Naravno pravi je kuriozitet iz Ginisove knjige rekorda, sama činjenica da dvoje glumaca – Pero Kvrgić i Lela Margitić, igraju istu predstavu od njene premijer februara 1968. godine, do dana današnjeg. I pravo je zadovoljstvo gledati jednu predstavu sa takvim renomeom i oreolom najstarije – starije i od same londonske Mišolovke, bar po tome što je igra dvoje istih glumaca. Na gostovanju u Narodnom pozorištu, zapravo bi bilo mnogo primerenije da je gostovanje bilo u Ateljeu 212, ali dobro sad – publika je dugim aplauzom pozdravila glumce na samom početku čim su izašli na skromnu scenu: jedan sto, jedna školska tabla i dve stolice, sa stočićem sa strane na kome stoji jedan veliki tranzistor. Time je beogradska publika, pun parter gledališta zgrade na Trgu Republike uz mnogo mladih gledalaca, odala dužno poštovanje ovj slavnoj predstavi, o kojoj se priča već decenijama kao pozorišnom hitu.

Predstava je napravljena i igrana u zagrebačkom ITD-u, jednom davno avangardnom pozorištu, koje sada ili ne postoji ili tavori, a ponovo se igra u privatnoj produkciji kuće NEW KONCEPT poznatog producenta Džeralda Kazaferovića. Vreme kao da je stalo, ili kao da smo se vratili mnogo godina unazad i živimo mirnu godinu slobodnog preispitivanja moderne jezičke komunikacije, kao da nije bilo onih strašnih poslednjih dvadesetak godina – rata, mržnje, iseljavanja, logora, izbeglica... Jednostavna umetnička toplina ovo dvoje zagrebačkih glumaca i pozorišna skromnost, veština igre i sigurnost vladanja scenskim izrazom..., sve to osvaja gledaoca i čini da se predstava prati sa velikom pažnjom i ljubavlju za svaki geg, za svaki stilski obrt, za svaku nijansu i scensku sekundu.

Ali, kad prođe ta prijatna jeza zbog same činjenice da prisustvujete jednom tako eksluzivnom događaju, kao što je 47.-godišnje igranje ove predstave, počinje ono pravo: istinska pozorišna predstava – sa temom, sa dramaturgijom, sa značenjskim odjecima, sa buđenjem sećanja na opcije koje su ponuđene u stilskim promenama jedne kratke sekvence iz nekog sasvim običnog dana, jednog sasavim običnog  života sa ulice. I tu se tek otvara ona posebna mreže pojmova i začkoljica, koje se u toj kratkoj pričici iznose. Naime, Rejmon Keno je neobična pojava u francuskoj književnosti. Stilske vežbe su jedno od dva dela koja su ga, bar kod nas, proslavila: drugo je Caca u metrou, a naročito je za nas značajan prevod Danila Kiša, koji je bio toliko sugestivan da bi se reklo da je to bio koautorski rad, nešto poput Vinaverovog prevoda Gargantue i Pantagruela svojevremeno.

Dakle dvoje glumaca priča ili prepričava, menjajući i stil i ugao iz koga nastupaju jedan sasvim običan događaj, koji može i ne mora imati neko posebno značenje: jedan čovek, takav i takav, uđe u prepun tramvaj u dva popodne, malo se sporečka sa drugim čovekom, takvim i takvim, ali svađa se prekine iznenada jer prvi čovek sedne na jedno upražnjeno sedište. Posle dva sata se taj čovek ponovo pojavi na nekom trgu u razgovoru sa, opet nekim trećim čovekom, koji ga savetuje da prišije još jedno dugme na kaput ili mantil. Samo po sebi, ništa naročito i ništa obećavajuće, kao neki loš vic. Ali, veštinom i nadahnućem, pre svega Rejmona Kenoa, a zatim i reditelja Tomislava Radića, pa naravno i odličnih glumaca – sve to postaje značajna predstava preispitivanja jezika i komunikacije, razmene replika o razumevanju i potrebi za razumevanjem. Postaje predstava o ljudskim slabostima, o malograđanstvu, i o nadmenosti, o veličini trenutka i susreta, o lažnom i bizarnom u ponašanju, o nepotrebnom gubljenju vremena... To postaje nekakav bukvar sporazumevanja i nesporazuma, ali kao zrelo i bitno umetničko delo. Naime, rasporedom stilskih oblika izražavanja i uvođenjem elemenata razumevanja, sporazumevanja, nerazumevanja, monolog po monolog, igra po igra – dođe se. preko svakodnevnih i čak banalnih sitnica priče, do suštine zabune, do neverovatnih konglomerata razuzdanih misli, koje se prelivaju preko zadatih puteva komunikacije i uvode potpuni haos nerazumevanja.

Poslednja scena je komunikacija dovedena do apsurdnog kraja: glumci mucaju nepovezane glasove sa vrlo naglašenom potrebom da nešto vrlo, vrlo važno saopšte, a ne saopštavaju ništa. Ta igra sa govorom i jezikom komunikacije, razumevanjem i nerazumevanjem, dostigla je pravi vrhunac i sasvim joneskovski izražava sav apsurd u koji se lako upada a iz koga se teško izlazi. Ljudi ostaju zatvoreni u svoje čaure i nesposobni su da čuju išta osim sebe.