B E T O N :: VREME SMRTI I RAZONODE 2007

poslednji broj
2010   2009
2008   2007   2006

BETON BR.35

DANAS, Utorak 25. decembar 2007.

Piše: Momčilo Mihajlović

ELIKSIR

Ne guraj me, stoko, vidim i sam gde su vrata. Dobar dan, molim vas ja protestujem, ovaj mamlaz... o, pa to ste vi, doktore. E, baš mi je drago što se ponovo vidimo. Da, slažem se, pomalo nesrećnim povodom, ali bože moj, šta je tu je. Nego, doktore, vi sjajno izgledate. Ne, ne, ni reči. Ne govorite, ćutite, sam ću da pogodim. Ovako - ili ste se razveli ili ste prestali da šljemate. Ili ste možda... Jao! Molim vas, doktore, recite ovom vašem siledžiji u šatro belom mantilu da mi ne zavrće ruku. Nema potrebe za nasiljem. Nisam agresivan, staložen sam i lucidan. Naredite da izađe. Naredite da nas ostavi da se ispričamo kao dva stara znanca, kao, usuđujem se da kažem, dva eksperta za bolesti zavisnosti. A on neka se vrati u hodnik. Eno tamo neka kreatura komanduje srpskom karaulom u Karlobagu. Neka ide u hodnik, tamo je potrebniji. E, hvala vam, doktore. Kakva njuška, gde ih samo nalazite? U skupštini?
Šta je sada bilo, što ste se sada snuždili? Znam, sve znam. Mislite, evo ga opet alkoholičar recidivist. Mislite, evo još jedne slike mog neuspeha. Mislite, besmislen je i zaludan moj posao. O, kako samo grešite, doktore dragi. Vi ste mene... dajte da vas zagrlim biće vam lakše. Nećete? Ne mari. Dakle, vi ste mene, i na tome neka vam je večna slava i hvala, potpuno i neopozivo izlečili. Ovo što se desilo je bizarni, izolovani incident koji se neće ponoviti. Zašto vrtite glavom? Zašto? Nemojte da mi vrtite glavom, jer mogu ja sa vama i drugačije da razgovaram. Evo, sad sam se uzrujao. Šta vam je to trebalo? Kad sam ja vas lagao? Nikada. Zar nisam svojevoljno došao da se lečim. Jesam. A ništa mi nije falilo. Zdrav k’o dren, oči bistre, stomak ravan, jetra k’o kamen. Ali, primetio sam da sam počeo da pijem bez entuzijazma. Primetio sam da je radosti nestalo. Ranije, u srećna vremena, bilo je dovoljno da drmnem pet-šest tekila i da sabijem sedam-osam piva pa da sve bude dobro. Čvor u stomaku se razvezivao, bujice energije su šibale glavom i telom, turbine su radile punom parom. Dugo je to tako išlo. Dugo. A onda odjednom - mućak. A onda naprasno - šipak. Sedam lozovača i devet piva, a čvor u stomaku stoji postojano kano klisurina, a depresija, nezasita neman, matora krmača, proždire sve pred sobom i tovi se tovi i širi se ko svemir. Tada sam došao kod vas, tada sam rekao, ni kapi više. I tako je i bilo.

A vi, doktore, kako vi stojite po pitanju kamena u želucu i po pitanju aždaje depresije? Nije dobro, a? Znate, video sam vas jednom kako ljuštite rakiju. Bio sam impresioniran. Samo, zašto rakiju brlju, doktore? Oni sa onkologije strogo Čivas cepaju. Mada, logično je... mislim, ipak onkologija. Tamo su daleko veće male pažnje jer... Nešto ste rekli? O oprostite, odmah se vraćam na temu. Odmah. Samo nemojte da zovete onog siledžiju u isflekanom stolnjaku, preklinjem vas.
A gde sam ono... A da, radost je netragom nestala, radost je isparila. Gde ću sada izgubljenu, odbeglu radost da nađem? Bilo je gadno. Bilo je sve gore. Satima sam kao balvan ležao u zamračenoj sobi pomerajući samo palac kojim sam pritiskao daljinski upravljač. Na jagodici mi je žulj izašao, a brojevi na daljinskom su se izlizali. Danima i noćima sam sedeo i postojala je opasnost da mi se pod zadnjicom nastane one bube što se razbeže kad podigneš panj.
A te reklame sa Koka-kolom su se ponavljale i ponavljale. Da šizneš. Te Deda Mraz je upravo krenuo iz vrele Atlante, savezna država Džordžija, te svi smo raspevani, veseli i lepi, te starost - šta je to, te život je divan - zar ne vidiš, te ljubav cveta svuda oko tebe... Uzmeš malo eliksira Koka-kole i počneš da orgijaš od sreće. Mislim, ti u reklamama su izgledali kao da su prvo popili ambroziju, dunuli komad dobrog marokanskog šita, a posle se najeli mane božje i našmrkali čistog kolumbijskog kokaina. Ja nisam glup... Ili možda mislite da jesam? Hvala. Nisam ni glup ni naivan, ali palo mi je na pamet da ja nikada nisam pio Koka-kolu i zato sam... Šta je sada bilo? Je l’ to neka senzacija? Što sad buljite u mene kao da sam tele sa dve glave? Znam. Znam da zabrađene babe po daćama piju Koka-kolu, glavata deca u Sudanu piju Koka-kolu, beli medvedi piju Koka-kolu, vi pijete Koka-kolu, papa pije Koka-kolu, svi piju Koka-kolu, ali ja je eto nisam pio. Nikada je nisam konzumirao, ali sam je jednom ispljunuo. Naime, pre nekoliko godina, razvaljen strašnim mamurlukom, tražio sam sebi leka. U očajanju, nategao sam Koka-kolu iz boce. I šta? To čudo je počelo da mi nagriza jezik i desni, da mi kida glasne žice i čupa krajnike. Brže bolje sam je ispljunuo i više joj se nisam vraćao. A sada sam pomislio, imaj strpljenja, izdrži, ni šljivovica ti se nije svidela prvi put. A posle... ih! I zato sam otišao do klonje, doneo dve litre... Kako zašto do toaleta? Pa mi u toaletu držimo Koka-kolu. Keva njom riba kenjaru, čisti kamenac i rđu, prska ruže protiv vašiju i šta ja znam, za ostalo morate nju da pitate. Odem, znači, do klonje, uzmem dve litre i počnem da pijem. Jedva da sam pola litre popio, a vi znate moje kapaciteta, jedva pola litre i dalje ni makac. Dobro, rekao sam sebi, dosta je za početak. Sedeo sam i čekao. J’o, mislio sam, sad kad skočim, pa zaigram, pa izletim na ulicu i krenem svojim veselim dupetom da udaram u takođe vesela dupeta prolaznika. To će biti sjajno. J’o, mislio sam, sad će da mi dođe da neobuzdano trčim i vičem činčila čivava, a čitav grad će pesmom da mi odgovara čivava činčila. To će biti... uh. Kovao sam planove čekajući da odlepim od sreće. Ali moja nadanja su se samo polovično ispunila. Odlepio jesam, ali ne od sreće. Prvo me je zaboleo zub. Od šećera doktore. Pa je počelo da mi preskače srce. Od kofeina doktore. Stomak mi se naduo od ortofosforne kiseline i ugljen-dioksida, te sam počeo da podrigujem, da ričem k’o ranjeni lav istovremeno ispuštajući olujne vetrove jačine osam do devet bofora. Šta? Je l’ vi to meni opet ne verujete? Opet me uzrujavate? A recite mi onda gde je mačka? Kako koja mačka? Moja mačka, moj Cicko. Zbog mojih vetrova i prateće grmljavine je pobegao od kuće i još se nije vratio. Potpuno ga razumem, i ja sam jedva preživeo. Umalo da od koka kole skončam k’o ružina vaš. I vi mi još tu podilazite, lažete mi kako nisam glup. Glup sam, da gluplji biti ne mogu. Da nisam glup, zar bih pio H3PO4 sa C12H22O11 i CO2 i H2O i nadao se... E, baš hoću da vičem. Koga da zovete? Dobro, neću da vičem. Obećavam. Evo, šapućem. Doktore... Je l’ vam dovoljno tiho? Doktore, to piće je besmisleno, to piće je obična budalaština. A čuo sam, dođite da vam šapnem, dođite slobodno. A čuo sam da u njega, valjda zbog arome, stavljaju i biljne ekstrakte i mlevene kornjačine oklope. Za ekstrakte, verujem. Uzgaje lepo N. N. plastičnu biljku, oberu najkvalitetnije cvetove, osuše i tako... A za kornjače, ne verujem. Ko će da na’vata tolike kornjače. Verovatno umesto kornjača stavljaju mlevene goveđe papke. Teško je primetiti razliku između oklopa i papaka? Pa ne, ja stvarno... Da završavam priču, nemate više vremena? Za mene niko nikada nije imao vremena. Zato sam i ispao ovakav. Nisam ja glup, čitao sam ja i Frojda i Froma i Adlera... Evo, evo...
Dakle, umesto očekivane ekstaze doživeo sam agoniju, svest mi se pomračila i ja sam zgrabio tu bocu sa police i klo-klo-klo... Molim? Ma kakvo vino, doktore. Ja sam na vino rezistentan. Rakija je to bila, rakija. Usvinjio sam se iskapivši bocu, koju sam sačuvao da me podseća kakva sam svinja bio. Šta je posle bilo - ne znam, ali ništa ne priznajem, braniću se ćutanjem i sve što sam uradio uradio sam za dobrobit Srbije i srpskog naroda. A sad odoh. Ne brinite za mene. Idem da šetam po šumi, da se opijam ozonom i drogiram endorfinom, da vozim tricikl pored reke. Pa tricikl, doktore, gde smem ovakav na dva točka. Nego, doktore, ako ne upali ni tricikl, ni veranje po brdima... kako se zvaše ono žuto, ono što ima boju pseće mokraće u snegu? E, jeste. Pa da probamo onda sa tom Fantom, doktore, mali batice?

