blokirana policijskim snagama. Prolaznici, znatiželjnici i novinari, kao što je Boža Andrejić, novinar Danasa (videti članak „Kako je glasao kordon“), su bili legitimisani.

Operacija: Patka neće proći

U pravcu četvrti u kojoj će, jednog dana, biti podignut Zabranjeni Grad, otisnuli su se mnogi, ali su samo retki, oni s članskim karticama SNS mogli da prođu. Policija, uz saradnju SNS-aktivista, odvajala je žito od kukolja (ili obrnuto). Demonstranti su, iako su prijavili skup, demokratski udaljeni s pjacete ispred Geozavoda. Niko ne sme da dekoncentriše Vučića i Malog dok udaraju kamen temeljac virtuelnog Skadra na Bojani. Obraz Waterfront Belgradea morao da ostane svetao. Naravno, u medijima su protesti Ne da(vi)mo Beograd propraćeni slabo ili nikako. RTS je tako ovlašćen da kiselo objavi da se uvek nađe neko da demonstrira,  čitaj: uvek se nađe neko ko sreću kvari. Protest je dobio nula sekundi na TV Pink gde smo, između ostalog, čuli da je Beograd na vodi u stvari vekovni san koji je počeo da se ispunjava a večito nadahnute Večernje novosti oglasile su da je Beograd na vodi “kamen temeljac nove epohe Srbije”.

Za to vreme, štono kažu u stripovima, na drugom kraju grada, u prostorije  Demokratske stranke su, iz za sada nepoznatih razloga, ušli policajci. Naravno, beogradska policija je to demantovala ali su se se ubrzo potom pojavili snimci policajaca koji ulaze u stranačke prostorije. Belgrade Waterfront mora biti zaštićen pa makar to rodilo novi Watergate. Još kad bi postojale nezavisne medijske kuće, otporne na pritiske spolja. Što nije slučaj. Indikativno je to da je Demokratskoj stranci i Novoj stranci bilo zabranjeno da tog istog  dana održe zajednički miting. Kad je već o Demokratskoj stranci reč, zanimljivo je spomenuti i raspravu između gradskog menadžera Gorana Vesića (pravo zanimanje: siva eminencija i nekadašnji funkcioner te iste Demokratske stranke) i Balše Božovića, aktuelnog poslanika Demokratske stranke. Božović je optužio postojeću gradsku i republičku vlast da svaljuje glavni teret investiranja Beograda na vodi na građane. Vesić je demantovao ove optužbe i „podsetio“ Božovića na balans Đilasove gradske vlade: 1,1 milijarda evra duga.

MUP u DS: Izvinite, možemo na kratko do WC-a?

No, nedelju dana pre mitinga, na sajtu Vlade se konačno pojavio dugo najavljivani dokument: Ugovor o zajedničkom poduhvatu, tj. podizanju Beograda na vodi. Ovaj dokument, sklopljen nakon pregovora Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, predstavlja po rečima profesora Union fakulteta Momčila Grubača, neustavan međudržavni ugovor. Ovim ugovorom je, izjavio je Grubač u emisiji Pressing na televiziji N1, oštećena Srbija koja će morati da uloži preko 300 miliona evra svog novca. Štaviše, bez tendera, podržan Lex specialisom, Beograd na vodi, ako i zaživi, postaće pseudoelitni i arhitektonski odbojan deo grada. Advokat Vladimir Gajić je, u istoj emisiji, izjavio da će pitanje ispunjavanja obaveza druge strane doći na red tek za dvadeset godina, te da će Beograd na vodi uživati faktičku eksteritorijalnost. Zanimljivo je da će se u delu grada u kojem danas u nehumanim uslovima žive migranti s Bliskog Istoka, uskoro moći da formira nalaziti enklava bogatih i moćnih bliskoistočnih biznismena. Ako jednog dana, ko zna zbog čega, odluče da kupe stanove u Beogradu.

Slučaj Beograd na vodi će, sad kad je Ugovor konačno obznanjen (nakon više odlaganja), biti u velikoj meri rasvetljen. Pitanje tajnih dogovora, zapetljanih klauzula i misterioznih aneksa ugovora je, naravno, i dalje otvoreno. Ali svu administrativnu i zakonsku petljavinu na stranu, istina je da je famozno Potemkinovo (Šeikovo? Vučićevo?) Selo, već odigralo svoju ulogu. S jedne strane, vlast je dobila, kao i prethodna, nešto s čim će građanima pokušavati da zamaže oči. Iluziju održivog razvoja, napretka uz pomoć stranih partnera koji, kao i pre, dolaze da uzmu sve i daju malo šta. Neko je imao skasku o švedskom standardu i brzim prugama Srbije, neko Koridor Deset i 1000 evra od akcija, neko ima Beograd na vodi. Svako ima svoj fol, kao što je svako imao svoju bol.

Kamen temeljac i vremenske kapsule: Aneks ugovora, jedini original

Akcenat se često stavlja na verolomne strane partnere koji žele samo jedno: da eksploatišu Srbiju. Pritom se zaboravlja da ti inostrani partneri to mogu da rade kad god zažele, jer državom vlada korumpirana administracija. Zaboravlja se takođe da partneri iz UAE imaju dugu istoriju neuspeha u Indiji, Kazahstanu, Pakistanu. Iza moćnih „investitora“ su ostali žalosni spomenici – do pola (u najboljem slučaju) podignute velelepne zgrade i mini gradovi.

Ipak, pomenuti napoličarsko-građevinski derivati nisu jedini nusproizvod storije o kapitalnim investicijama. Onaj mnogo podmukliji plod frtutme vezane za grandiozne solitere i šoping molove nije ni činjenica da je Nikola Nedeljković, direktor preduzeća Beograd na vodi, pre nekoliko godina radio za tajkuna Petra Matića, vlasnika tržnog centra Ušće. Nije ni činjenica da su i Vesić i Božović u svojoj raspravi obojica pogodili pravu metu optužujući jedan drugog. Ono što je porazno su medijska cenzura i sprečavanje slobode kretanja građana, arogantna i samovoljna vlast koja se krije iza leđa policije i koja je čvrsto rešena da po svaku cenu usreći građane glavnog grada Srbije megalomanskom realizacijom onoga što već mesecima prekriva Glavnu železničku stanicu.

Sada u Dubaiju, uskoro i u Beogradu: Tozla, tebra, za svako grlo

90-ih su se ljudi sprdali sa idejom o podizanju kineske četvrti u Beogradu. Danas tek retki protestuju zbog buduće arapske čevtrti bogatuna i Vučićevog Mordor staklenca. Šta li će nam patka doneti u svom pismu preko Save: poruku Robina Huda ili pozivnicu za otvaranje nove zlatare na savamalskoj Sanset aveniji?