B E T O N :: VREME SMRTI I RAZONODE 2010

poslednji broj
2010   2009
2008   2007   2006

BETON BR.101	DANAS, Utorak 27. jul 2010.

lirika utoke

Piše: Predrag Lucić

KOSOVO JE PUTOKAZ ZA SRPSKU

(iz pesmarice Milorada Dodika)

Kosovo je putokaz za Srpsku,
Kakva Bosna, Dejton i bakrači,
Sudu pravde za presudu drsku
Blagodarim više nego Tači.

Banja Luka postaće Priština,
A ja u njoj Euleks i Unmik,
Garant prava svakoga Srbina
Da mu zakon bude Mile Dodik.

Sagradiću, nek pukne Evropa,
Gračanicu mesto Ferhadije,
U njoj biću oba episkopa,
Artemije i Atanasije.

Suživot i slične glupe fore
Ne postoje, pa ih se ne plašim:
Nema više Ramiza i Bore,
Ja sam ovde i Ramuš i Hašim

BETON BR.100	DANAS, Utorak 13. jul 2010.

Piše: Vojko i Savle

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST

Hipotetički slučaj

Poštovani Srbi, Nakon niza nemilih događaja koji uslediše po izlasku iz recesije, dogodio se incident nemiliji i od same ekonomske krize, koji nas je ponukao da se ovako oglasimo: Naime, pošto se naš 99. broj pojavio na kioscima, medijska grupa WAC odlučila je da nasilno preuzme Kulturnopropagandni komplet Beton. Metode ovih bahatih manipulatora poznate su nam, nažalost, još iz doba I svetskog rata. A danas jedne ugledne narodne novine srpske već grcaju pod kapitalističkom patikom. Gledamo već mesecima šta se Novostima dešava, i pitamo se, pa dokle će više, ima li pravde na ovom svetu, hoće li se Strazbur ikada oglasiti nama u prilog, pa te sudije tamo napraviše karijere sudeći u korist onog nemoralnog novinara iz Kikinde. Slušamo noćima taj lelek koji se razleže disidentskim Dedinjem, neodlučni i nemoćni da nešto preduzmemo, a sada smo začuli zlokobno kucanje i na sopstvenim one-touch-lock vratima. Kao što starogrčka mudrost veli: Parama se pamet stiče, tako smo se i mi opametili i progledali pošto su nam ngo dobročinitelji zavrnuli slavinu. I sada kažemo: braćo, zbijajmo se u kafane i kolumne, nema nam druge. Svi dobro znamo, možda se ponekad samo pravimo da ne znamo, da živimo u neprijateljskom okruženju. A svi su se u tom okruženju grupisali i ujedinili oko svojih interesa, i Hrvati, i Bošnjaci, Albance i da ne pominjem, samo smo mi Srbijanci vazda rogovi u kasi. I opet taj lelek, opominje nas da je vremena sve manje, mora da se dela, ugroženi smo! To se guru čuje kroz noć, nekada vesela pesma mladog mornara, Maroko, zemljo obećana..., pretvorila se sada u gorku popevku, Osta si sam, leute moj... Ne zapevaj, mali mornaru, vreme je fuzije! Da, razlike među nama bile su znatne. Kako i ne bi. Mi smo uspevali, malobrojni ali temeljno stipendirani, da sprovodimo hrvatsku kulturnu politiku u Srbiji i miniramo srpsku politiku u Bosni. Jesmo, bili smo gori muslimani od Pape. Znamo, Lajpcig nam ne možete oprostiti. Progutajte gorku pilulu, vreme će sve da zaleči, pa i čir na crevu. Grešili smo, ali kad te mnogo plate mnogo i		grešiš – neka baci evro ko ne bi. Međutim, kada su temeljne vrednosti u pitanju – Novosti i Kosovo – mi moramo naći volje, snage i interesa da budemo jedinstveni. Zarad takvih ciljeva vredi se odreći po koje tisuće, prokleta bila, kako je primamljiva. Dakle, mi kažemo: Kroz fuziju do sabornosti! U ovako dramatičnim okolnostima treba da čuvamo leđa jedni drugima. U suprotnom, svi bismo mogli da budemo zlostavljani na najgrđi mogući način. Kako jedan nesuđeni budista reče, oni objekte tretiraju kao žene. Sada vrlo dobro razumemo da Novosti nisu slučajno izabrana meta. Pa ko je daleke ‘86. objavio Sveti spis što ga sačiniše guru i mudraci okruglog stola? Pa ko nas je branio od komunizma? Sve se uklapa. Isto tako, verujemo da ni Beton nije slučajna meta. Šta god da smo radili, ipak smo jasno pokazali koliki nam je koalicioni potencijal. I da ne dođe do zabune, mi odmah aklamacijom usvajamo nameštenje druga Manje Minovića za generalnog glodura ovog dvoglavog beloglavog štampanog feniksa koji će rasterati WACove crne vrapce. To je iskusan izvođač i rukovodilac novinskih radova, jedini sposoban da umiri brod u burnim post-recesijskim vodama. Podrazumeva se da će iz disidentskih oblaka nad našim feniksom bdeti nedremano oko gurua narodne štampe, službine legende, kodno ime Gedža. A finansijsku barijeru prema grabljivim vrapcima održavaće nam, ko drugi nego biznismag Mister Kobe, takođe feniks svoje vrste. I materijalna baza i duhovna vertikala – to je recept za budućnost. Slobodni smo da odmah predložimo i konkretne korake za izvlačenje iz kaljuge u koju smo grubo gurnuti: Zajedno sa cenjenim trendseterskim Kulturnim dodatkom, kao i sa spisateljskim i reperskim kolumnistima druga Manje, organizovaćemo Tradicionalni internacionalni etno-festival dugačke priče, na teme očuvanja životne sredine i borbe za prava životinja. Možda smo u prošlosti grešili, ali sada znamo da su to ključne reči, na početku 21. veka i na pragu Evrope. Favorizovaćemo dela koja tumače traume zlostavljanih životinja i tretiraju domaća fantasy stvorenja kao što su vampiri, a baciti u ćošak sve te demode grobnice, traume prebijenih homoseksualaca i političke inspiratore. Jer to je put do srca običnih dobrih ljudi, odnosno		glasačkog tela. Kada glasačko telo jednom shvati, vrlo brzo će shvatiti i stranke sa najvećim koalicionim potencijalima: Neverovatno je koliko smo neophodni. A kada si neophodan, WAC ti ne može ništa, osim da masno podmaže gde god treba, ako baš hoće. Jer je svima jasno, WAC je zao, posle Novosti i Betona na red će doći neko treći, gradovi će se urušiti, penzioni sistem će kolabirati, ljudi će izgubiti poslove, bolnice će se zatvoriti, najbolji fudbalski klub biće doveden do prosjačkog štapa, a Srbija više nikada neće otići na svetko prvenstvo. Sa ovakvom strategijom, ekologija i životinje plus estetika dugačke priče, naš projekat će, sigurni smo, biti uvršten među prioritete i dobiće supstancijalnu podršku kako vladinog tako i nevladinog sektora – mada, ovde se javlja i prva nedoumica: ne znamo kako će Mister Krle reagovati na vladin i nevladin sektor... Because something is happening here, But you don’t know what it is, Do you, Mister Chairman? Ali nedremano službino oko, kodno ime Gedža, sigurno će prepoznati potencijal ovakvih modernih a opet autentično srbijanskih stremljenja, što će, verujemo, biti sasvim dovoljno da se kroz koordinisanu akciju ekonomskog oporavka, sa Drugom Manjom i Gospodinom Kombe normalno, u ovom novom kulturno-političkom glasilu država postavi kao većinski vlasnik i moćni zaštitnik, bila nam je maćeha a biće nam majka. I ponovo ćemo svi zagrljeni i okićeni nagradama „Meša Selimović Srbijanac“, na palubi nekog još većeg belog broda srećno zapevati Besame mucho, zdravo doviđenja, odosmo u Evropu, a i na Molitveni doručak. Baš bismo voleli da vidimo kako će se nadobudni WAC ponašati u takvoj situaciji. Na kraju, želimo da zahvalimo drugu Manji i njegovim spisateljima što su usamljeni, ostavljeni i zapostavljeni pružali tako žestok otpor WAC-ovim žbirima, što su formirali to zrno prkosa oko koga ćemo svi da se svijemo kao prkosno klasje. Unapred zahvaljujemo i našim autorima i čitaocima što će razumeti i odobriti ovakvo strateško prestrojavanje i još žešće navaliti na pisanje i čitanje. Ali pre svega, zahvaljujemo se zvanično još uvek anonimnom autoru Vojka i Savla, tom autentičnom narodnom kolumnisti i pripovedaču dovoljno skromnom da se ne potpiše, poeti-vizionaru, jer bez Vojka i Savla ne bi bilo ničega, ni ovakvih Novosti ni ovakvog Betona – Bog mu dao u raju naselje, Manji i Gedži sreću i veselje. Rusija