Piše: Tomislav Marković

NOVOGODIŠNJI TV POGROM

RTS je za svoje drage gledaoce pripremio specijalni program koji će im pomoći da se ludo provedu u najluđoj noći. U programu „Najluđa noć kao uvod u noćnu moru“ učestvovaće nacionalne veličine koje i inače daju kapitalan doprinos sveopštem ludilu.
Ratni savetnik premijera Koštunice Aleksandar Simić nastupiće sa mirotvoračkim hipi-songom Ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće, koji poziva na dijalog i miroljubivu koegzistenciju sve bebe koje se nisu rodile sa Kosovom u srcu, kao i mrtve duše koje su se rastale sa životom ne misleći na južnu pokrajinu. Za Simićev stajling pobrinuće se modna kuća „Uprtač & sin“: savetnik nastupa u maskirnoj uniformi, opasan redenicima, sa kamom među zubima, kuburom zadenutom za pojas i kašikarom umesto mozga.
Ministar za 15%duše Slobodan Samardžić će odrepovati svoj hip-hop hit Ko da mi otme iz mog resora Kosovo, uz pratnju vojnog orkestra „Raspevane hladnjače“. Samardžić će se pojaviti u ekstravagantnom kostimu od crne kože, model kuće „Nož derikoža“, a na levoj strani junačkih grudi nosiće privremenu tetovažu - kartu Kosova i Kleptohije u natprirodnoj veličini.
Velja Ilić, ministar za infrastrukturu svog buđelara, poznatiji kao čudovište iz bazena, zabavljaće publiku erotskom verzijom disko kompozicije I’m too sexy, uz pratnju hora „Raskalašne domaćice“ koji vodi Snežana Dakić-Trendofilović. Za izgled članica hora pobrinula se javna kuća „Smokvin list“, a za Veljin - masno pečenje, špricer i šljivovica. Ministar za nemoguće misije i epsku fantastiku Vuk Jeremić nastupa sa pop-jeremijadom „Ja vragolan i moj Boris/Čim zinemo, živ se smoriš/Dva mangupa - oba mlada/Ja nikada a on sada“, kojom namerava da gane tvrda albanska srca i vrati ih u bratski zagrljaj Srbije i čelični stisak čvrste ruke. Za Vukov imidž brine predsednik Tadić, vlasnik modnog studija „Entitet via mediokritet“.
Vladika Škartemije će pojati mega-hit-tropar U boj krenite junaci svi, sa bezbedne distance pogledom pratićemo vas mi, a isonom će ga pratiti 7,5 miliona mobilisanih Srba, Srpkinja i Srpčadi, svako iz svog rova. Škartemije će se pojaviti u maskirnom epitrahilju, sa bajonetom-panagijom oko vrata i osveštanim kalašnjikovom u ruci.

Kao specijalni gost najavljen je Vladimir Putin, svetski putnik oko demokratije u nekoliko mandata, koji bi trebalo da nastupi sa ruskim tradicionalom „Ja sam rođen da vladam i nabadam“. Njegov nastup još nije potvrđen jer, po svoj prilici, put do Gazpromovog srca ne vodi preko Srbije.
Između muzičkih numera publiku će zabavljati Dragan Jovanović (nije Danilov), predsednik opštine Topola i bukva’ po vokaciji, izvodeći skečeve sa svojom
putujućom trupom „Klinč pa linč“. Ova grupa vrsnih komedijaša obradovaće gledaoce popularnim skečevima „Pošumljavanje Peščanika“, „Lovac na Aranđelovac“, „B92 na žaru“, „Sloboda govora je za pičkice“, „Razum ima pravo da ćuti“, „Mrtva usta ne govore“, „Pravoslavlje dolazi iz cuga“, „Blog na nebu,
domaćin na zemlji“, „Četnička početnica“, „Ne volim da bijem, ali bijem često“, „Močuga danas, kama sutra“, „Antisrbe na vrbe“, „Noževe u šake, izdajnike u rake!“ i „Albance u lance!“. Dragan i njegova ekipa će izvesti i novogodišnji performans „Kristal u najluđoj noći“ - crnomanjaste osobe u studiju će vezivati bodljikavom žicom, izvoditi ih na Staro Sajmište, a potom oko njih izgraditi zid visok 10 metara.
U ulozi voditeljskog para pojaviće se duos desperados - Aleksandar Tijanić i Vojislav Koštunica, odeveni u kostime modne kuće „Apokalipsa sad ili nikad“. Tačno u ponoć, voditelji će čestitati gledaocima Novu 1987. godinu, a potom proglasiti otvorenom sezonu lova na strane plaćenike, domaće izdajnike, domicilne ništarije, osobe sa hroničnim pomanjkanjem patriotizma u krvi, NGO veštice i sve ostale građane koji ne razumeju ratnu trubu

BETON BR.34

DANAS, Utorak 11. decembar 2007.

Piše: Momčilo Mihajlović

MIRIS POLJSKOG SMEĆA

Baš sam slatko spavao, baš sam lepo sanjao, kad me je nešto čačnulo i bušnulo, kad me je nešto uznemirilo. I tako sam se iznenada našao na ničijoj zemlji između sna i jave. Oči su mi, međutim, bile čvrsto sklopljene i nije mi padalo na pamet da ih otvorim. Jer, nisam hteo da gledam, mislim ili osećam. Želeo sam samo da potonem nazad u mekoću i toplinu sna. Ljutito sam se promeškoljio pokrivši lice rukom. Uzalud. Ono nešto me je opet čupnulo i štipnulo, ono nešto mi nije dalo mira. Ma ko je to, šta je to dođavola, tek što sam se upitao, a odgovor sam već znao. Bio je to miris. Jak, odvratan miris kome nisam uspevao da odredim ni izvor ni poreklo. Obuzeli su me zebnja i nespokojstvo. Gde sam to ja i odakle dolazi taj nesnosni smrad koji me muči i ne da mi da spavam?
Da li sam u bolnici pa to do mene dopire teški, zasićeni vonj bolničke menze? Joj, samo da nije bolnica. Čekaj, ništa me ne boli, a i bolničke splačine strašnije zaudaraju. Nije to bolnica. Pre će biti da sam u zagušljivom kupeu prastarog voza. Noć je, a voz, iz putnicima nepoznatih razloga, stoji u nekoj pustari, dok tu pored, na slepom koloseku, iz vagona-cisterne mirno curi sumpor-dioksid. Da, to bi moglo biti. Moglo bi, ali nije. Evo šta je. Ja sam jednostavno u svom domu, u kući nelegalno sagrađenoj usred naselja divlje podignutog na obroncima divlje deponije, što se sada, eto, isparava posle letnjeg pljuska. Da. A opet, šta ako ja i nemam svoj dom, već kao prognano, izbeglo i raseljeno lice tavorim u urušenom, memljivom vojnom magacinu koji širi zadah grobljanske kapele? A da nisam, ko zna, podstanar u prljavom, ispovraćanom suterenu čije zidove obilno zapišavaju pijanci naduveni od piva?
Misterija, prava misterija. U klimavoj svesti mi tutnji kakofonija slika i prizora koji munjevito naleću i nestaju. Toliko toga ...
Neko po toplom junskom danu u ulični slivnik prosipa ostatke kiselog kupusa; u osnovnoj školi je veliki odmor, pa imućna deca duvaju travu, a siromašna lepak; opet se izlila septička jama; tinja i topi se prepuni kontejner; upropašćene hodanjem u lošim cipelama i još gorim čarapama, moje sopstvene noge
bazde na ubuđali sir; neko sa katarom želuca i trulim zubima pravo u mene izdiše svoj kužni dah; sa obala reke zastrašujuće zaudara riba pomorena izlivanjem fenola iz propale fabrike; u toku je pretakanje ukradene nafte; miris barutnih gasova meša se sa mirisom prosutih creva...
Smrad se na trenutak povukao, a onda je grunuo još većom žestinom. E, ovo je već gadno. Izgleda da je iz reke izronila hladnjača puna leševa neprijatelja koje smo pobili u našem poslednjem oslobodilačkom ratu. Ili je, već danima mrtva, počela da se raspada ona starica što je živela sama samcata jer joj je muž umro od čuda, a deca su emigrirala u Australiju. Mada, nije isključeno da to što me kinji i ne dolazi spolja, već iznutra, iz glave moje bolesne. Ja sam stari ratnik pa to iz ponora mojih potisnutih sećanja kulja neizbrisivi miris zapaljenih kuća i izgorele stoke. Ali ne, nemoguće. Ja ni mrava ne bih... Osim ako on ne bi nasrnuo prvi. E onda... Odjednom se pojavila druga slika, tako jasna, tako istinita. Uspavalo me brujanje insekata dok sam leškario na cvetnom proplanku, a moj pas je, njuškajući po đubretu koje su ostavili ljubitelji prirode, iskopao nogu davno nestalog kontroverznog biznismena. Čibe, čibe s tom nogom životinjo bezdušna, viknuo sam i slika se raspršila.
I tada mi se učinilo da sam konačno shvatio šta me je snašlo. Ja sam se zapravo onesvestio u krcatom, zadimljenom i masnom autobusu gde sveži znoj potocima lije preko ustajalog jučerašnjeg znoja. Ipak ne. Veća je verovatnoća da me to guši naizgled nespojiva mešavina aroma Džeka Denijelsa, kubanskih cigara i tamjana. Sav svečan, sa Hristom u mislima, protojerej ponovo osveštava kockarnicu i džip. Ponovo, jer prvi put nije uspelo. Da, to je to. Ili je to ili je onaj nepoznati nabavivši još, još i još kreozana konačno uspeo da otruje ono umiljato štene što su mu deca nadenula ime Bleki, hranila ga i čak mu kućicu napravila...
Ne, ja u tom čudnom stanju nalik bunilu nisam mogao da razrešim enigmu. Najednom mi to, umornom, nekako i nije bilo važno. Jer, taj opipljivi smrad koji se uvlačio u mene nije me više ni brinuo ni plašio. A i zašto bi? Taj vonj mi je bio i poznat i blizak. Gde god da sam bio znao sam da se ne nalazim u Bretanji ili ne daj bože u Oslu. Gde god da sam bio, u Boru, Pančevu ili negde drugde, bilo mi je jasno da sam tu svoj na svome, da sam tu kod kuće. Važno je samo da nisam u bolnici. A nisam jer bolničke pomije zaudaraju žešće. Ponovo opušten, počeo sam da propadam i rastapam se. Šta mi je, budali, uopšte i bilo, pitao sam se, dok su mi se gasile misli i osećanja. Smrad ne samo da je prestao da mi smrdi nego je i... Kako da kažem... Nekakva mlaka prijatnost razlila se čitavim mojim telom. Od smrada još niko nije..., promrmljao sam. Zatim sam lenjo zevnuo i utonuo u još dublji san

Piše: Tomislav Marković

ISTORIJA KOŽNE BOLESTI
VIS Maroderi, sa debi-albuma Ne pitaj me za prvi milion

Svako odere tuđu kožu
Svako otkrije da je čovek
Od krvi i mesa sačinjen

Svako tuđu kožu napuni
Zlatnim zubima, televizorima,
Veš-mašinama i escajgom

Svako tuđu kožu
Stavi u izlog
Crnoberzijanske radnje

Ko ne proda kožu na vreme
Ko ne opere pare
Nek’ bere kožu na šiljak

BETON BR.33

DANAS, Utorak 27. novembar 2007.

Piše: Kralj Leonida

Uz čitanje Kuće Bahove muzike Dragana Jovanovića Danilova, pesma duboke odanosti
DABOME!

POZLAŠTENI OPANCI
(Bošku Tomaševiću)

Nujni kikot njinih
mjahkih nožica
zasrebre ćilibarskim
talogom tajinstva
divizme srmenih zečića
okrutne kao kobasice
ulja i masline, dabome
gnevnih mladih pesnika
koji me snenog ljubljahu
zažareni ponornim
santama gnežđa i
o da, naravno
trudni ko sazvežđa
slasna u glasovirima
fašizma skerletnih
krofnica, dabome
Požege:
raskiseliše li ti se
opanci, Danilove?

