U duhu prethodnog iskustva i moje „ljubavi“ prema autorovoj sklonosti ka skladnoj strukturi i jezičkom puritanizmu, moglo bi da se kaže da je Trougao, kvadrat još jedna tipična knjiga Gorana Milašinovića, ali nisu stvari tako jednostavne, naprotiv. Pišući redovno i objavljujući još redovnije, svake dve godine, ovaj pisac je iz knjige u knjigu napredovao i čini se da je u poslednjem romanu dosegao nivo koji bi mogao da ga izdigne iznad sirovog proseka srbijanske proze.
Roman Trougao, kvadrat jeste Bildungsroman, ali negativni Bildungsroman, onaj u kojem junak prelazi iz nezrelosti u „nezrelost“, odnosno na koncu shvata da su nemogućnost „obrazovanja“ i mirenje sa sudbinom njegov konačan usud. Narativ sledi perspektivu pripovedača koji je čovek na pola životnog puta (pobogu, dvadeset prvi vek je, pola života jeste 50 godina), kao na početku Danteove Božanstvene komedije ili u Eliotova Četiri kvarteta, i vreme je za svođenje računa. On to i čini vrativši se na kratko u Beograd iz dobrovoljnog egzila u Atini, gde radi kao psihijatar. Odmotavanje životne priče nije ravnomerno i jednolično, odnosno ne kreće se po nekom ustaljenom principu kao što je hronologija. Pre bi se moglo reći da je priča skokovita i da se kreće po osnovi poetske sličnosti i srodnosti. Tri su ključne tačke oko kojih se narativ najviše i zadržava, tri vrha trougla ili tri kompleksa sila koje će najviše uticati na „obrazovanje“ našeg junaka: ljubav, posao i rat. Ova tri tematska kišobran-pojma pod sobom podrazumevaju niz drugih, pa se tako pod ljubavlju mogu naći i odnos pripovedača prema dvoje najvažnijih ljudi u njegovom životu: Banetu i Marini, odnos prema porodici koja je prilično rasturena, kao i prema onome što se čini veoma važnim za razumevanje knjige – pank muzici.
Pank muzika, veoma široko shvaćena kao sve što je pripadalo novom talasu u bivšoj Jugoslaviji, jedan je od ključnih vrednosnih stubova i nosilaca „obrazovanja“ u pripovedačevom životu. Ona je mesto potpune slobode i sredstvo pomoću kojeg se upoznaje i zbližava sa Marinom, dugogodišnjom ljubavnicom i družbenicom, ženom koja pre deluje kao vrsta prirodne sile, nego kao ličnost. Pank se suprotstavlja svemu što je pripovedač kasnije postigao, jer su svi ostali njegovi uspesi i neuspesi proizvod neslobode i stega u koje je upao odlučivši se da zadovolji određene standardne kriterijume odrastanja. Pored toga, on nikada nije smogao snage da ostane panker do kraja, kao što nikada nije uspeo da učini nešto do kraja i to je jedan od njegovih glavnih problema, ali i ono što narativu daje draž i snagu uverljivosti. Detaljna analiza jednog običnog života, to je možda najbolja definicija Milašinovićevog romana. Posao je uspeo da poveže naratora sa ljudima koji su mu pomogli da se izvuče iz Beograda i da ga, konačno zgađen nad onim što je doživeo, napusti 1995. godine. Inače, posao je dosada, prostor koji se popunjava da bi se preživelo; u njemu nema slobode, nema ljubavi, nema uzbuđenja. Međutim, preko posla on upoznaje neke veoma važne ljude/sile koje mu pomažu u procesu „obrazovanja“, poput Lin ili Milsa. Ono što je u teoriji Bildungsromana od presudnog značaja jeste promena koju glavni lik doživljava tokom narativa, a na sopstvenom putu ka zrelosti koja jeste konačni cilj. U tom smislu posao psihijatra i analitičara koji narator obavlja u romanu Trougao, kvadrat ima itekakav uticaj na njegovo konačno formiranje i konačan prelaz iz nezrelosti u zrelost-koja-je-nemogućnost-zrelosti.
Rođen 1958, kad je nad Beogradom duvao jugo, narator je na početku rata u bivšoj Jugoslaviji imao simboličnih trideset i tri Hristovih godina. Međutim, njegovo ponašanje, za koje ga Lin neprekidno optužuje i koje i sam sebi na neki način prebacuje, nije bilo nimalo nalik bogobojažljivom. Naime, ona mu govori, a on sebi prebacuje da je pristao da ode u rat, doduše ne kao vojnik, već kao lekar i da tamo pomaže ljudima koliko može, ali činjenica je da nije učinio ništa da spreči ubijanje. Njegovo tiho pristajanje na pravila igre dovoljno je za opravdavanje rata. Ova teza koja je jedna od glavnih u stalnoj polemici o ulozi intelektualca u „teškim“ vremenima u Milašinovićevom romanu nije do kraja izvedena, ali to nije samo zbog toga što on ne zna šta bi sa njom, već i zato što se ne uklapa u psihološki portret njegovog lika koji sledi jasno motivisanu logiku odlaganja, preispitivanja, neodlučnosti. Narator nije posve siguran ko je odgovoran za rat i njegova neodlučnost po tom pitanju, čini mi se, reflektuje i Weltanschauung blizak načinu razmišljanja establišmenta u Srbiji, prema kojem se u romanu ne iskazuju nikakve kritičke ili preteće poruke. Trougao, kvadrat trudio se svim silama da ostane izvan kritike društvenih odnosa koji su doveli do rata. Kritički naboj donekle je sadržan u naratorovom postupku kada je na ratištu sebi nožem na temenu urezao petokraku zvezdu, što se tumači posvetom panku i Satanu Panonskom.
Ono što je potpuno tačno u vezi sa ratom i ono što je jedan od najvažnijih zaključaka romana jeste da rat nikako nije prestao i da smo i dalje u njemu. Rat je na Balkanu svojevrsni condition humaine iz koga izlaza nema. Rat koji je započeo pre devetnaest godina još uvek traje, jer je sve nas koji smo ga osetili ili se očešali o njega formirao. U tom smislu, mi smo zauvek-već u njemu. U tom smislu, rat jeste jedan od glavnih formativnih faktora u našem „obrazovanju“ i ispit naše zrelosti, na kome smo unapred osuđeni na neuspeh, ma kako se ponašali.
Trougao, kvadrat ogledalo je našeg uzaludnog „obrazovanja“, odnosno odrastanja koje smo prošli od devedesete naovamo, a i mnogo ranije. Roman je posvećen svima onima koji su ostali zarobljeni negde između fiktivne slobode panka i stvarne neslobode represivnog režima u Beogradu tokom devedesetih, a i kasnije. Nije u pitanju politički korektna knjiga, već uverljiv psihološki profil ljudi koji plutaju u limbu između odgovornosti i straha, a najčešće se odlučuju za beg. Milašinovićev roman neće vam oduzeti dah niti ćete mu se diviti kao remek delu od prve stranice, ali se radi o solidnom romanu vrednom pažljivog čitanja.