lirika utoke

Piše: Predrag Lucić

BETONU UMESTO ČESTITKE

(iz pesmarice Rajka Petrova Mnoge)

Sve kulturno i sve srpsko
Vređa svakog betonirca,
O Beton se Parnas smrsko:
I Matija i Dobrica.

Ko da je od živog peska,
Sve vrednosti u njem tonu:
Sva Srbija, sva nebeska,
Gazi se po tom Betonu.

Taj je Beton gubilište
Za ugledna srpska pera,
Što čitaju, redom nište...
Alal vera, bando Kmera!

Gde je stara srpska slava,
Gde zakletva Lazareva?!
Zar da Beton zajebava
I sledećih sto brojeva?!

BETON BR.99	DANAS, Utorak 29. jun 2010.

lirika utoke

Piše: Predrag Lucić

SPORAZUM O VOJNOJ SARADNJI

(iz ministarske pesmarice Dragana Šutanovca i Branka Vukelića)

Divan je maskirni šlem,
Isto se misli u njem,
Bio ti Hrvat il’ Srb,
Samo je različit grb.
Šlem, šlem, šlem,
Pohovan mozak u njem.

Ljubak je maskirni šljem,
Misli se isto o svem,
Bio ti Srb il’ Hrvat,
Mis’o pod šljem mora stat.
Šljem, šljem, šljem,
Pohan je mozak u njem.