Pozlašteni - dabome!

*
Ovo je moj mali prilog istraživanju dr Tomaševića, ali iz ugla čitaoca koji je neposredno postradao konzumirajući čuvenu Vanilovljevu trilogiju. Pokušavam sa homeopatskim lečenjem... (K. L.)

Piše: Tomislav Marković

ZAUSTAVITE ŽIVOT!
(Slobodan Samardžić, iz zbirke Odbrana i zaštita ministarskog portfelja, ciklus Boravak u planu)

Dovedite savetnike,
Jer ne mogu da se setim
Zašto povodom Kosova
Srbadiji ratom pretim

Zaustavite život, disanje, damare
To je pesma koja veseli varvare
Nek mi misli prate, ako misli ima
Dvesta savetnika sa detektorima

Ja Kosovo hrabro branim
Samo zato što ga nemam
Dok budale javu jure
U fotelji mirno dremam

Zaustavite život i životne snove
To je pesma moja i program vlade ove
Neka vreme stane i tapka u mestu
Ako naš tim padne na kosovskom testu

Izdajnike đavo kuša
U glave im šalje prelest
Kosovo je srpska duša
A nije duševna bolest

Zaustavite život, damare, disanje
To je naš plan B, nisu puke sanje
Nek’ svi mirno usnu, s Kosovom u srcu
Šta će vama život kada ste u Qrcu

BETON BR.32

DANAS, Utorak 13. novembar 2007.

Piše: Miloš Živanović

THE HAM-HAM BROTHERS
Hipotetički slučaj

Mrak. Vreme sajmova - kiša, prohladno. Hala 14 prazna kao sećanje na Staro sajmište. Usamljena prilika šmrkće i trlja dlanove u kuli naj-izdavača. Kula je podseća na Žiču, te joj je i pored hladnoće udobno. Dagi (u sebi): Leti treba napraviti sajam. Žene, pivo, perper... k’o sabor u Guči i svadba u Žiči. A ne ova čamotinja. Zoks: Bu! Dagi: Aok! Zoks: Šta je Dagi, što si plašljiv? Dagi: Iš sotono! Oduvek si bio zli blizanac. Što nisi upalio svetlo? Zoks: Pa, brate, nema struje. Niko neće da plati. Volfi: Tako je. Ko voli svetlost, ima da plati. Ko ne voli svetlost, taj je satanista. Dagi: Pu, daleko ga bilo! Kakav satanista?! Gde?! Da ga ožarim hrisovuljom. Zoks: Polako, batice, šali se Volfi. Spakuj hrisovulju i ćuti. Volfi: Ja se nikada ne šalim. Možda ponekad, sa Kiselim... inače ne. I Drakul je mislio da se šalim, pa je zažalio. Može biti samo jedan, u partiji. Zoks: Dosta Volfi, ne želim da znam. Volfi: Neće Srbi izaći iz mraka. Džaba vam knjige kad nemate struju. Zoks: Nemoj tako. Srbi ne mogu bez knjiga, knjige ne mogu bez mene... Volfi: Što mi onda nisi platio, pa da upalimo svetlo ko ljudi. Zoks: Koliko puta da ti kažem? Platio sam, nije još leglo. Volfi: A kad si to platio? Zoks: Platio sam, kad su mi platili za Frankfurt. Volfi: Što onda nisi otišao u taj Frankfurt? Zoks: Pa nije leglo.	Dagi: Brate, da te pitam... Zoks: Šta je sad? Dagi: Strašno me podsećaš na umetničkog direktora. Zoks: Ja jesam umetnički direktor. Dagi: Pa zato me toliko podsećaš na njega. Zoks: Jesam ti rek’o da ćutiš?! Dagi: A što ti kao taj direktor ne upališ svetlo? Zoks: Nije leglo svetlo! Treba da ti crtam? Dagi: A u Frankfurtu ima svetla? Zoks: Dabome da ima. Frankfurt je ozbiljan. Dagi: Zašto nisi i mene vodio u Frankfurt? Zoks: Šta ćeš ti u Frankfurtu. Ne trebaju njima tvoje hrisovulje. To je fin svet, kad plate, odmah legne. Volfi: A šta su ti oni platili? Dagi: Nadao sam se da u Frankfurtu ima da se kupi original onaj jogurt, znate onaj... kad popiješ, sam napišeš osam knjiga. Ovaj domaći ne radi. Zoks: Dagi, molim te... Vidi Volf, nisu mi oni platili. Nego ovde je mrak i srednjevekovlje, a tamo nemaš ti popove na sajmu, razumeš? I sad, ja recimo treba to da prevedem, razumeš me, mrak u svetlo, i to onda malo košta, za materijal, ali to je bedno, razumeš, za dvd... Pusti te sitnice, vidi kakva je ovde tmina, samo Dagi svetli, i njegova hrisovulja. Volfi: Ma pusti ti Dagija, on je duh poezije. Nego što ti meni nisi prosledio kad su ti već platili, ja pustim struju, zatvaramo konstrukciju, civilizacija, knjiga, svetlost, sreća... Dagi: ...Mir božji! Zoks i Volfi: Ćuti! Zoks: Ama to je tamo drugi svet, mnogo fino, odmah sve legne. Ali ovde ne legne. Kako me ne razumeš? Ja sam uvek u gubitku.	Volfi: Ma kakav fini svet?! Ti su me ganjali po Bosni. Skupa im struja... ha! Zoks: Kakva sad Bosna, čoveče? Pusti Bosnu... e majke mi, podsećaš me na Dagija ponekad. Dagi: Molim? Volfi: Dagi, ćuti! Hoćeš doživotno da budeš u mraku? A ti, šta imaš protiv Bosne? Bosna i Srbija, to je jedna zemlja, jedan narod, jedan dejton. Vidi se da ne razumevaš premijersku mudrost. Dagi: Što ja da budem u mraku mrskom, kad ti struje imaš za sve srpske zemlje. Zoks: Dagi, čoveče, umukni! Kakve te srpske zemlje spopale? Ako se slučajno neko pojavi, ja vas ne poznajem. Dagi: Ali Zoks, ti si moj brat. Zoks: Nisam ja brat, ja sam... slovoslagač civilizacije. Dagi: Volfi, jesi li ti moj brat? Volfi: Ja sam... Đerdap X. Dagi: Zli blizanci! Postradah k’o Milutin. Slutio sam ja da je moj jedini brat nemrtvi krunisani kralj. O, brate kosture, tebi se obraćam, muka me tera... Čemu struja, svetleće nam svici, i sveci. Čemu knjige, pripovedaće nam vladika, i pojati. Ali ko će meni za hrisovulju da plati? Najednom, smrzoše se sva trojica. Ispod kule nonšalantno stoji Gručo Marks i pućka cigaru. Gleda ih i cokće jezikom: Zašto stojite tu u mraku kao vampiri, kako bih ja pomislio da ste ljudi, kada vi stvarno jeste vampiri? Zvuk klarineta zaplovi dvoranom, braća se stresoše. Kroz tamu zagrmi glas Dilana Doga: Ni makac, krvopije. U Invernesu ste me onomad preveslali, ali sad ste moji!
Link na tekst: Miloš Živanović: THE HAM-HAM BROTHERS II (Beton Br. 56)

BETON BR.31

DANAS, Utorak 30. oktobar 2007.

Piše: Tomislav Marković

HIMNA NACIONALNOG STROJA
(Iz antologije srbske poezije za decu Poznaje se ko je strojalista, vedra čela i „Obraza“ čista, prir. Anton i Vukadin)

Mi smo pioniri
Nacionalnog stroja
Nas nema tačno
- Ne zna nam se broja

Esesovci maleni
Mi smo vojska prava
Iz tla svetog rastemo
Ko kukasta trava

Za Himlerov rođendan
Razbijamo glave
Panduri nas kao tuku
NSPM-ovci slave

Smrt jedinki
A sloboda Treblinki
Srbijica, mila mati
Firerom će mene zvati

Daj mi, majko, šajkaču
I crnoga konca
Da prišijem svastiku
Poput Huga Bossa

Grmi, seva
Svako kamu sprema
A kristalno mračne noći
Još na javi nema

Kad se Voja uplaši
Da će s trona pasti
On zapršku zgotovi
Od krvi i časti

Smrt svakome
A sloboda nikome
Srbijica, mila mati
Firerom će vožda zvati

BETON BR.30

DANAS, Utorak 16. oktobar 2007.

Piše: Tomislav Marković

MOLIM TE, MINISTRE
(Himna partijskih aparatčika, iz zbirke De profundis, ciklus Daj nam danas)

Molim te, ministre, mogu li da ti
pridržim lopovske dok se penješ u fotelju
Molim te, ministre, iskoristi moj
koalicioni potencijal, rođen sam bez
kičme, prilagodljiv sam svakoj podlozi
Molim te, ministre, izvedi me iz tame
anonimnosti, obasjaj me licem svojim
Molim te, ministre, učini me
savetnikom, biću tvoj glas pohlepe i
bezumlja
Molim te, ministre, veži mi zlatni
povodac oko vrata, izvedi me u šetnju
po Jelisejskim poljima provizije
Molim te, ministre, pusti me na
novinare, lajaću, kevtaću, smrviću im
izdajničke diktafone mlečnim očnjacima
Molim te, ministre, utaži ljuti oganj
duše moje, dopusti mi da vadim
kestenje iz vatre prstima od azbesta
Molim te, ministre, dozvoli da ti jedem
iz ruke, drži me kao malo vode na dlanu,
posrči mi dušu na slamčicu
Molim te, ministre, dozvoli mi da šenim
pred tobom kao foka, biću tvoja dvorska

luda kad te ophrva svetski bol u donjem
delu leđa
Molim te, ministre, sveži mi moždane
vijuge u mrtvi čvor, neka se moj mozak
napasa na državnim jaslama
Molim te, ministre, oteraj misli -
napasnice iz moje glave, neka bude
volja tvoja
Molim te, ministre, pusti me da
plandujem u tvojoj senci, to je moje
mesto pod suncem
Molim te, ministre, podari mi moć da
odlučujem o sudbinama malih ljudi dok
ne porastem u tvojim očima
Molim te, ministre, vredan sam kao
mravojed, ne stidim se nikakvog posla,
samo ako je prljav
Molim te, ministre, uvedi me u visoko
društvo gde caruju niskost i podlost, u
prirodnu sredinu za moralne patuljke
Molim te, ministre, nahrani ispošćeni
novčanik moje duše konvertibilnom
nebeskom manom
Molim te, ministre, stavi mi jaja u

procep, laskaću ti na uvce piskutavim
glasom bečkog dečaka
Molim te, ministre, napravi od mog
obraza đon za svoje nove cipele
Molim te, ministre, dozvoli mi da ti se
uvučem tako duboko da postanem telo
tvoga tela, kost tvoje kosti
Molim te, ministre, mogu li da ti
otkopčam šlic
Molim te, ministre, smem li da izvučem
tvoj mlohavi ugovor o koncesiji na
svetlo dana i da mu udahnem život
Molim te, ministre, neka u meni raste tvoja
velika nacionalna ideja do razmere pendreka
Molim te, ministre, dozvoli da te moj
lažljivi, palacavi jezik dovede do
vrhunca karijere
Molim te, ministre, neka iz tebe pokulja
topla struja korupcije, posrkaću sve do
poslednje kapi
Molim te, ministre, dodirni me čarobnim
štapićem, pretvori me u kontejner u koji
ćeš skladištiti mrvice sa svoje trpeze
Molim te, ministre

BETON BR.29

DANAS, Utorak 2. oktobar 2007.

