Urbana legenda o beogradskom Fantomu, alijas Vladi Opelu Vasiljeviću, konačno je zaživela u kolažnoj dokumentarno-igranoj formi. Iako inspirativna i zahvalna za obradu, ona je morala da čeka čitavih trideset godina, što nije čudno s obzirom da mnogi podaci iz naše znamenite istorije i dalje čekaju „svog reditelja“. Čovek koji je deset letnjih noći 1979. godine, u vreme Titove posete Samitu nesvrstanih u Havani, svojim bravurama izazivao ovacije Beograđana okupljenih na Slaviji, pre Todorovićevog filma spomenut je samo jednom i to kratko, u kultnom Davitelju protiv davitelja kao jedan od ekskluzivnih predstavnika kriminalnog miljea prestonice. No, u ovom ostvarenju je priča o Fantomu podignuta na nivo koji nadilazi sukob dobra i zla ili glorifikacije bilo policajaca bilo prestupnika.

Uvodeći nas u film kroz Titov govor o „čvrstoj ruci“ SKJ koja treba da usmerava narod, za kojim je usledio dokumentarac o dočeku Maršala, sa sve patetičnom „Zemljo moja“ grupe „Ambasadori“ u pozadini, reditelj je od prvog kadra postavio okvir za „širu priču“, političku i ideološku, koja se preplitala sa ličnim „tripom“ Fantoma, ali i na neki način najavio razgovore sa učesnicima događaja koji su „filovali“ igranu strukturu. To je bio mudar potez jer bi potpuno igrani film (Fantom „u totalu“ ima 82 minuta) morao da sadrži dodatna objašnjenja o Vasiljeviću, njegovom životu, prijateljima, njegovu predistoriju dečka skromnog imovinskog stanja, „pozajmljivača“ kola koji je sa svog Banjičkog venca često odlazio na komšijsko Dedinje, obijao kola bogatih, vozio ih jedan dan a onda ostavljao ili čak vraćao nazad.
Naravno, ovakav pristup je zahtevao i izvesnu stilizaciju glavnih aktera. Tako je Fantom Milutina Miloševića povučen, enigmatičan momak koji bez volana izgleda pomalo nesiguran na asfaltu, ali i dovoljno neupadljiv da može da ukrade policijski toki-voki i nestane u gomili. Zanimljivo je da Todorovićev glavni junak ne izgovara ni jednu jedinu reč u toku filma što mu dodaje na tajnovitosti. Jedino što znamo o njemu je da je ukrao jedini „porše“ u gradu (vlasništvo tenisera Ivana Plećevića) i da, bravurozno vozeći, izaziva policiju u plavim „stojadinima“ a svoje egzibicije redovno najavljuje novinarima radija Studio B. Ah, da, nimalo slučajno, na zidu Fantomove sobe je poster Stiva MekKvina iz filma Le Man u kojem je igrao automobilistu koji vozi, pogodili ste, „porše“. S druge strane su policajci, „chain smoker“ starog kova. Glavni inspektor (Radoslav Milenković), stvoren je po uzoru na policajce iz američkih filmova baš kao i nekonvencionalni mladi kolega, u „zvoncare“ spakovani Dušan Živković Fanđo (Marko Živić) za volanom „ford granade“. Glavnom junaku niko ne može da izađe na „crtu“, ni neadekvatno opremljena policija, ni sam Fanđo koji u trenutku nemoći pred superiornijim vozačem puca na „porše“. Samo zahvaljujući potkazivaču policija uspeva da uhvati Vasiljevića, a ako svemu dodamo i „devojku iz kraja“ koja je „izdaleka“ zaljubljena u glavnog junaka, shvatamo da je u skladu sa stilizacijom neminovno i korišćenje filmskih stereotipa.
Sa čvrsto određenim kalupima i jasnom dramaturgijom nekog većeg negativnog iskakanja među glumcima nije moglo biti jer igrani deo Fantoma je upravo to: policijska jurnjava kolima sa blagim ukusom politike. Scene jurnjave po pustim beogradskim ulicama snimljene su snažno i precizno, bez sagrešenja o tehničko umeće i odlično se uklapaju u stilizaciju, mada se pokatkad mogu videti neki neizbežni i neuklonjivi znaci današnjice kao što su zeleni tramvaji uvezeni iz inostranstva, „parčence“ McDonaldsa na Slaviji ili žuti znak menjačnice kod hotela „Slavija“. No, ove omaške ne mogu bitno uticati na konačan utisak o igranom delu filma.

Razgovor sa učesnicima, posmatračima, inspektorima u suštini predstavlja samo još jedan začin celoj priči ali je nimalo ne rasvetljava. Naime, ako se izuzmu iskazi Dušana Živkovića Fanđe i Plećevića, opšti utisak je da su svi ostali učesnici (čak i policajci) fascinirani Vasiljevićem i da ga vide gotovo kao mitsku ličnost. Naravno, prijatelji iz komšiluka govore o njemu u superlativima, ali to ne razrešava ono što gledaoce sve vreme opseda: zašto je Vlada Opel, na pragu svoje tridesete, pozajmio jedinog „poršea“ u gradu i začikavao policiju?
Objašnjenje za poduhvat osuđen na neuspeh najjednostavnije je tražiti u obesti ili psihičkom poremećaju. Ipak, upravo simbolika ovakvog dela koje se može čitati kao akt individualnog anarhizma, šamar sistemu SFRJ ili ismevanje bogatih čija je kola tokom svog kratkog života konstantno obijao, jeste ono što je privuklo Todorovića. Ovakva teza je u filmu potkrepljena kako činjenicom da je Fantom privlačio simpatije građana koji su mu jednom pomogli da pobegne od policije i ugrozi ego onog koga je trebalo da „volimo više od mame i tate“, tako i boravkom Vasiljevića u istoj ćeliji sa Momčilom Selićem, u to vreme političkim zatvorenikom, ali i još nerazjašnjenom smrću u saobraćajnoj nesreći nedugo izlasku iz zatvora, 1982. godine. Reditelj je ovu tezu ponovio i u igranom delu u kojem neimenovani visoki funkcioner zahteva da se jurnjava završi što pre, t.j. pre nego što Tito dođe iz Havane.
U Fantomu, profesionalno snimljenom ostvarenju atipične forme, „oduzeta je nevinost“ jednom vremenu koje i danas mnogi smatraju za idilično, vremenu u kojem su svi koji iole štrče, prestupnici ili ne, neminovno bivali uvučeni u svet političkih intriga koji ih je surovo kažnjavao. Sa tezom autora se možete ili ne morate složiti, ali film sasvim sigurno treba pogledati.