Kad Srbin pođe u rat,
Zar da ga izda Hrvat,
Zar da se ogluši Hrv
Kad krene poziv na krv?!
Šlem, šlem, šlem,
Poserem mu se u šljem.

Kad Hrvat pođe u boj,
Zar i Srb neće u stroj,
Zar neće u prvi rov,
Krvi kad osjeti zov?!
Šljem, šljem, šljem,
Govno mu niklo u njem.

Šta ti, bre, pada na um?!
Imamo sporazum:
Da naše vojske će dve
Zajedno spičkati sve.
Šlem, šlem, šlem,
Bratstvo-jedinstvo u njem.

Zar misliš, Srbine prijek,
Potpis da goli je drek,
Da itko rastavit sm’je,
Vojske nam sljubljene dv’je?!
Šljem, šljem, šljem,
Hrvat je Srbin u njem

Piše: Tomislav Marković

MAŠINA ZA KRLJANJE

(Službena beleška Slobodana Antonića)

U utorak kupio primerak „Danasa“. Bačene pare, ali oni gore će refundirati, pa ne čitam ovo đubre radi vlastitog zadovoljstva. Otišao u „Mornar“ na konsultacije s vinjakom i Vukadinom. Izašao preporođen. Vratio se kući, pročitao Beton, sa olovkom u ruci. Važna mesta podvukao. Slošilo mi se. Povraćao. Nije ovo za mene, ali šta da radim kad sudbina srpske kulture počiva na mojim nejakim plećima. Seo za kompjuter, čitao e-novine pola sata, sa markerom u ruci. Važna mesta podvukao na monitoru. Slošilo mi se. Povraćao. Gledao snimak mitinga „Kosovo je Srbija“ da se malo povratim. Koštuničin muževni glas me uvek vrati u život i priključenija. Javili mi da Mirko Kovač podržava Beton. On je Hrvat. Hrvati su neprijatelji. To ne miriše na dobro. Dobio zadatak da napišem tekst na zadatu temu i da ga prosledim Vučeli. Salutirao, odgovorio „razumem“, dali mi voljno. Seo za kompjuter. Prepustio se slobodnim asocijacijama, ali umereno. Smislio foru: Kako se kaže – Kovač ili Tkovač? Ha-ha. E, jesi duhovit, Antoniću, skoro kao Pavle Ćosić. Pročitao intervju s Kovačem.		Kakvo đubre od čoveka. Hrvat, vidi se odmah. Hvali na sva zvona ovu betonsku gamad. Uopšte nije objektivan. Mnogo me nervira kad ljudi nisu objektivni. To nije lepo. Opet mi se slošilo. Nemam ja stomak za ovaj posao, ali jebi ga, takva mi je dužnost zapala. Dok drugi brane Kosovo po svetu ili uživaju kao ambasadori u egzotičnim zemljama, Antonić mora da kopa po đubretu. Tužna je moja sudbina. Svet ume da bude tako okrutan. Setio se da dužnost zove. Vratio se Kovačevim škrabopisima. Pročitao neko njegovo trabunjanje o Ćosiću. Ne Pavlu, Dobrici. Šta je, bre, ovo? Veće sranje nisam pročitao godinama. Dobricu sve vreme zove Gedža. Pa dobro, majku mu jebem, dokle ćete vi Hrvati da nas zajebavate? Nije vam dosta što ste nas klali u Jasenovcu, malo su vam „Bljesak“ i „Oluja“, sad biste i na Oca nacije da udarite? I to mučki, ispod pojasa, podlim nadimcima i niskim uvredama. Krenuli ste žiletom na hrast, ma kakav hrast, na sekvoju, na baobab. Ali, gospodo, malo ste se zajebali! Nas dvojica smo neuništivi, pogotovo Dobrica. Neće		moći ove noći! Opet mi se slošilo. Grlio wc šolju pola sata. Šta mi napraviše, izdajnici! Moraću da ih tužim za nanetu duševnu i stomačnu bol. Nije lako boriti se za srpsku stvar. Srećom, isplati se. Vratio se za kompjuter. Čitao Mila Lompara. Melem za dušu i stomačne tegobe. Svaka mu je ka’ Njegoševa. Što je babi Milo, to je meni Lompar. U pravu je čovek potpuno. Hrvati nas upropastiše. A ovi domaći izdajnici i ostale domicilne ništarije vode hrvatsku kulturnu politiku. Rasturiše nam srpsku književnost na književnost Srbije, Vojvodine, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Netalenti, proklete im duše, na komade razdrobiše carstvo. Kad je čak i Jerkov počeo da opominje kako nam otimaju pisce, mora da je poslednje vreme došlo. Postmodernista, al’ dobar čovek. Pravi Srbin. A ne kao onaj (T)kovač. Izrod. Poturica. I ove njegove betonske uštve. Nije lako sačuvati srpsku kulturu od te gamadi. Gori su nego skakavci. To, bre, nisu ljudi, to su mašine za prljanje. A takve treba pod presu, što pre. Treba da se čisti. Da, to je to. Mašine za prljanje. Odličan naslov. Oni gore će biti zadovoljni
Foto: FoNet

BETON BR.98	DANAS, Utorak 15. jun 2010.

lirika utoke

Piše: Predrag Lucić

SAVA JE POTEKLA PREMA ZAGREBU

(iz haiku-pesmarice Zemunskog književnog klana)

PRIRODNE I POVIJESNE GRANICE
Zemun je hrvatski.
Zagreb je glavni grad
Zemunskog klana.