Piše: Tomislav Marković

VESTI IZ DALEKE SADAŠNJOSTI

Apsolutni post mortem
Vlada Srbije pozvala je socijalno ugrožene građane da, po ugledu na preosvećenog Filareta, započnu štrajk glađu. Ako izdrže do kraja post do smrti, građani će dati nemerljiv doprinos u rešavanju socijalnih problema našeg društva. Štrajkačima se nalaže da se, tokom izgladnjivanja za opšte dobro, mole za dobro zdravlje i dug život vladike Filareta kako bi ojačali volju. Vlada apeluje na visoku patriotsku svest građana i preporučuje im da, pre nego što započnu štrajk, svoje beživotno telo zaveštaju narodnoj kuhinji.

U potrazi za izgubljenom moždanom ćelijom
Ministar spoljnih poslova, mali od palube Vuk Jeremić izjavio je da će Koštunica posetiti Crnu Goru, ali se ne zna kad. Problem je u tome što delovi tzv. realnosti koji su u neskladu sa premijerovim viđenjem sveta teško dopiru do njegove svesti, tako da Koštunica praktično još nije obavešten da je Crna Gora postala nezavisna država. Kako izveštava novinska agencija Ekstrasensa, informacija o crnogorskoj državnosti je pre tri dana ušla u premijerovo uvo i time izvršila neovlašćeni upad na privatni posed. Dotična informacija trenutno luta, još vitka, sa srebrnim lukom i velikom mukom, kroz lavirint blistavog uma pokušavajući da probije medijsku blokadu. Prvi rezultati se očekuju u roku od godinu dana.

Imovinska karta iz rukava
Ministar za infrastrukturu pečenog vola Selja Šiljić dao je javnosti na uvid svoju imovinsku kartu. Pošto sva zemaljska, materijalna dobra smatra prolaznim tričarijama nedostojnim pažnje, ministar je obznanio samo listu svojih duhovnih blaga. Radi se o sledećim crkvenim odlikovanjima: Gvozdeni krst svetog Dimitrija (Ljotića), Zlatni kondom Pahomija Spermotočivog, Crvena knjižica preosvećenog Žbirineja, Osveštano tane svetog Gavrila, Zlatni putir svetog Vinopija sa dva ukrštena crvena nosa, Erektirajući metak prečasnog Ilariona, Ktitorska povelja Filaretovog đakuzija, Ugovor sa Đavolom, Članska karta Socijalističkog saveza crkve i države i Orden Boga i batine.

Hit the Road to Nowhere!
U skladu sa poslovičnom doslednošću, Glavni odbor DSS-a je promenio sopstveni statut i program, upisavši munjom u kamen odredbu da Srbija nikada neće ući u NATO pakt, bar ne do kraja vremena i Sudnjeg dana. U slučaju da se pregovori o statusu Kosova završe nepovoljno po naš pregovarački tim, priznavanjem realnosti, DSS sprema nove izmene stranačkog programa. Srbija će prvo odustati od članstva u Evropskoj uniji, a potom će se odreći evropskog kontinenta, planete Zemlje, Sunčevog sistema, Mlečnog puta i svemira. Pa gde će onda Srbija da ode, pitamo se mi naivni. Nigde, odgovaraju iz DSS-a. Ostaće tamo gde je i bila - u čabru

BETON BR.28

DANAS, Utorak 18. septembar 2007.

Piše: Tomislav Marković

PILEĆI MOZAK
Prolegomena za svaku buduću ornitologiju

Pileći mozak vlada Srbijom!
Pileći mozak je krajnji proizvod nacionalne evolucije.
Pileći mozak je šefovao DB-om i sarađivao sa mafijom.
Pilećem mozgu je sinula ideja o humanom preseljenju
                    dok je sređivao biblioteku: ćirilične knjige na
                    jednu, latinične na drugu policu.
Pileći mozak je crtao kartu Velike Srbije nadahnut
                    delima promašenog nemačkog slikara.
Pileći mozak je izvršio ekonomsku reformu i
                    pretvorio celu zemlju u fabriku za
                    proizvodnju topovskog mesa.
Pileći mozak je vratio Nemcima milo za drago rušeći
                    sarajevsku biblioteku.
Pileći mozak je terao vojnike da povlače obarač dok
                    im ne iskoči žulj na kažiprstu.
Pileći mozak je otvorio logore da bi se zabavljao
                    mučenjem, sakaćenjem i silovanjem
                    zarobljenika.
Pileći mozak ubija vreme ubijanjem.
Pileći mozak seje smrt, a žanje zlatne poluge.
Pileći mozak je parazitski organizam koji živi večno
                    menjajući domaćine kao čarape.
Pileći mozak otima od siromašnih i daje bogatima po
                    ugledu na Superhika.
Pileći mozak ima po jednu ruku za svačiji džep.
Pileći mozak vlada očnim jabučicama preko bilborda,
                    oglasa, city light-ova i reklamnih spotova.

Pileći mozak želi da svako postane Pileći mozak.
Pileći mozak je trasirao put izbavljenja, tamnu
                        magistralu koja vodi iz niotkuda u nigde.
Pileći mozak piše i izdaje Kurir, Press i Pravdu.
Pileći mozak je napisao Vreme smrti i Ćeraniju.
Pileći mozak je postao nacionalni bard, putujući
                        prorok koji veliča blaženstva Pilećeg mozga.
Pileći mozak ne upražnjava dijalog duše sa sobom,
                        da ne čuje zlo.
Pileći mozak gori od želje da popuši Putinu i pričesti
                        se hostijom mistične Moći.
Pileći mozak zavidi Amerikancima na Gvantanamu,
                        Iraku, Avganistanu, na svim nekažnjenim
                        zločinima.
Pileći mozak sanja kako se budi u telu Džordža Buša
                        Juniora, doručkuje redizajnirani hot-dog
                        (osovinu zla u kifli), podriguje napalm i
                        baca čežnjive poglede na crveno dugme
                        uništenja.
Pileći mozak se hrani ljudskim mesom, opija se
                        koktelima smućkanim od suza, znoja i krvi.
Pileći mozak je čovečan, dozvoljava nam da udišemo
                        vazduh besplatno.
Pileći mozak je hibrid nastao ukrštanjem srpstva i
                        čekićstva.
Pileći mozak truli pod lipom u Požarevcu.
Pileći mozak je živ i živ će Pileći mozak biti!

Foto: Srđan Veljović, Transponovanje, Džoni Racković

Raduj se, ptico!

BETON BR.27

DANAS, Utorak 4. septembar 2007.

Piše: Miloš Živanović

JEZIČKE NEDOUMICE
Hipotetički slučaj

Flajeri i fotografije su sa pozorišnog festivala Fringe, Edinburg 2007.

Danas u Edinburgu, dogodine na Mokroj Gori

Kucka po pločniku štap Šerloka Ćerača, a zub mu gricka noktić malog prsta. A senka mu pala daleko daleko, i tapše ga po ramenu. A bistro oko mu prati nekog odrpanog dečarca.
Šerlok Ćerač: Ej, dečarac!
Dete ne reaguje.
Šerlok Ćerač: Ej sine odrpani, stani malo, de će ti duša bez kosova!
Dete: Hm?
Šerlok Ćerač: Odi sine, da te popnem na sanu, da vidiš visinu u oblacima.
Dete: Hm?
Šerlok Ćerač: Odi odi, ima gore kolača i kabeze.
Dete: Hm...
Međ’ klisurnim zidovima hrama, u udobnoj ‘ladovini, razgovaraše se Šerlok i obžderavaše se dečarac.
Šerlok Ćerač: E, kaži mi sad sine, kojim ti jezikom govoriš.
Dete: Hm.
Šerlok Ćerač: Šta je? Da nisi iz Crne Gore? Ajde kaži mi.
Dete: Hmmm!
Šerlok Ćerač: Nema veze ako si iz Crne Gore, jezik svoj moraš da znaš i na Rumiju da hodočastiš, ali bez helikoptera, nego peške.
Dete: Hmm! Hmmm!
Šerlok Ćerač: Tako, sokoliću, tako, srpski je tvoj jezik. Da staviš malo Pavlovića mas, da ti ide tečnije.
Dete: Hrgmmmm!
Šerlok Ćerač: Kako lepo srpski kazuješ. Evo da ti uručim neku povelju.
Dete: !#?

BETON BR.26

DANAS, Utorak 21. avgust 2007.

Piše: Tomislav Marković

SIMPATHY FOR THE AMFILOHIJE
(Amfilohije Radović & Rolling Bones, s debi-albuma It’s Only Money & Power, But I Like It)

Dozvolite da se predstavim
Radović, Amfilohije Radović
Ali to nije moje pravo ime
Ja sam čovek bogatstva i moći
Ja sam Božji gnev na zemlji
Agire je za mene malo dete
Već dugo sam ovde, u dolini plača
Koju natapam tuđim suzama
Uvukao sam se u mnoge duše
Ispunio sam mnoga srca mržnjom
Neka kucaju u ritmu koračnice
Ali moja misija još nije završena
Bio sam tu i kada je Sloba
Imao svojih pet minuta
Stavio sam kamu u desnicu Izabranog
Od Boga i od naroda serbskog, najstarijeg
Blagoslovljeno sečivo, poškropljeno
svetom vodicom
Paralo je neverničke utrobe

Ilustracije u broju: Istraživački zavod, Institut Aranđelovac

U novom krstaškom pohodu
Osveta je moja, ali On će je izvršiti
Pleased to meet you
Hope you guess my name, oh yeah
But what’s puzzling you
Is the nature of my game, oh yeah
                                      (woo woo, woo woo)
Vukao sam se kao prebijeni pas
Kada je došlo vreme za promene
Čamio sam u keliji sa 5 zvezdica
Zagledan u pupak prebirao
Brojanicu sa mrtvačkim glavama
Birao sigurnu ruku za snajper
Čekao sam svoj čas
Najzad, suknuo je otrov iz Zmijinog zuba
Pravo u srce promena, precizan kao
                                              Božja promisao
Tekućina spravljena u mojim retortama
Tokom nadgrobija, dok sam bljuvao
Mržnju po strvini, nešto se u meni smejalo
Možda Kezilo, možda neki drugi podstanar
Grohot se orio u moždanim vijugama
Plavio svaku ćeliju trošnog tela
Smeh je izbijao kroz pore poput znoja
Talasi slanog smeha zapljuskivali su hram
Na lađi spasenja davljenici su disali na škrge
Kamere ništa nisu zabeležile
Pleased to meet you
Hope you guess my name, oh yeah
But what’s puzzling you
Is the nature of my game, oh yeah
                                             (woo woo, woo woo)
Vikao sam: „Ko je ubio Zorana?“
Mada smo to učinili vi i ja
Igrao sam kazačok na svežim humkama
Izvodio striptiz uvijajući se oko krstače
Pokazivao pukovničke epolete istetovirane
                                                           na ramenima
Molim vas, dozvolite da se predstavim
Ja sam čovek bogatstva i moći
Postavio sam zamke za naivne i nevoljne
Neka ostave svaku nadu i dođu u moju jazbinu
Pleased to meet you...

