Sad možemo da odahnemo. Naši ambasadori u zemljama Evropske unije koje su priznale Kosovo vratiće se tamo odakle su povučeni, jednostavno zbog toga što je taj „diplomatski resurs“, sluteći reči Vuka Jeremića, „dao rezultate“. A oni se, tvrdi ministar, nalaze u faktografiji – samo mali broj zemalja priznao je nezavisnost Kosova. Prevedeno na narodski, da nije bilo tog povlačenja, bogzna šta bi se desilo. Mada, nikad se ne zna, druga, pristojnija, realnija politička dioptrija to može nazvati čistim promašajem nečega što se zove Akcioni plan čiji sastav znaju samo visokoupućeni u tajne preterane upotrebe pogrešnih začina. A da li će broj zemalja koje će priznati Kosovo ostati mali, pokazaće novopronađeni „diplomatski resursi“. Mada se oni kod Jeremića, u zavisnosti od verbalnog nadahnuća, još zovu i „diplomatski kapaciteti“.
U izvesnom interregnumu, od rezultata izbora do formiranja Vlade, kada se nije znalo da li će Jeremić, na primer, biti ministar prosvete, prostornog planiranja, potpredsednik vlade ili nešto slično, nije se baš nešto ni pričalo o Kosovu. Možda je jedino na težim mukama bio Slobodan Samardžić, razapet između slutnje o gašenju ognjišta i mogućnosti da mu izmakne „srce naše duhovnosti“, što bi se u stvarnom svetu moglo ispostaviti kao „račun“ – ko će da plati sve ono što je on obećao u njegovom žestokom verbalnom krstaškom pohodu. No, strahovi su brzo odagnati. Ispalo je da Vuka Jeremića ne treba ni povlačiti, pa tako ni ponovo slati zarad povećanja „političkih kapaciteta“, što je, dakako, otvorilo široko polje za novu turu „verbalnog tihovanja“, što je za posledicu iznedrilo zanimljiv višak ispraznih reči, prečesto lišenih i obične pismenosti.
Građani Srbije interventno su bačeni u vrtlog prioriteta, principa, resursa, revizija i, nadasve, rekonfiguracija... Ministar spoljni tako je lansirao „dva osnovna spoljno-politička prioriteta“ - Kosovo i Evropu, zatim dva „osnovna prioriteta“, što mu sve dođe na isto... Ali, nije to sve. „Kosovo je naš apsolutni spoljno-politički prioritet“, kaže on. A našlo se tu i nešto od „naših ključnih principa“.
No, u uigravanju objašnjenja, a pre no što je povlačenje (ambasadora) stiglo do Vlade, ministar Jeremić razigravao je reči najavljujući da se neće baš svi vratiti odakle su se vratili. Na primer, u zemlje koje nisu članice Evropske unije. I slikovito – „Razmišljali smo o tome da vratimo sve, ali nećemo, jer bismo tako ostali bez diplomatskih resursa. Došli bismo u situaciju da kada sutra, na primer, Izrael prizna nezavisnost KIM, mi nemamo na koji način da odgovorimo na takav potez“. Ono, stvarno, nije prijatno ostati bez tih diplomatskih resursa jer, nikada se ne zna šta sve može da se iznedri u nedostatku istih, odnosno diplomatskih kapaciteta. I tako redom, u krug i gore i dole, i levo i desno.

A predigre je bilo i u Parizu, gde je Jeremić sasvim shodno izjavio „da će plan o diplomatskoj reakciji prema zemljama koje su priznale nezavisno Kosovo, u nedeljama, mesecima koji su pred nama, biti dinamički sagledavan, po potrebi menjan“, te da ćemo „svakog trenutka meriti, balansirati“. Jer, „nikada u diplomatiji ne možete reći da je nešto nemoguće, ali u ovom trenutku ta odluka još uvek nije doneta“. Mereći tako i balansirajući, reče i da se formiranjem nove Vlade „nije promenila spoljna politika i da“ (ovo je neizostavno), „prioriteti spoljne politike Srbije ostaju identični“. To su pre svega „borba za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje svim pravnim, političkim i diplomatskim sredstvima, zatim ubrzanje evropske integracije, regionalna saradnja“, ali, možda će tu biti i nekakvog posla, „možda ćemo u ovom mandatu imati više vremena da se posvetimo procesu reformisanja ministarstva“.
A onda, sednica Vlade. Naravno, na istu temu, da se overi. Da bi se, zapamtimo to, vratili oni koji su vraćeni, što nekako zahteva da i taj misteriozni Akcioni plan, usled toga što Kosovo nije priznalo mnogo država, mora da pretrpi, zašto da ne, rekonstrukciju. Mada se ona zvanično zove parcijalna revizija. A kako to uraditi? Pa, ponoviti sve još jednom. „Parcijalna revizija Akcionog plana predlaže se u skladu sa dva osnovna prioriteta naše zemlje - približavanje Evropskoj uniji i očuvanje teritorijalnog integriteta, odnosno osnova u sastavu Srbije“. Nego šta.
Priskoči tu u pomoć i Oliver Dulić, ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, pri čemu se, dakako ovo (prostorno) planiranje uklapa u povećanje diplomatskih resursa. On je na konferenciji za novinare objasnio da je reč o „parcijalnoj reviziji Akcionog plana koja će pojačati poziciju Srbije i omogućiti joj bolji manevarski prostor u ostvarivanju dva glavna prioriteta: daljoj borbi za KIM i intenziviranju evropskih integracija“.
E, pa sad, stvarno. Šta je tu na meniju namenjenom pastvi pukoj? To je teško rečima opisati. Bar običnim ljudima koji bi možda poželeli da ministri pokažu bar malo uviđavnosti prema njihovoj narodskoj, ničim izazvanoj neukosti. Na meniju je jednostavna poruka da na njih nije uputno trošiti neke fine, promišljene reči i geste, jer oni to ni u snu ne mogu razumeti. Nisu oni spremni za filigranske apsolutne prioritete, prioritete svih prioriteta... Pa, oni ništa ne znaju. Nisu svesni da nikada nisu bili čak ni u magarećoj klupi.