UBI IH PREJAKA REČ
Branko na grani,
Cvetko u Jarunu,
Dva metka za Sretka.

IZDUBLJEN U PREVODU
U bioskopu
Titluju „Rane“.
Sada prevode Sretka.

SRETKO KALINIĆ U KRIZI IDENTITETA
U putovnici
Među javom i med’ snom
Laza sam Kostić.

TITOV ZAVET
Bratstvo i jedinstvo...
Širi se koka
Ko zenica oka.

LIDERSTVO U REGIJI
Beograd il’ Zagreb –
Ko da nas vodi
Gde Legija stade?

BETON BR.97	DANAS, Utorak 1. jun 2010.

lirika utoke

Piše: Predrag Lucić

PESMA GENERAL-POKOJNIKA

(iz smrtovnice Ratka Mladića)

Ne marim da umrem, al’ sam mrtav često.
Samo smrt će živu glavu da mi spasi.
Živoga me čeka doživotno mesto,
Ko pokojnik lepo živiš, gde si, da si.

Ne marim da umrem. Al’ mrtvoga svako
U Hag može da me šalje, nek’ izvoli!
Optužnicu da bih na kurac natako,
Moram biti mrtav, pa me kurac boli.

I živeću tako, mrtav, dobre volje,
Službeno mrtvoga izručit me neće,
Ne umem da smislim šta bi bilo bolje
Sem sam sebi na grob da posadim cveće.

I da žalim sebe, jer mi nije dano
Da od smrti umrem ko normalni ljudi,
Već da se na tebi, rođena sahrano,
Živ pojavim, a to nikog da ne čudi.

I da mrtav živim bez imalo srama,
Kol’ko Bog mi dade, a daće Bog dovek,
Da se iznad onih srebreničkih jama
Pojavljujem mirno, ko slobodan čovek.

Da ne kukumavčim kao Dis budala
Da su mene noćas pohodili mrtvi,
Već da gromko pevam „Triput ratovala“
Na sagnjilo uvce svakoj svojoj žrtvi.

BETON BR.96	DANAS, Utorak 18. maj 2010.

lirika utoke

Piše: Predrag Lucić

IZLJUBLJENI U PREVODU

(iz noutbuka Džadranke Kousour)

Svak me pita da l’ ću Serbu dati
Ono što ja imam da mu giv,
Da Serb ima što i mi Kroati,
Od tih kveščnz ja ne mogu liv.

Da l’ Srbima dati ću disketnu
Koja ima jedno usko holou,
Da je Srbi na šta treba metnu,
Pa Hrvate u Evropu folou.

Na disketni hrvatski translejšn
Od napredni Juropijen lou
Koje srpski i hrvatski nejšn
Mora donijet brzo, a ne slou.

Na disketni hrvatski translejšn,
Ja to dala da se pravim frend,
Ali Srbin ima zajebenšn,
Jer moj lengdvidž ne zna anderstend.

Srbin lukav, pravi se da shvaća
Svaku našu riječ koju ga ask,
Dokaz da su Serb i Kroat braća,
To Srbinu jedini je task.

Ako Srbin misli da je isto
Naša dupla džezik, on je blajnd,
Taj je Srbin prolupo načisto,
Taj je rili sišo sa svoj majnd.

Ja disketnu Srbinu sam dala
Da sav Jurop misli da sam kul,
Ne da srpska zaključi budala
Serb i Kroat da su ista ful.

Serb i Kroat ful su diferentna,
Al’ nam isti u Evropu gejt,
Dočim Srbu propjeva disketna
Sa hrvatskog na srpski translejt

Piše: Nika Dušanov

VELIKO NASUKAVANJE U SRPSKOJ
AKADEMIJI JAUKA I GUMENOSTI

Groznih leđa,
Gumeni i grbavi.

Morske krave
Nasukane
Na svoje stomake.

Tužno jauču.
Staklastih očiju.
Pegavih njuški.

Prebačenih mlitavih patrljaka
Preko najbližeg u gomili.

Bespomoćno leže na plaži.
Dok škilje,
Ptičice-sekretari
im čiste parazite.
Da bi ostali sveži i vlažni
Avijacija Crkve ih škropi
Iz vazduha.

Njihovi likovi su na privescima
I u dečijim slikovnicama.

Ako im priđeš
Odgrizu ti noge.

Tako postaješ
Počasni
Puzeći
Građanin

Okeanije

BETON BR.95	DANAS, Utorak 4. maj 2010.

lirika utoke

Piše: Predrag Lucić

SKUPŠTINKA DJEVOJKA

(iz narodne poslaničke pjesmarice)

Uranila Skupštinka djevojka,
Uranila rano u nedjelju,
U nedjelju prije jarka sunca;
Zasukala najlonke čarape,
Zasukala do b’jelih koljena,
Na plećima svilen-bluze frtalj,
U rukama dva kondoma zlatna,
Dva kondoma ko dva amandmana
Što se vazdan po Skupštini nose.