Svaki pandur je lopov
A svaki ratnik svetac
Par - nepar, crno - belo
Zovi me prosto Nepomenik
Ali ne izgovaraj moje ime ni u snu
Jer dolazim sigurno kao Fredi Kruger
Surfujući na talasu žileta
Ako me sretneš na ulici
Videćeš dva voda vojske, čitavu legiju
Upravo pristiglu iz Gadarinskog jezera
Tamo je pokušao da me udavi onaj ludak
Ali sam mu brzo došao glave
Kad me sretneš, celivaj mi ruku
Pokloni se Božjem izaslaniku
Daću ti kap crne blagodati
Urezaću ti se britvom u sećanje
Pamtićeš me po zlu
Pleased to meet you...
A sada mi reci kako se zovem
Da li pogađaš moje pravo ime
Reci mi brzo kako se zovem
Ili ćeš ćutati zauvek

BETON BR.25

DANAS, Utorak 7. avgust 2007.

Piše: Tomislav Marković

POBRATIMSTVO LICA U SKUPŠTINI
(Nebojša Bakarec, iz zbirke Zanebesanost, ciklus Zašto mi oblak stalno ispada iz pantalona?)

Ne boj se, nisi sam! Ima i drugih nego ti koji u klupi do tebe žive tvojim životom (mi smo jedno telo, mi smo meso i kosti), onih što ih zlobni svet zove barabom i trutom. Ne brini se! Tvoja pohlepa nije samo tvoja! Ona u drugima živi. Mi smo svi prešli iste građane u mraku, mi smo svi jednako lutali u znaku Lupeža, a za sve su nam drugi krivi. Sa svakim nešto deliš, i više vas ste isti, samo su nam pakovanja druga, različita, neko nosi „Pirosi“, nekom je „Armani“ fit, a svi smo izašli iz šinjela druga Tita. Portfelje, resore delimo na ravne časti, i snove o mandatu večnom, zebnju i strah da ćemo jednom sa vlasti strmoglavce pasti u čamu pređašnjeg života, u pepeo i prah.	Vlada je možda prolazna, al’ partija je večna, a mi smo njeni vojnici na braniku svog džepa. Partija nam je mati, a mi smo dečica srećna, k’o prasići na sisi razigranog smo repa. Za dobrobit partije odrekli bismo se svega: slobode, mišljenja, časti, ličnog stava, mozga, samo kad bismo imali bilo šta od toga, al’ pošto nemamo ništa samo nam para treba. Mi smo braća po srpstvu, a kese su nam sestre, od novčanika poslanik bližeg nema roda. Ti si nam uzdanica i zaštitnik, o, meštre sviju hulja, oče nacije, vražjeg poroda! Ne boj se, nisi sam! Mi smo braća po mandatu, oči nam gore istim žarom kad spazimo novce; dremamo za otadžbinu i debelu platu, po celi dan čačkamo nos šišajući ovce
Rogata reforma

BETON BR.24

DANAS, Utorak 24. jul 2007.

Piše: Tomislav Marković

PRIJATELJU, PRIJATELJU, MARŠ U ... AMERIČKU
(Đorđe Vukadinović, iz zbirke Maštarije jednog analitičara, ciklus „Politika“ neprijateljstva)

Mene često obuzima želja
Da ja imam jednog prijatelja,
Pa zasednem, reči prave birkam,
Foto-robot zamišljeni slikam:

„U mog druga mala zastavica,
Zastavica sa mnogo zvezdica.
Šaren-krpu moj prijatelj čuva
Da njom maše kako vetar duva.

Plašt zvezdani sada kurcu svira,
Čeka da nas NATO okupira,
Al’ Ramsfeldu mnogo se ne žuri;
Prijatelju, Peščanik ti curi!

Dok ti čekaš američke trupe,
Ja te mećem u srpske kalupe.
Dok pijuckaš izmaštanu lozu,
Ja ti spremam odstrel-dijagnozu.

Prozapadni demon tebe ganja,
Rodoljubna nemaš osećanja;
Što je srpsko sve je tebi mrsko,
Svete pretke ti negiraš drsko.

Kriviš Srbe za srpske zločine
Za izdajom želja da te mine.
Kritikuješ kad svi u boj kreću,
Ličnim stavom kvariš opštu sreću.

Jeres ti se ogleda na licu,
Ne poštuješ svetog Koštunicu.
Jednom rečju – nisi patriota,
A takvima neima života!“

Portret pravim, pakujem kolumnu
Malo umnu, malo veleumnu.
Mnogo volem da analiziram,
Al’ ne umem mozak da prosviram

Izdajniku kletom što ga smislih,
Rečima ga prejakim ne slistih.
Baš je gorka sudba književnika
- Da zazire od sopstvenog lika!

Ko se u mom prepozna portretu,
Svoju sreću nek’ traži po svetu.
Međ’ Srbima njemu mesta nema,
Grobna mesta već su popunjena!

BETON BR.23

DANAS, Utorak 10. jul 2007.

Piše: Tomislav Marković

NE DIRAJTE MI KOSOVO
(Vojislav Koštunica, iz zbirke Otvoreno pismo svetu, ciklus Prekid diplomatskih odnosa s mozgom)

Veruj mi, cenjeni svete, u detetu ću ti dete
Ako mi svetinju pipneš,
Jer sveto je sveto, a veto je veto.

Verujem, spečeni Marti, pečeš se na tihoj vatri,
Maznuo si pare za plan,
Jer klan ti je vran, a plan nedoklan.

Samo legalno i po zakonu,
Sve sam dav’o na međunarodno pravo.
Eh, da je bilo sve po zakonu.

EU je EU, i ja to poštujem.
Tu su paragrafi, pa zagrabi
Nek’ isto je i Srbinu i Šiptaru,
Pa nek’ se zna

Mojom su hladnjačom išli, u grobnicu se
moju stisli,
Uvek je uljeza bilo,
Jer ćuk je ćuk, a „škorpion“ je vuk.

Nikada žrtava dosta, što reče Čavoški Kosta,
I krv se prospe za tren,
Al’ tren je tren, a plen je plen.

Sad mi je prekardašilo.
Imam srce Srbije u grudima što mi bije,
I neću da ga dajem.
Ne može u grudni koš da se uđe da se uzme tuđe,
Lepo vam kažem.

Ne dirajte mi Kosovo,
Na njemu sam se kurčio.
Sa osmehom na licu
Kalašnjikov sam nosio.
Ne dirajte mi Kosovo,
Tamo sam postao čovek,
Pravo muško, bog te molov’o,
I takav ću biti dovek.

Ludi smo, precenjeni svete, pogotovo kada
nam prete,
Takvi smo oduvek bili,
Jer krv je tlo, a tlo je krv.

Ne pitaj šta bi sad bilo kad bi se ponovo zbilo
Ono bombardovanje,
Jer Sloba je Sloba, a Voja je Voja.

Samo legalno, sve po zakonu,
Nemoj da te guja ujede da mi ovde praviš nerede,
Valjda razumeš naški.

Nismo mi mačji kašalj,
Jer ovde ima više ubica
Nego lica koja traži Tribunal haški.

Ne dirajte mi Kosovo,
Na njemu sam se kurčio.
Sa osmehom na licu
Kalašnjikov sam nosio.
Ne dirajte mi Kosovo,
Tamo sam postao čovek,
Pravo muško, bog te molov’o,
I takav ću biti dovek.
O, zar moram da vam ponovim,
Okanite ga se da vas Putin sve ne polomi

Kosmoplovci: Samo kupovina domaćih proizvoda može izvući zemlju iz krize

BETON BR.22

DANAS, Utorak 26. jun 2007.

Piše: Tomislav Marković

TI SI SAV MOJ BOL
Iz sudske hronike (Prepiska Dragana Palibrka, advokata Branimira Gugla, i Prvog opštinskog suda u Beogradu povodom Palibrkovog odsustva s ročišta.)

„Časni sude, braćo suci,
Izvin’te me, ne dolazim
Na ročište jer na muci
Golemoj se ja nalazim.

Gledam juče na TV-u:
Tolimira uhapsilo.
Stežem srce da ga ne bi
Vest infarktom potrefilo.

Tolimir je heroj srpski
Što je Turke zatirao,
Zabravi ga dušman mrski
Da bi ga u Hag poslao.

Kad Srbina zamandale
Osećam duševne boli,
Mene srpski jadi tište
- Za drugo me kurac boli!

Čuka tuče kao luda,
Na dušu mi teret leg’o,

Sad rešetke vidim svuda
Od kojih sam vazda beg’o.

Nervi su mi istanjeni
Svim prethodnim hapšenjima.
Ova kap prevrši meru
Koju čaša duše ima.

Branimira Gugla volim
Kao da mi je advokat;
Neću pamet da vam solim,
Sad mu moram dati nokat!

Na klijente i ne mislim,
Na Gugla sam oguglao.
Sad po Google-u Zdravka tražim,
Jer sam njemu srce dao.

Izvinite još jedared
Što me nema na procesu

- Hapšenje mi teško pada,
Podložan sam haškom stresu.“

Sudinica suze roni,
Pismo čita i uzdiše,
Pa uzima pero guščje
Kojim sitne knjige piše:

„Uvaženi zastupniče
Optuženog Gugla Brane,
Tvoja bol do neba viče,
I nas tvoje tište rane.

Opet srpstvo napaćeno
Raspeše na stuba sram,
Bolnog srca šaljemo ti
Saučešća telegram.

Sedi kući, rane vidaj
I čekaj vremena bolja.
Dušu leči, Noga čitaj
Ili nešto od Toholja“

Foto: Stanislav Milojković

BETON BR.21

DANAS, Utorak 12. jun 2007.

Piše: Tomislav Marković

TAMO-AMO PO TAMNOM TAMU
Istražni postupak Polumračna prostorija u podrumu nemoguće kuće. Za stolom sede, jedan naspram drugog, islednik i književni kritičar. U li- ce književnog kritičara uperena je lampa, samo što ne opali. Islednik je okrenut leđima publici, ne vidimo njegovo lice, ali je očigledno da se radi o Crvenom Kmeru. U daljini se čuje zvuk tam-tama. Vreme radnje: ninje i prisno.

