Sedam glumica igra jednu ženu, koja od jednostavne, tipične, zaljubljene kaćiperke, postaje ubica nuža – razočarana u svet, u muškarce, u sebe, u budućnost... To je u najkraćem suština najnovije predstave Andraša Urbana u matičnom pozorištu Kostolanji Deže u Subotici. Očigledno je da je radeći tekst Bore Stankovića Koštana, Urban duboko ušao u svet nepravde koji okružuje ženu. U prethodnoj predstavi – prateći Stankovićeve linije – obračunao se sa primitivizmom, nasiljem u porodici, tradicionalizmom..., na širokoj paleti likova i situacija.

U ovoj novoj bavio se samo svetom kako ga vidi jedna žena. Ona je izraz i mera stvari – njene težnje da se dopadne, trud da se uklopi u sredinu – surovu i jednoobraznu – mora da bude najlepša, najprivlačnija, najzabavnija, najbolje obučena, da najbolje hoda, pleše, da ima najuži struk, najskuplje haljine i cipele, frizuru... Taj strašni i neizbežni pritisak, banalne malograđanštine, stvara od žene nesigurno biće, stvara lutku koja se mora oblikovati prema modelu koji zadaje svet mode, svet erotomanskih opsesija muškaraca, svet tržišta, svet surogata života. Njena jedina zadata linija je stupanje što pre u brak – a brak je preživela i institucija..., ili je bar preživela onakva kakva je bila nekad – sa ženom koja pere, čisti, sprema, hrani stoku i živinu, ore, kopa, pere creva zaklane svinje, kolje kokoške..., i još mora da bude jako privlačna svome mužu, koji mirno provodi najviše vremena u kafani sa pijanim društvom. A ako se imalo usprotivi – on navali da je tuče – jer to više nije ni onaj momak koga je kovala ju zvezde, niti je ona – tako sva ukaljana dnevnim poslovima – erotski simbol u koji se on zaljubio. Počinje pakao svakodnevice – on nalazi ljubavnicu, ona ili abortira ili rodi dete i proklinje svaki dan svog života. Uči gorke lekcije totalnog poniženja: nema kome da se požali, roditelji je obasipaju grdnjama, prijateljice je ne razumeju, ili i same trpe, pa se ne bune. Na kraju – ona uzima pištolj i ubija svog nekadašnjeg princa iz bajke a sadašnjeg najljućeg neprijatelja. I eto kompletne tragedije.

Urban Andraš je u postdramskom maniru podelio prozni tekst dobro skraćenog romana Ildiko Lovaš u adaptaciji Kornelije Goli, glumicama: Marti Bereš, Kingi Mezi, Hermini G. Erdelj, Emini Elor, Agoti Ferenc, Agoti Silađi i Timei Lerinc. One igraju pobunjenički mjuzikl – rok operu na izvrsnu muziku Atile Antala – plešu zanosne i protesne plesove i grme od optužbi na nepravdu tipizirane ženske patnje. Njihov bes spaljuje scenski prostor energijom izazova prirodi, društvu, porodici, muškom svetu poniženja žene.

U veoma stilizovanom dekoru – beloj dubokoj kutiji praznine – autor scenografije Peter Polgar figure ovih nadahnutih glumica, koje podjednako pevaju, glume i igraju, sa razarajućom energijom, lepotom, erotikom i šarmom, u crnim dugim haljinama, ali i vešto razgolićene u stilizovane groteskne venčanice..., pričaju sudbonosne detalje tragične sudbine žene. Monolozi poraza, koji pršte pobunom i gnevom, doneseni fascinantno koncentrisanom glumom ovih sedam neverovatnih glumica, njihova sugestivno organizovana scenska slika u pokretu, dinamika mizanscena – i sve to u ubitačnom i poetičnom muzičkom aranžmanu modernog scenskog rok koncerta vrsnog kompozitora Atile Antala, koji je pokazao šta je prava primenjena scenska muzika, koja nije sama sebi svrha a i pak ima muzički integritet i posebnost autentičnog dela.

Andraš Urban nije razigravao scenske raznolikosti ugođaja, nego se usredsredio samo na jednu tačku – ženu i njenu sudbinu. Tu je, kao regularan nastavak onih iskustava koje je dokučio radeći Koštanu, otišao korak napred u pozorištu opomene i osvete. Vrlo značajna pozorišna inovacija – direktna, snažna i ubitačna. Publika je vrlo koncentrisano pratila scenske slike i burnim aplauzoom nagradila ovo delo koje će imati dug i opominjući život.