Ne, ne ide Skupštinka djevojka,
Ne, ne ide na Kosovo ravno,
Nego ide međ’ skupštinske klupe,
Da prevrće zaspale junake.
Kog junaka u klupama nađe,
Nazuva ga zlaćanim kondomom,
Pričešćuje rumenim karminom
I zalaže prahom bijelijem.

Namjera je namjerila bila
Na junaka Dačića Ivicu,
Na kneževa mlada barjaktara.
I njega je našla polegloga,
Polegloga u skupštinske klupe.
Desna mu je ruka utrnula
Od javljanja za umnu besjedu,
Vita su mu rebra izlomljena
Od ležanja na skupštinskoj klupi,
Vide mu se džigerice b’jele
I srdašce što za narod bije.

Razbudi ga Skupštinka djevojka,
Umiva ga kolonjskom vodicom,
Nazuva ga zlaćanim kondomom,
Pričešćuje rumenim karminom
I zalaže prahom bijelijem.
Kad junaku srce zaigralo,
progovara Dačiću Ivica:
„Sestro draga, Skupštinko djevojko,
Koja ti je golema nevolja,
Te prevrćeš po klupi junake?
Koga tražiš po Skupštini mlada:
Jal ministra jali poslanika,
Koga, zašto i iz koje stranke?“

Progovara Skupštinka djevojka:
„Dragi brate, delijo neznana,
Ja nikoga posebno ne tražim:
Nit ministra niti poslanika,
Za mene je svaka stranka ista,
Ako gaji dužno poštovanje
Ka zanatu mome najstarijem,
Ako zlatnih ne žali dukata
Da pošteno za uslugu plati!“

Rasrdi se Dačiću Ivica,
Krv mu navr’je u džigere b’jele,
Te besjedi povrh sebe dami:
„Bjež’ sa mene, Skupštinko djevojko,
Dok te nisam u tamnicu poslo
I u sitne okovao lance!
Ti ćeš meni, huda bestidnice,
U Skupštini jednačiti stranke
Besjedeći da razlike nema
Međ’ De-eSom i međ’ eS-Pe-eSom!
Ti ćeš meni vr’jeđati zanata
Dvjesto ljeta starijeg od tvoga!“

Pozva stražu Dačiću Ivica
Da djevojku u tamnicu vodi,
U Skupštini da ostanu stranke
Jedna drugoj usluge što daju
Naplative državnim budžetom,
Da ne troše poslaničke plate
Po klupama skupštinskim za ono
Što se radi na klupi u parku.

Gorko plače Skupštinka djevojka
Dok je vode mrgodni stražari
Iz Skupštine u tamnicu hladnu,
Plače, pišti, kuka da ne shvata...
Za njom viče Dačiću Ivica:
„Zapamtićeš jedared zasvagda:
Bez mandata nema ni zanata!“

Piše: Tomislav Marković

VESTI IZ DALEKE SADAŠNJOSTI

OPTIMIZAM NEMA ALTERNATIVU
Predsednik Srbije Risbo Dićta upozorio je da se hitno mora prestati sa stvaranjem atmosfere beznađa, naglasivši da postoje snage koje šire to nezdravo stanje duha. Među širiteljima beznađa koji ne samo da znaju da nada umire poslednja, već su i prisustvovali njenoj sahrani, ističu se sledeće kategorije građana: gladni, nezaposleni, obespravljeni, diskriminisani, ojađeni, žedni pravde, ljudi koji žive na ivici siromaštva kao i oni koji su odavno sa te ivice skliznuli, žrtve zlostavljanja, radnici koji mesecima ne primaju platu, bolesni koji nemaju para za lečenje, penzioneri koji su meso poslednji put videli u izlogu kasapnice, mislioci skloni pesimizmu, pisci negativne inspiracije, dežurni depresivci, narikače, pevači sevdalinki, ptice kukavice, mizantropi, mamurni i satiričari. Glavni štab DS za širenje optimizma već je preduzeo neophodne korake. U toku je izrada reklamne kampanje koja će ubediti osobe sklone beznađu da žive u golemoj zabludi. Kampanja će se odvijati pod sloganom „Ima nade“, a ključne argumente u prilog principa Nade Kolundžije izložiće raspevani duet Šaper&Krstić u formi songa „Optimist sam, tim se dičim/to ne može biti svak/jer živeti k’o bubreg u loju/može samo Tadićev ortak“.

GUŽVA U CRKVENOM KALENDARU
Sveti artiljerijski sinod Srpske pravoslavne crkve neopozivo je odlučio da Justin Popović postane svetitelj i da dobije zlatni oreol nad glavom. Kao ključni razlozi za kanonizaciju oca Justina navode se njegovi stavovi prema vekovnim neprijateljima srpskog naroda oličenim u kletoj Evropi. Justin je oduvek smatrao da je Evropa zlo, da su evropska kulura i civilizacija najobičniji smrad, te da su Srbi jedini ostali pravoverni, pa bi rimski otpadnici trebalo lepo da se pokaju, pospu pepelom po glavi, pokucaju na naša vrata i provere da li smo raspoloženi da ih primimo natrag. Kanonizacija Justina Popovića najavljuje novi svetiteljski trend u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Velike su šanse da se uskoro u srpskom crkvenom kalendaru nađu i sledeći (što mrtvi što živi) sveci: Momo Kapor (zbog promocije svetog srpskog kajmaka, mirotočivih ćevapčića, jeleosvećenog pasulja i Radovana Krvotočivog), Milorad Pavić (jer smo svi mi pomalo Hazari), Dobrica Ćosić (kao sveti otac nacije), Dragoslav Bokan (jer je uveo bele orlove u liturgijsku zajednicu s bogom), Milić od Mačve (zbog kletve bačene na Ameriku koja doduše nije urodila plodom, ali bitna je dobra namera), Milovan Danojlić (jer prezire Evropu usred Francuske, što nije nimalo lako), Vasilije Krestić (lansirao krilaticu o Hrvatima kao genocidnom narodu, malo li je), Amfilohije Radović (razlozi su očigledni).