Islednik: Kada ste prvi put bili u Tamnom Tamu?
Kritičar: Još kao tinejdžer osetio sam žeđ za nečim nepojamnim. Pokušavao sam da je ugasim hektolitrima piva i žestine, gandžom, hašišom, čak i LSDJ-em, ali uzalud. Na kraju sam se obratio za pomoć starijim kolegama. Oni su me odveli do Tamnog Tama. Drmala me je najužasnija apstinencijalna kriza, ali čim sam stupio na tle Tamnog Tama, sve je prestalo.
Islednik: Kako se to desilo?
Kritičar: Odveli su me do izvora srpske duhovnosti. To je nepresušno vrelo koje izbija iz jedne stene koja stoji na centralnom trgu Kamnog Kama još od iskoni, a možda i od pre pamtiveka. Umio sam se vodom sa tog istočnika, sa očiju mi je spala mrena, a onda sam sručio u sebe vrč životvorne vode. Žeđ je konačno bila ugašena.
Islednik: I više niste osećali nikakve tegobe?
Kritičar: U prvo vreme. Ali čim je žeđ malo uminula, osetio sam užasnu glad. Bila je to glad za beskrajem. Osećao sam se kao da u stomaku imam jedno svrdlo, i mislio sam da ću umreti odma’.
Islednik: Kako ste utolili glad?
Kritičar: Tamni Tam je rajsko naselje, mesto gde sve želje bivaju uslišene. Tu sve vrvi od pradedovskih kostiju, uredno poređanih u gomilice. Uzeo sam jednu kost, butnu, čini mi se, i zagrizao. Dušu mi je istog trenutka preplavio osećaj blaženstva. Kada sam došao do moštane srži, osećao sam se kao Gorštak kad odrubi glavu svom suparniku. Kroz telo su mi strujale nestvorene božanske energije, postao sam provodnik priključen na sam izvor svekolikog postojanja.
Islednik: Kako to objašnjavate?
Kritičar: Jednostavno. U pradedovskim kostima se krije srž srpske duhovnosti. To je nebeska mana za sve nas koji se držimo za tamnovilajetsku tradiciju kao imela za hrast. Imao sam sreće da naletim na svetu nemanjićku kost, a Nemanjići su bili predstavnici Boga na zemlji koji su vršili volju Njegovu, bez milosti. Taj netruležni ukus i dan-danas osećam u ustima.
Islednik: Kažete da vam je spala mrena sa očiju. Da li ste tada videli nešto neobično?
Kritičar: Naravno. Video sam trista čuda! Otvorilo mi se treće oko duše, okrenuo sam pogled od prolaznih, žitejskih stvari u ovoj dolini plača i usmerio ga ka neprolaznim stvarima koje se kupaju u nestvorenoj svetlosti.
Islednik: Šta ste videli?
Kritičar: Prvo sam ugledao neku plažu, peščani kvadrat okružen samim sobom. Tu sam opazio Ružu Suštu u kosi crnoj kao zift neke nepoznate žene koja se sunčala na julskoj jari, hladeći se povremeno sibirskim barbarinom. Odjednom, plažom je projurio Traj u kostimu ptice trkačice, a za njim je sopćući trčao Netraj u obličju Pere Kojota. Nisam stigao ni da se saberem od iznenađenja, a već sam se obreo u ćošku neke polumračne prostorije, u kući nastanjenoj dalekim ukućanima. Kad su mi se oči malo privikle na tamu, na drugom kraju sobe ugledao sam kako Mušt Nemušta nemo muštra. Mušt je nosio crnu kukuljicu od kože i cipele sa visokim potpeticama, a Nemušt je bio vezan za stolicu, usta su mu bila zapušena plastičnom jabukom crvene boje. Mušt je knutom nemilosrdno šibao Nemušta po golim leđima mrmoreći tajanstvenu mantru: „Mušt Nemušta Nemušt Mušta/U zaušća sveta/Sušta/Goni u dalj/Bože - u šta“. (Kritičar zastaje, vadi maramicu iz džepa i briše znoj sa umornog lica.)
Islednik: To je sve što ste videli?
Kritičar: Nnne. Smučilo mi se od onoga što sam video, pa sam pipajući pronašao vrata i izjurio napolje. U hodniku sam naleteo na sijamske blizance Reč i Poreč. Zateturao sam se, izgubio ravnotežu i pao kao proštac udarivši glavom o pradavno počelo tamnine. Izgubio sam svest. Posle nekog vremena probudio sam se na Gavran-polju. U toku je bio večni dvoboj Boga i Neboga. Bog se pojavio u obličju sumo-rvača, što me je iznenadilo. Nikada ga nisam tako zamišljao. A Nebog je bio neka amorfna prikaza nalik na dvonožnu amebu. Odnekud je dopirao monotoni ritam tehno muzike. Tekst pesme mi je bio poznat, kao da sam ga već negde čuo: „Nebog Boga Bog Neboga/Goni u krug časa/Zloga/Duši božjoj/Nigde loga“. Dvoboj je trajao letnji dan do podne. Ishod mi je bio unapred poznat, pa sam odlučio da krenem kući.
Islednik: To je sve?
Kritičar: Da... Žao mi je samo što nisam pronašao treću ruku Jovana Damaskina koju mu je darovala Bogorodica Trojeručica, lično i personalno. Mudraci kažu da će onaj ko proba srž iz treće ruke odmah doživeti prosvetljenje, umiljenje, oboženje i vaznesenje, i dobiti kartu za Carstvo Nebesko. U jednom pravcu.
Islednik: Dobro. Vaš iskaz se podudara sa pričom drugih svedoka. Samo još jedno pitanje: kako se dolazi do Tamnog Tama?
Kritičar: Putem kojim se ređe ide. Prođeš kroz vrata nepovrata, uđeš u kuću nemoguću, pa se kroz noćno turobje promuvaš do Nemušt-polja. Tu sačekaš da počnu da padaju pahulje crnog snega, pa se kroz smetove probiješ do Kuće najtiših slika. Tamo moraš da stigneš u gluvo doba. Proveriš da li se čuješ ispod pazuha, pa produžiš kroz Lovčevu zemlju do potoka Zlotoka. Tu se provučeš kroz usta ušća, udariš preko Poreč-gore do Hilandarja. Tu malo predahneš, uzbereš koji cvetak-božjak, malo se založiš, pa kroz kob i muk, dar i darmar dospeš na Trg beskraja. Na trgu se nalazi poslovnica JAT-a. Uđeš i kupiš povratnu kartu do Tamnog Tama. To je sve.
Islednik: U redu. Potpišite izjavu i možete da idete. (Kritičar potpisuje papir koji mu je islednik doturio, potom izlazi. Islednik uzima telefon i okreće neki broj.) Halo, centrala? Dajte mi viteza Koju

BETON BR.20

DANAS, Utorak 29. maj 2007.

Piše: N. Ištan Evredi

DAN PRE NEDELJE

Subota!
Dan pre nedelje
a posle
petka (žurke, provod, zezanje, LUDILO)

26ica je puna
ima ljudi
nose sveće
mučno žute

otac mu je umro
njoj majka
njemu brat

grob do groba
26ica do 26ice
sveća do sveće
venac do venca
znoj do znoja

idu
da odaju POKOJ
duši

setili su se svojih mrtvih
jer im je neko tako rekao, naime
da se treba setiti svojih mrtvih

baš
na tu veliku Subotu
mora biti da je baš velika
ta Subota
ili je možda Velik Onaj
ko je tako rekao
ili su oni slabi kada slepo slušaju

pa se svojih mrtvih
sete
samo onda
kada drugi
to
narede

BETON BR.19

DANAS, Utorak 15. maj 2007.

Piše: Tomislav Marković

NEDIĆGRAMI
(Milan Parivodić, iz zbirke Srpska majka Gadost i njezina deca)

Nestranačka ličnost na čelu BIA

SRCE U EREKCIJI
Miruj, miruj, srce moje,
Stani mirno pred Nedićem,
Kad prilike budu bolje
Staćeš mirno pred Mladićem.

JEDNA JE MAJKA
Nedić beše srpska majka,
Tople duše, srca meka.
On je Srbe spasavao,
A Jevreje u smrt slao.

OD TRAČA DO MAČA
O Nediću trač se širi
- Izdajnik beše. O, Hriste,
Zar izdajnik može biti
Ko ubija komuniste?

ZDRAVICA
Nedić beše Srbin dobar,
A još bolji naci-kvisling.
U njegovo slavno ime
Popijmo još koji rizling!

BETON BR.18

DANAS, Utorak 1. maj 2007.

Piše: Vladimir Arsenić

SAVETI MLADOM RODOLJUBU

Najpre naoružati se do zuba Iz armijskog a bogami i crkvenog arsenala Začiniti odlazak na ratište svetom vodicom Časnim krstom i drevnom himnom Na ratištu pažljivo birati neprijatelja Pre svega uzeti u obzir decu i žene A zatim i one sa velikim imanjem Voditi računa da zakon Što veće imanje To veći neprijatelj Nije iz ljudskog nego iz božjeg pera stigao Ne učestvovati u borbi prsa u prsa Jer može biti pogubna Po mogućstvu na nišanu držati nenaoružanog neprijatelja	Poželjno je uperiti cevi u leđa nedoraslog ratnika Pa tek zatim povući oroz Imati kraj sebe uvek poverljivu osobu s kamerom Koja može da posvedoči o herojskim delima Po eliminaciji neprijateljske žive sile dokaze ukloniti vatrom Nakon svega vratiti se kući kao Ratni heroj a zatim Svoja herojska dela Lakoćom i uverljivošću video zapisa Preneti u svaku kuću Na radost dece i odraslih Nakon toga Ponosno izaći u kafić I pričati masne viceve	Posebno one o raspomamljenim plavušama Namigivati često i sa stilom Devojci koja radi za šankom Ne propuštati priliku da se Podebljim svežnjem novčanica zanjiše Pred nosom ostalih gostiju Za svaki slučaj ne pričati svakom o poreklu novca Mudro je i korisno potplatiti Lokalne organe vlasti Učlaniti se u neku od Patriotskih partija I preko kuma rodbine i poznanstava Dobiti službu u organima reda Čija su vrata uvek otvorena Za prave rodoljube Amen

BETON BR.17

DANAS, Utorak 17. april 2007.

Piše: Tomislav Marković

SVETA VODICA VODICA
Njihova preosveštenstva, visoki oficiri Srpske Pravoslavne Službe Antilopije, Ananasije, Arterije, Rigorozije, Žbirinej, Lakomije i Minaret; iz zbirke Mali trebnik - veliki pogrebnik, ciklus Etnička čistoća je pola zdravlja

Kad osveštam fabriku duvana
Tad bezbožnik hvata se za glavu.
Cigareta sad je bezopasna
- Nek’ se puši u Božiju slavu!

Nikotin je trov’o plućna krila,
Grlo, jednjak i organe druge
Dok ga voda nije poškropila
- Sad nam zdravlje izvire iz pljuge.

