U prikazu ABC Dekonstrukcije Branko Romčević je istakao kako osnovnu stilsku odliku ove knjige čini uklapanje didaktičke i autorske komponente:
„Izbegavajući da svoj rad svede na predstavljanje tuđih mišljenja o dekonstrukciji, tokom cele knjige N.M. je izlagao i vlastito viđenje problema... usađujući ga u nešto što bi se uslovno dalo označiti kao sloj primarnih informacija o Deridi, de Manu i njihovim imenima obeleženim teorijskim praksama.“ (Reč, br. 50 - oktobar 1998). Posle gotovo deset godina Novica Milić se ponovo vraća ovom stilu u Šta je teorija. Međutim, knjiga ABC Dekonstrukcije predstavljala je, kao što i naslov kaže, odličan uvod u dekonstrukciju, dok se poslednje Milićevo delo ne ograničava na neku specifičnu teoriju, već u prvi plan ističe razumevanje same teorije:
„...ne bavim se nekim pregledom književno-teorijskih stavova u ovom trenutku istorije (na početku 21. veka) nego problemom same teorije onako kako ona vidi sebe u jednoj simultanosti koja je neophodna za njenu samorefleksiju i njenu spekulaciju.“ (Šta je teorija, str. 71) Dakle, knjiga se bavi pitanjem teorije kao književne teorije, tj. pokušava da u središte stavi samu književnost, ne samo kao predmet znanja, već kao njegov izvor.
Očigledna je i promena interesovanja kod autora. U prvom planu više nisu Derida, de Man ili Niče, već dvojica, u našoj sredini neopravdano zanemarenih filozofa, Stjuart Grinčrč¹ i Džon Kiting². Pozivajući se na njihove stavove Milić formuliše tezu da teorijski tekst koji se služi književnim sredstvima postaje književna teorija književnosti, a ne teorija književnosti. Znanje koje se odvija kao događaj alosemije, podleže načelima narativizacije, dramatizacije i diseminacije, i takvo znanje u suštinskoj meri jeste - književno znanje. Zbog toga ono ne može biti izveštaj o događaju koji je postojao pre, i nezavisno od govora. Tek kroz govor se događaj izdvaja iz struje opšteg zbivanja i ustanovljuje kao takav.
Istim putem kreće se i Stjuart V. Grinčrč u knjizi Aksiološki infinitiv (The Axiological Infinitive, Cambridge University Press, Cambridge - Boston, Vol 1. 1980; Vol 2. 1987. Vol 3. 1991). Poput Milića i Grinčrč piše o beskrajnoj nesavršenosti teorijskog saznanja zbog koje nijedna istina nema pravo na primat. Iza svega što vredi stoji neka priča - gde god postoji vrednost postoji metabola (narativni preokret, zaplet) kojom se činjenice preoblikuju u smislen poredak. Nezamislivo je ljudsko iskustvo koje ne bi bilo istorijsko i zato je jedini autentičan odnos prema svetu - književnost. Prema uobičajenom shvatanju istoričar se, za razliku od romanopisca, bavi događajima i njihovim akterima koji postoje u stvarnom svetu izvan njegove svesti. Smisao istorijskog narativa trebalo bi da bude nedokučiv čak i najboljim istoričarima. Ali to što oni nisu svesni smisla priče koju pričaju ne znači da taj smisao ne postoji. Posao istoričara bi se mogao opisati kao nastojanje da se iz haosa događaja obavi odabir elemenata priče. Kada se o nečemu priča to znači da se događaji nižu ne po uzročno-posledičnim vezama, nego po vezama svrhe kojoj vode, a zbog razloga logički podređenih toj svrsi. Podaci koji u tako uređenom nizu ometaju zaplet, tako što nemaju uticaja na priču, bivaju odbačeni - moraju da tragaju za nekom drugom istorijom.
U knjizi Estetska harmonija i naučna istina (Aesthetic Harmony And Scientific Truth, Oxford University Press, Oxford - New York, 1989), Džon Kiting se bavi problemom matematičkih postulata i dolazi do sličnih rezultata kao Grinčrč. Navodeći primere odbacivanja Euklidovog 1. i 5. postulata od strane Rimana i Lobačevskog, Kiting zaključuje kako su geometrijski aksiomi samo konvencije - naš izbor između svih mogućih dogovora uslovljen eksperimentalnim činjenicama, ali slobodan i ograničen jedino nužnošću izbegavanja protivrečnosti.
Koje činjenice naučnik treba da posmatra kada ih ima beskonačno mnogo? Kada bi imao na raspolaganju beskonačno vreme bilo bi dovoljno da gleda i dobro zapaža, ali on nema vremena da sve vidi i zato mora da vrši izbor. Izbor činjenica mora biti metodičan i zato naučnik kreće od stvaranja metoda. Pravi rad pronalazača sastoji se u odabiru kombinacija, u izbacivanju nepotrebnih, tj. u izbegavanju truda oko njihovog gomilanja, ali tako da pravila kojih se treba pridržavati pri odabiranju budu posebno osetljiva. Taj izbor se vrši na temelju harmonije - matematička rešenja biraju se na osnovu matematičke lepote, harmonije brojeva i oblika, na osnovu geometrijske elegancije. „ To je pravi estetski osećaj koji je poznat svim matematičarima“ (Aesthetic Harmony And Scientific Truth, str. 271)
Pišući o Šta je teorija Nenad Daković (NIN, 21.6.2007) se zadržava na Milićevoj analizi Velekove i Vorenove Teorije književnosti, na kritici institucije univerziteta, i tako previđa uticaj Kitinga i Grinčrča, uticaj zbog koga Šta je teorija dobija jednu novu dimenziju. Daković ne greši kada ističe filozofičnost Milićevog pristupa i kada kaže kako je Novica Milić univerzitetski profesor književnosti svestan svog disciplinarnog ograničenja, ali time ostaje na površini i previđa pravi značaj ove knjige.
Stav Ludviga Vitgenštajna o istini, moto ključnog poglavlja Teorija u književnome (Šta je teorija, str. 123-142), vodi nas do osnovne odlike dela. Novica Milić nije samo univerzitetski profesor svestan sopstvenih disciplinarnih ograničenja, već teoretičar koji pravi jedan bitan preokret - on teoriju pripovedanja transformiše u pripovedanje teorije. Time Milić hrabro upućuju čitaoca da njegovu teoriju čita kao priču, a onda da i u njegovu priču slobodno sumnja kao i u sve ostale priče, jer, prema pomenutom Vitgenštajnovom stavu: „Istina jasno i nedvosmisleno nudi uslov sopstvenog osporenja. Ona kaže: ovo sam ja i dok sam tu važi ovo moje, ne bi me bilo ako možeš da dokažeš da važi suprotno, obožavam kad pokušavaš da me opovrgneš, obožavam da mi ne veruješ“.