PESNIČKA SLOBODA
Sud je oslobodio navijače koji su Brankici Stanković pevali miroljubive stihove „Otrovna si kao zmija, proći ćeš k’o Ćuruvija“, jer po stručnom mišljenju suda nije reč o ozbiljnoj pretnji. Da su se narečenih lirskih izliva u moždano tkivo poduhvatili književni poslenici, bilo bi još gore: nepobitno bi bilo utvrđeno da je u pitanju čista literatura u kojoj ne postoji ni zrnce ideologije, o pretnjama da i ne govorimo. Sudovi u Srbiji skloni su krajnje slobodnom i blagonaklonom tumačenju književnih tekstova. Tako se već mesecima rehabilituju bradati momci koji su pevali „Drma mi se, drma mi se na šubari cveće, ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće“, jer je očigledno da navedeni stihovi ne sadrže ozbiljnu pretnju, što bi mogle da posvedoče brojne četničke žrtve, samo da su preživele pesnički rad kamom. Poetski nastrojeni navijači pušteni su na slobodu, gde će moći mirno da obdelavaju svoj književni vrt na stadionu i da obogaćuju usmenu književnost lirskim biserima. Svako ko ljubiteljima fudbala stane na žulj biće počašćen bezazlenom lirikom koja ne sadrži ozbiljne pretnje: „Za klanje sam uvek oran, proći ćeš k’o Đinđić Zoran“; „Moj je ’Obraz’ kao đon, proći ćeš k’o Kenedi Džon“; „Song ću tebi ja da sing, proći ćeš k’o Luter King“; „Osetićeš ukus kame, proći ćeš k’o Ulof Palme“

BETON BR.94	DANAS, Utorak 20. april 2010.

Piše: Enes Kurtović

PRESUDA

Godine 1988, jednog septembarskog popodneva
ispred đačkih klupa
išarenih mladenačkim snovima i
natopljenih hormonima odrastanja
na času srpskohrvatskohrvatskosrpskog jezika
profesorica Zora Keča je ubila Gabriela Markesa
Na mjestu zločina ostala je samo hrpa riječi
od kojih su jedva čitljive bile
“godina”, “samoće” i “sto”.
Stravičan događaj ostao bi zauvijek
potisnut u dubinu podsvijesti
kao orhideja osjetljivog adolescenta
da dvadeset i jednu godinu poslije
nisam čuo ispovjest djevojčice
pred kojom je ta ista Zora Keča
hladnokrvno ubila Ernesta Hemingveja.

Saznanje da se radi o serijskom ubici
u tijelu profesorice maternjeg jezika
natjerala me da vrisnem
Suviše star da povjerujem kako u stvarnom životu
postoji pravda
odlučujem se da uzmem poetsku pravdu u svoje ruke
i osudim Zoru Keču:
Za smrt Gabriela Markesa, Ernesta Hemingveja
(o čemu postoje dokumentovana svjedočanstva)
i još neutvrđen broj osoba
sa spiska školske lektire
Za protivpravno držanje u zarobljeništvu
većeg broja pisaca

u nehumanim uslovima
njenog ograničenog uma
Za brutalno premlaćivanje i sakaćenje
kojim je nanijela trajne posljedice
ljepoti pisane riječi
i radosti čitanja
generacijama srednjoškolaca
Kao olakšavajuću okolnost uzimam u obzir
njenu psihičku neuračunljivost
nacionalnu ostrašćenost
seksualnu frustraciju
i suknje na gumu sa cvjetnim dezenom
ali to ne umanjuje težinu počinjenih zločina
Zbog svega navedenog osuđujem Zoru Keču
na jedinstenu kaznu
objavljivanja ove pjesme

BETON BR.93	DANAS, Utorak 6. april 2010.