U rukama svakog Škorpiona
Osveštani hekler nek’ se blista.
Sveti metak ubiće i slona,
A nekmoli poturica trista.

Krvav bodež corpus je delicti
Dok ne uđe u mistično telo.
U crkvi ga Duh Sveti pročisti,
Relikvijom postane zacelo.

Tajkun gradi što mu srcu drago:
Javnu kuću, zamak, kockarnicu.
Moj je zanat da njegovo blago
Uvedem u svetu zajednicu.

Klijent zove, na obred pohitam,
Za poreklo novca ni ne pitam.
„Otkud pare?“ - ja ne lupam glavu
- Mušterija uvek je u pravu!

Pare može dobro da očisti
Samo sveta vodica vodica.
Teško onom ko „vanish“ koristi,
Nek’ se skrije od Božijeg lica!

Sveštenike ne upita niko
Šta iz duše osveštati žele
A svaki bi jedno isto rek’o:
Osveštati želim zlatno tele

DALEKO JE SUNCE OD VEŠ MAŠINE

Prao je biografiju veliki pisac
svakoga dana, bez prestanka,
pa mu je ugled rastao, rastao,
a koža na „Obrazu“ postala tanka.
- Da li mu verujete?

Zlobnici su stalno vikali „dosta!“
al’ moć bez strepnje on je hteo.
Prao je biografiju svakoga dana,
pa se odjednom razboleo.
- Da li mu verujete?

Došao doktor veselih nauka, pa kaže:
- Tako mi grešnika, otpadnika i vere,
biografija je kriva
- zabranjujem mu da je pere!
- Da li mu verujete?

A šta ako je i on probušen

BETON BR.16

DANAS, Utorak 3. april 2007.

Piše: Tomislav Marković

TAKO JE GOVORIO GALIMATIJAS
Razigrani gospodin Slučaj doneo je tajanstvenim elektronskim putevima na adresu Betona rad pisan na temu „Kosovo - najskuplja srpska reč“ za literarni konkurs koji je nedavno raspisala Studentska unija.

A bili smo nokat i meso

Šta reći na ovu večnu temu posle traktata ovlašćenog proroka srpskog boga Marsenija, polumitskog bića (pola Šerlok - pola Ćerač), medijuma koji zbori iz glave cijela naroda? Matija Veliki je vo vjeki vjekov munjom uklesao najskuplju srpsku reč u srpsko srce koje lupa u ritmu koračnice. Avaj, opet su došla poslednja vremena, apokaliptične sile sumračnoga Zapada ponovo su se nadvile nad kolevku srpskog bića. Dođe zeman da i mi, mali i nejaki, u siromaštvu svog znanja, iz ubogog doma uma našega moramo govoriti o onome o čemu se jedino može ćutati sa sovama ili zavijati umilnim zvucima gučevite trube.
Premudri Hoćko-Moćko naslovom svoje besede dao nam je putokaz za nalaženje konačnog rešenja kosovskog pitanja - u nevidljivom spoju metafizike Tamnog vilajeta i zavetne ekonomske logike. Nastavljači Matijine besmrtne misli, eksperti za ekonomske odnose sa Nebeskom Srbijom, precizno su izračunali: najskuplja srpska reč se dobija kada 15 %srpske duše oročiš na čitavu večnost, uz efektivnu kamatu od 1389 %. Kosovo je deponovano iza sedam Bracikinih brava u sefu Nebeske banke Srbije, pošto ova banka nudi najpovoljnije uslove za štediše sa pravoslavnim genetskim kodom moravskovardarskog sliva. Tako svedoče bogonadahnuti eksperti, členovi Svetog Savetodavnog Tela, tri jerarha Zlatousti Aleksandar Simić, Mirotočivi Slobodan Samardžić i Dušan Silni Bataković. Njima se tokom redovne spiritističke seanse ukazao lik Boga Oca Nacije Dobrice Ćosića u obliku nesagorivog ocila, i saopštio im večnu istinu kojoj oganj adski neće nauditi.
Avaj, unutrašnji neprijatelj ne miruje! Glasovi razuma sve češće probijaju zvučni zid vere, sagrađen u gluvo doba, ni na nebu ni na zemlji. Pripadnici jeretičke ekonomske škole, zadojeni ideologijom izdaje koja ne potiče iz naše krvi, niti iz našeg tla, već iz klete Evrope, sve su glasniji u svojim šizmatičkim tumačenjima zavetne misli. Oni tvrde da Kosovo nije najskuplja srpska reč, nego najskuplja investicija srpskog bića, i to promašena. Srpsko nacionalno biće je kultinacionalna kompanija koja već vekovima posluje sa gubicima koje nadoknađuje tako što isisava sve moralne, finansijske i životne resurse iz svojih potomaka. Prema njihovoj besramnoj jeresi, sveta „kosovska rana“, odnosno „krvava rupa koja će nam ostati na grudima umesto srca ako izgubimo Kosovo“, nije ništa drugo do rupa u budžetu srpskog bića. Ta rupa se popunjava sivom emisijom mitoloških priča, uzimanjem budućnosti na kredit i vekovima bez pokrića. Ta rupa usisava sve što joj se nađe na putu: od nemila do nedraga, od igle do lokomotive, odavde do večnosti. Pod uticajem demonske prelesti zdravog razuma, jeretici drže da je došlo vreme da najskuplja srpska reč ode pod stečaj.
Od jeretičkih reči krv mi proključa u kucavicama, u srcu mi zaiskri plamen božanske ljubavi, padne mi mrak na oči i ukaže mi se vizija Gospodnja. Vidim! Vidim, ne sanjam: usred sveopšte restrikcije lomače osvetljavaju put u bolju budućnost! Jeretici gore kao šibice, njihovi krici u mojim ušima odjekuju kao muzika sfera! Vascela Srbija osvetljena nezalazećim suncem blista kao oreol, kao sečivo kame! Sav rod srpski skrušeno pao na kolena. Kleče Srblji i mole se Marseniju dan i noć, usrdno i posvećeno kao pravi svetosavci, a sveta srpska zemlja vaznosi se u Rajsko naselje gde joj je, pravo govoreći, i mesto. Dok Kosmet leti put nebesa, sa njega kao kukolj od žita otpadaju mrski agarjani i šiptarski nekrsti. Njihova beživotna tela padaju u ponor koji zjapi na mestu Kosova, a vasceli rod srpski vazneo se na nebo i obitava u društvu Svetog Slobe Izručenog, Svetog Radovana Krvotočivog, Svetog Mladića Besrebrenika, Svetog Legije Nogoslova, Svetog Zvekija Prozorljivog, Svetih Mučitelja Škorpiona i ostalih žitelja Srpske autonomne oblasti „Mrtvaja“, nezavisne države u okviru Raja. Amin

Arsenije Maligan, student III godine Pravnog fakulteta u klasi Koste Čavoškog, osnivač „Homokanona“ i počasni član paraumne organizacije „Obraz - đon“

Piše: Darko Cvijetić

KAFKANJE U MJESTU
Prvo je njoj kazao kako ima duboke Oči. Potom je nama kazao Kako su mu to najdublje Izvađene oči.

DRUGI PORTRET S BRECHTOM

Sigurno je i da Bećković jeste čitao
Weiningera i to kako se medvjed u
Rusiji samoubija u klopci.
Otud kaže mi ta pjesma o vuku
Koji liže nož. I sigurno je da
Južni Sloveni šetaju oko Strossmayera.
I sigurno je da si bio budala u
Rovu. I da su svi uzalud poubijani.
I da je opasno biti knez u
Košutnjaku. I imati čajdžinicu u
Centru Sarajeva. Da filozofe
Atentiraju kao i prijestolonaslednike.
Da za života možeš biti general u
Dvije vojske. Da je opasno imati mješanu
Krv. Da se križ i krst mrze na užas
Starog Iše. I da je Ćosić napisao i
Kosovo i Vreme smrti. I da je gadno
Biti isprebijani Pekić u Vreme čuda.
Sigurno je. I da je Kovačević diplomat.
I da je Basara diplomat.
I da je umro Izet Sarajlić pokopavši
Sve svoje mrtve. I da smo Ćopićevu kuću
Spalili. I da je Hilandar izgorio.
I da Mostar ima novi most. I da će se
Vuk uvijek oblizivati o nož. Da. I to je
Sigurno. Da ćeš i ti strašno šutjeti o svemu

BETON BR.15

DANAS, Utorak 20. mart 2007.

Piše: Miloš Živanović

SNOID OSVETNIK U NEJASNOJ POLJANI
Hipotetički slučaj

Vladica Mladenović/Bujanovac

Zabasao opaki Snoid Osvetnik u Nejasnu Poljanu. Neprijatni zadah gliba opteretio je njegove napaćene živce, te je Snoid nervozno stenjao i stenjući psovao. Onda je ušao u oblak plavičastog dlakavog dima. Otkud ovaj dim i kakve su ovo dlake, misli se ljutiti Snoid, a pod nožicama mu puca sa blatom, fekalijama i plastikom izmešana istorija, puca li puca. Kad, kraj kamenog bunara spazi on dvojicu beloglavih čika. Jedan purnja veliku plemensku lulu i pravi dlakavi dim, drugi ćuti i kroz naočare sa debelim okvirom gleda u bunar.

Snoid Osvetnik: Je li čiko, što praviš dlakavi dim?
Milorad H: Zato što Hazar sam Milorad, interaktivni šaman srpske budućnosti.
Snoid Osvetnik: A ti čiko, što buljiš u taj bunar?
ArhiOtac D: Zato što ArhiOtac sam Dobrica, Filosof istorije. Bacio sam cipele u... u... pravo u lice istoriji! I sad ću da idem bos!

Najednom, na daskama oštrim poput sečiva preko gliba dojezdiše dve furije, mašući strašnim kanonskim tekstovima. Dvojica čika pokriše ručicama oči i naočare.
Snoid Osvetnik (prvoj furiji): Ko si ti, o surferu, o pilotu sudbine?
Miodrag Stanisavljević: Miša sam, dramaturg, istraživač Nejasne Poljane.
Snoid Osvetnik (drugoj furiji): A ti ko si, o hrabri jahaču, neimenovana brzino?
Branislav Jakovljević: Bata sam, teoretičar, lovac na trule metafore.

Miša osmotri beloglave čike, pa iz džepa izvadi drvenu stoličicu na sklapanje, rasklopi je i pravo ArhiOca po glavi!
Miodrag Stanisavljević: A tu si, ArhiOče, dvorski mudracu! Da vidiš kakve sam divne stoličice pravio!
ArhiOtac D: Nemoj me, bos hodam prema cilju, NACionalnom INTeresu.
Miodrag Stanisavljević: A je l’ ti i glad NACINT¹ ?
ArhiOtac D: Glad je čisto sitnosopstveničko osećanje. Pravi, istorijski osvešćen Srbin, nikada ne oseća glad nego veliki Nad. U dovršenje velikog dela.²

Bata osmotri drugog čiku, pa iz džepa izvadi mašinu za seciranje magle i zak zak obrije mu dim. Čika skloni ruke sa lica i zinu da se buni, a Bata zak i ode čikin brk.
Branislav Jakovljević: Tu li si Hazaru, seješ trule metafore, čekaš šta će da ti nikne iz Nejasne Poljane!
Milorad H: Nemoj me, ja sam već 50 godina u 21. veku! Napraviću ti interaktivnu natalnu kartu, gledaću ti u dlan. Iz moje knjige može država kao drvo da nikne!