Piše: Tomislav Marković

SAJAMSKI JADI MLADOGA KECMANA

(Vladimir Kecmanović, iz zbirke Barutno pražnjenje,
ciklus „Obol za svetski bol“)

Zašto mene ne zovu na sajam
Kad sam bolji s topom nego s perom
Svoju savest rado dao bih u najam
Jer poslujem vešto s večerom i verom

Polpotovce zovu, traže i Mefista
Samo mene niko da se seti
U kafani sedim, sam sam svoja bista
Misao mi žalno ka Lajpcigu leti

Ločem srpski vinjak, zalivam ga pivom
Betoniram jetru kad ne umem scenu
Psujem mater svemu i mrtvom i živom
Put lajpciškog sajma što onomad krenu

Vinjak tugu blaži, ali kratko traje
Napaćena duša mnogo više želi
Priviđaju mi se nemačke kobaje
Grickaju ih slasno zli miševi beli

Pohvale, nagrade, kolumne, priznanja
Nežni, topli pogled starog kalemara
Naivna publika koja mi se klanja
Sve je meni malo, to me samo smara

Moja duša ište nemačko tržište
Vrelom topu tražim novo usmerenje
Nemačke ideje mom su srcu bliske:
Logori, progonstva, konačno rešenje

To su bili dani radosti i sreće
Ništarije čeka iskopana jama
Povazdan otvoren lov na crvendaće
Izrodi skriveni po mišjim rupama

Sa crvenim đavlom Nemci su umeli:
Levičare u smrt slali su dekretom
Crvene trebili, knjige spaljivali
A sad sred Lajpciga crveni se Beton

Ni Nemačka nije što je nekad bila
Prošlost kratko traje, pesnik pojma nema
Da je sreće ne bi nikad ni prestala
Ostala je samo tuga pregolema

BETON BR.91	DANAS, Utorak 9. mart 2010.

lirika utoke

Piše: Predrag Lucić

ČUJ: MARKALE! I ČUJ: SREBRENICA!

(iz haške beležnice Radovana Karadžića)

Sudija mi Markalama preti,
Ja mu kažem: „Jevtina li trika!
To se ne da odjednom razneti,
Sva pijaca i čeljad tolika!“

Glup sudija ne ume da shvati
Da ne ide to iz jednog šuta,
Pa me pita kako mogu znati,
Ja mu kažem: „Probo bezbroj puta!“

Onda na red Srebrenica stiže,
Mrk sudija, ko da čita vesti,
Ja mu kažem: „Mujo mrtve diže
Da ih sve u isti grob premesti!“

Glup sudija ne shvata šta čuje,
Otkud ja znam ko je koga digo,
Ja mu kažem: „Ne znate vi Muje,
Samo ja znam gde sam kojeg stigo!“

Glup sudija, a tužilac tupav,
U mene se zagledala oba...
„Šta gledate?! Beše poso čupav
Sto hiljada terati do groba,

I pedantno voditi računa
Gde i koga poneti na duši,
Glava mrtvih ko sva Bosna puna,
Samo što mi ne krenu na uši!

Svi krenuli da ruju po glavi,
Pa o misli sapliću se žive...
Ko da svakog u svoj kontekst stavi,
Da ga vrati iz grobnice krive?!

Zato niko nemoj da me pita
Za taj detalj zvani Srebrenica,
Jer je moja glava celovita,
Nedeljiva masovna grobnica!“

BETON BR.90	DANAS, Utorak 23. februar 2010.

lirika utoke

Piše: Predrag Lucić

REZOLUCIJA O SREBRENICI

(iz pesmarice Dragana Todorovića)

Sve se lepo vidi. I kad ih naši teraju iz kamiona. I kad Muje zalegnu uz cestu, Sve se lepo vidi. Stoput smo gledali. I svaki put se upišavali od smeha Kad dođe red da onaj naš Medić Onom malom Muji što nikad nije prco Kaže: I nećeš!		Sve se lepo vidi. I kad ih naši odvedu na kokanje. I kad to krene. Majstor Bugar sve snimio, Bez da mu ruka zadrhti. Dvaput mu rikavala baterija, Al’ on opet sve usliko. Nema da fali.		Sve se lepo vidi. I koji će nam onda kurac Nova rezolucija? Šta fali ovoj Od hiljadu i nešto Puta sedamsto i nešto Piksela?

BETON BR.89	DANAS, Utorak 9. februar 2010.

Piše: Ilhan Pačariz

UNUTRAŠNJOST METKA

Stisak piska voza za vrat tvoje zore
Zvuk motorne testere iz susedne ulice
Borova iglica skinuta sa sunca
Jedna ugaona kuhinjska sećija
polovna
Jedna kuća koju njeni stanari zovu: nova
isto polovna
Turski marš u izvedbi orkestra mobilnog telefona
Klokotavi jezik vode iz vodokotlića
Komadić mesa iz otvorenog zuba Miris cvetnog korena

Odrastanje u vidu recki na garažnim vratima
Sva rukovanja skupljena na gomilu
Sva zevanja kada je osećaj nelagodan
Svi progutani osmesi
Sve rupe koje se skroje

Tvoja šaka na šporetnim vratima kao na kapiji Troje
Sva kašljucajuća spokojstva
Sva slušanja What a Wonderful World
Sve modrice na licima zemlje od šamara kiše

Srpovi odrezanih noktiju na crnoj hronici
U kolicima biće kojem cvatu vilice
Jedan pogled kao iz šumske zamke
Na prozoru
zaborav u saksiji
Film o umakanju kamena u drob pseću
Naravoučenije priče o Zlu i Dobru Zla
Ostrvost srca posle par grogova
Slike uramljene i uskladištene duboko u oku
Pisano pravilo preraspodele mozga usled naleta juga
Automobil koji otkopčava put
Drhtavi glasovi majčinski, u sumrak i mrak

Usna optočena penom točenog piva
Mnoštvo beleški za esej o nedostatku taktike
Lista sedam najvećih katastrofa usled poplava misli
Šteka dima koja izlazi u tebe kao magla iz šahta
Higijenski sapun sa mirisom baruta
Debela knjiga sa naslovom: Antologija digresija
Jedan čovek, na lice svoje žene imun
Jedno lice, zeleno kao limun
Tvoja majka kao karijatida
Sve svete knjige apatrida
Komplet iskorištenih burgija
Jedan stomak mračan kao podrum vina
Gospođa Palestina
Gospodin Srbija
Pulsirajući triceps na amputiranoj ruci
Pahulje snega u belo zavijene
Kora vrelog hleba
Kora hladne zemlje

BETON BR.88	DANAS, Utorak 26. januar 2010.

Piše: Redakcija Sic!-a

LAHKO JE NAŠIM SIC!-OM GLOGINJE MLATITI

Blagodareći sjajnim aktivnostima prijateljske džinske kontraobavještajne službe, “Sic!” je došao u posjed odlomaka iz doktorske disertacije koja će biti odbranjena 20. 5. 2025. godine na Odsjeku za književnosti nacija BiH, koja svejednako, kako vidimo iz priloženog, i u dalekoj budućnosti dokazuje preimućstvo bošnjačke kulture nad susjednim kulturama, u najboljem maniru nastavljajući baštiniti kontinuitete i tokove današnje književne nauke i kulture u Bošnjaka. “Dakle, bošnjačka kultura ne trijumfuje nad srpskom i hrvatskom samo u pogledu preimućstva sevdahlijsko-baladesknih struktura nad epskim postamentom (što smo prethodno dokazali); dapače i štaviše, rekli bismo da je satirički časopis Sic! zajedno sa prijateljskim hrvatskim Feralom izravno anticipirao srpski Beton, što je bjelodano iz sličnosti koncepta i rubrika koje je redakcija Betona samo preuzela od izvanrednih mladih bošnjačkih autora, koji su		u kontekstu zatiranja njihove kulture početkom 21. vijeka imali hrabrosti pustiti svoj glas. Stoga se zaista čine smiješnim podmetanja nekih srpskih književnih historičara koji u recentnoj literaturi navode da je Beton nastao prije Sic!-a, te da su bošnjački autori betonovce smatrali svojim uzorima. Da su, dakle, podmetanja i nijekanja samobitnosti bošnjačke kulture (u ovom slučaju i časopisa Sic!) praksa srpskog diskursa i u 21. vijeku, jasno je i iz faksimila članka iz Dnevnog avaza (A. Grabovac, Cilj nam je uzburkati baruštinu srpske kulture, Dnevni avaz, 19. 11. 2009., str. 31) u kojem se jasno navodi da bi se “Beton mogao opisati kao kombinacija nekadašnjeg Ferala i studentskog lista Sic! koji odnedavno izlazi u Sarajevu.” Dakle, neka faksimil koji uvrštavamo bude dokaz protiv zlonamjernih stranih naučnika, neka konačno porazi sve njihove spletke, jer trijumfujuće navode preuzimamo iz najtiražnijeg i najrespektabilnijeg tadašnjeg (ali i današnjeg)		bh. lista. Neka citirani članak posluži kao opomena i domaćim izdajnicima koji pišu da je program Sic!-a bio anti-nacionalistički i bezdomnički - a na te njihove laži odgovaramo samo protupitanjem: ako je Sic! antinacionalistički, kako je onda moguće da se o tom časopisu piše ovako afirmativno u Dnevnom avazu, koji je tih godina (kao uostalom i danas) itekako osjetljiv na ugrožavanje nacionalnih interesa, budući da budno prokazuje svaku anacionalnu rabotu.” (Ime doktoranta ostaje u tajnosti na njegov izričiti zahtjev: potrebno mu je obezbijediti duboku anonimnost i osamu budući da je već krenuo s pripremama doktorske disertacije, koju će uprkos zlonamjerništvu što vreba sa svih strana, samo uz pomoć Svevišnjeg, kako se vidi iz priloženog, odbraniti na Odsjeku za književnosti nacija BiH 2025. godine, privodeći kraju svoj višegodišnji časni posao i dokazujući mrskom neprijatelju da se istina ne može sakriti.)

BETON BR.87	DANAS, Utorak 12. decembar 2010.

lirika utoke

Piše: Predrag Lucić

SEN PATRIJARHA

(vesela tužaljka Amfilohija Radovića)

Ovoga Božića smo posebno ispunjeni radosnom tugom
što nas je ostavio naš veliki patrijarh Pavle
i preselio se sa zemlje na nebo.
Amfilohije Radović
u božićnoj poslanici

Mir Božji, Hristos se rodi!
Radosnom obuzet tugom,
Verujem Bogu da godi
Glavnim da stvori me slugom.

U ovom svečanom trenu
Nasmejan prolevam suze:
Htede Bog Pavlovu smenu,
Zato ga u nebo uze.

Ja Bogu ponizno pojem
Neka me spasi od greha,
Rabu nek oprosti svojem:
Ne daj da umrem od smeha!

Raba svog, Bože, počasti
Od tuge što se veseli,
Dadni mu mesto na vlasti,
A ne u Padinskoj Skeli