A Bata zak i ode i drugi brk.
Branislav Jakovljević: Evo ti sad, stavi brk u lulu, emigriraj u svoju knjigu-državu, pa gataj u glistinu plećku.

Snoid Osvetnik (čikama): Auu, čike, pa vi ste... vi ste trudni od mandragole... pa ja nemam teksta u balončiću...
ArhiOtac D i Milorad H: Jao nama, Snoid ostao bez teksta!
Gnev Snoidov postajao je preveliki za njega tako malog i nervoznog. Snoid je počeo da crveni.
Snoid Osvetnik: Čike! Jeli ste mandragolu iz gliba Nejasne Poljane?! Pa zašto se jednostavno niste najeli bunike i odigrali tablić?! Pa ja ću vas...
Miodrag Stanisavljević i Branislav Jakovljević: Ne samo da su jeli, nego su i preprodavali!
Snoid Osvetnik: Čikeee!

Snoidov urlik sevnu do neba, a odozgo se na Nejasnu Poljanu proli glas crtača.
Robert Kramb: Ko je to iznervirao mog malog Snoida?
Čike se uzmuvaše, trči tamo trči amo, pa pravo u bunar! A Snoid Osvetnik šutnu svoj balončić sa tekstom pa jurnu za njima.
Miodrag Stanisavljević i Branislav Jakovljević: Crtaču, jesi li ti onaj za kog te smatramo?
Robert Kramb: Da, to sam ja, Robi K.
Njih četvorica se prijateljski zagrliše (zaboravih da kažem da se u poslednjem trenutku pojavio i Danil Ivanovič - dosad je jurcao za Ćeračem, jer mu ovaj, tek tako, bez povoda zdipi teško stečeni Šerlokov imidž i sakri se u gužvi na nekom koncertu)

¹ M. Stanisavljević, Totalna dramaturgija, Vreme, 13.12.1993.
² ibid.

Piše: Momčilo Mihajlović

SVETKOVINA

Mnogo si pogrešio što nisi došao kod Kikija, brate. Bilo je do jaja. Svi smo se porazbijali najstrašnije. Popili smo ne zna se. Varili smo vutru, gutali ekstazi na veliko, brate. A Kikijev ćale, batice, neviđen lik. Slušaj samo kakav je to ludak. Pevali mi s njim one naše - Ubićemo, zaklaćemo i to, kad zvoni neko na vratima. Ko je, šta je, neka babuskera leleče kako je tri ujutru i kako ona, bolesna, ne može da spava od buke i kakav je to način i ovo ono. Kikijev matori nije rekao ni reč. Samo je odnekud izvukao utoku i uperio je babi u čelenku. Ode baba teturajući se na još jednu čašicu nitroglicerina. Popadali smo od smeha, bratiću. A matori repetirao gvožđe i počeo da roksuje sa terase bam, bam. A onda smo mi roksovali, brate, a matori počeo da traži bombu, ali nije mogao da je nađe. Blesavi Šiki je hteo da puca u nekog Gancija, ali smo mu mi oteli pištolj. Gde možeš da vidiš u onom mraku da l’ je Ganci ili nije.
A Kikijev roditelj odlepio načisto pa uzeo telefon ne bi li nam naručio kurvu. Kaže, ima ta agencija sa klinkama, brate. Rave k’o bombona. Mi se, brate, naložili k’o majmuni, ali ništa od svega. Pohotni ćale je zaspao usred telefoniranja. Oborio je sveću, zab’o glavu u kolač i zahrkao.
A na Cecu, onu lažljivu, pobožnu, što posti i obilazi manastire, zaboravi bratiću. Čeza je pokarao u sobici, tamo među jaknama i kaputima. Ovi što su hteli da idu kući nisu mogli čuku vremena da uzmu stvari. Rek’o sam ti ja, brate. Ona kad se naguta, kreše se s kim stigne. Ja sam se dosta dugo držao, brate, znaš ti mene, ali na kraju sam se i ja odr’o. Odvukao sam se u klonju kao slon, brate, da tamo riknem, brate. Pišao sam, kenjao, i povraćao, u isto vreme, brate. Het-trik, brate. Dalje ništa ne znam. Kontuzija sa amnezijom, batice.
Šteta je što nisi bio, druže. Kiki se ljuti na tebe. S pravom, brate. Ti znaš koliko je taj dan važan za njega. Kaže Kiki, kada će da mi dođe, koji moj, ako neće na slavu. Na Svetog Jovana, brate

BETON BR.14

DANAS, Utorak 6. mart 2007.

Piše: Tomislav Marković

ČITAJ ZA ŽIVOT, DROGA NE!

Na domaćem tržištu pojavio se novi, potpuno legalni narkotik. Reč je o DJ Danilovu (nema veze sa muzikom, ima veze sa kućom Bahove muzike) koji se može nabaviti u svakoj apoteci, knjižari ili biblioteci. Na udaru ove sintetičke pošasti našli su se mladi čitaoci poezije kojima glava povazdan lebdi među cirusima i kumulusima, književni kritičari svih fela i ljudi skloni naturalnoj privredi, trampi roga za sveću i muda za bubrege.

ULIČNA IMENA
Daniluška, LSDJ, skarabej, transsimbolistička trandža, Alter Deus, požeški astral.

NAČIN UPOTREBE
Unosi se u organizam tako što se guta očima. Ređe se konzumira ušmrkavanjem, lizanjem papira natopljenih ovom drogom ili prisustvovanjem DJ-evim poetskim večerima. Hronični ovisnici u listove Danilova motaju nešto teže, obično Bećkovića ili Noga. Taj koktel je ubitačan i ne preporučuje se početnicima.

EFEKTI
DJ spada u halucinogene i predstavlja najpoznatiju drogu iz ove grupe. Svoje delovanje u organizmu ostvaruje blokirajući funkcije zdravog razuma i čula književnog ukusa. Dovodi do promena u misaonom procesu, njegovoj brzini, ali i sadržaju. Čak i u malim dozama od nekoliko stihova uzimanje Danilova prouzrokuje psihičke efekte i promene u percepciji. Konzumentu se najčešće priviđaju nežne kobile paranoje, zlatopiš svitaca, diskurs mirisa devica sklonih idolopoklonstvu, carstva pod injem nerotkinja, izmaglice harfistkinja, purpura umiljenje, čisti celovi neprestajne svetlosti, jastvo snošenja, sekundice, princezice, opatice, device, papučice, golubice, tuce-muce i muve ce-ce.

Šta ostade od onolikog džointa

NAJČEŠĆI ZNACI HRONIČNOG KORIŠĆENJA
Veoma proširene zenice, psihomotorni nemir, nagla promena raspoloženja, bežanje od ljudi, gubitak interesovanja za porodicu i prijatelje, dezorijentisanost
u vremenu i prostoru, iluzije i halucinacije praćene suicidnim sklonostima. Osoba koja je na Danilovu često se žali da čuje glasove od srme i umišlja da se nalazi u gnezdu nad ponorom. Za sve nesreće srpskog naroda optužuje Boga Krvnika i kurvu Evropu. Najlakše se prepoznaje po nepovezanom, pseudopoetskom govoru koji obiluje ovakvim rečenicama: Zašto sam ja beli zečji um, oče moj?
Ždiru ljude lepotinje. Kroz Sibelijusa, prousti mi snežna zabava u auru. Devojčice-dušegupčice, mladeže na vratovima lepojki, rečenice slične ovoj - sve sam to dodirivao, apolitično. Lađa ustima udvorenje pozlatasto, pokojište krinovima. Sjam devici u dubravi osinjastoj. Peludna dušo vetra, spoznah i zasvedočih: jedno nije zajedno.

LEČENJE
Poznati ruski lekar prof. dr primarijus inženjer ljudskih duša Vladimir Georgijevič Sorokin razvio je čitavu paletu tretmana zavisnosti o Danilovu. Lečenje je daleko efikasnije ukoliko se započne u ranoj fazi, a načini lečenja zavise od individue. Neophodno je da se ovisnik prvo hospitalizuje, a onda mu medicinsko osoblje naizmenično čita odabrane pesme Miše Stanisavljevića, Predraga Čudića, Milana Đorđevića i Ibrahima Hadžića. U pauzi između čitanja pacijent meditira nad stihovima Voje Despotova i Vujice Rešina Tucića, na primer Kosmos? Zaštosmos? i Duša duši luftbalon probuši. U dosadašnjoj praksi se pokazalo da najbolje rezultate daje kombinacija terapije čitanjem sa terapijom medikamentima. Pacijentu se daje Muzin vetar, opijat koji blokira dejstvo Danilova i sprečava apstinencijalne krize. Ukoliko ništa ne pomogne, preduzimaju se drastične mere. Pacijent se izoluje, pa mu se putem razglasa recituju Pjesme iz Lore Borisa Dežulovića i Haiku, haiku, jebem ti maiku Predraga Lucića. Ovaj metod dovodi do sigurnog izlečenja ako pacijent između dva recitovanja sluša muziku grupe Činč i skupine Horkeškart

Piše: Ivan Pravdić

DLAKAVA POLITIKA

u bradi mojoj dlaka svaka
politiku svoju vodi
sakupe se samo da ustav
e
i
zglasaj
u
da su tuu
pi
da lii
da se skra
tii
štucje
l se brk
zuluf leevi
hoće veću
autonoomiju
neg’ desni
riđe i seede traže svoja prava
kome ide više šampon
kome balzam
pakovanje gel
koga kapa više stiska
puć će glava od tog vriska!
dlaka svaka ko stotinu glava
izabranih
demo
kratski
krasti
svrbe
ko politika Srbe
koga svrbi nek’ se češe
žešće
drapa se do krvi tople, mlake
zdravi razum ako smrvi
izeli ga crvi dugački ko dlake

BETON BR.12

DANAS, Utorak 6. februar 2007.

Piše: Slobodan Georgijev

Beton ekskluzivno objavljuje pismo Vojislava Koštunice Martiju Ahtisariju

NEMOJ, SREĆO, NEMOJ DANAS

Zahvaljujući dobrim ljudima iz neposrednog okruženja srpskog premijera,
okupljenih oko Srđana Đurića, uspeli smo da dobijemo pismo koje je prvi
ministar srpske Vlade poslao specijalnom izaslaniku generaqlnog sekreta-
ra UN. U Birou za informisanje (Biro - infor) procenjeno je da bi objavlji-
vanje pisma u celini doprinelo punom razumevanju poruke koja je otišla
iz Beograda, jer se u međuvremenu u javnosti spekulisalo značenjem ono-
ga što je Koštunica poručio Ahtisariju, što je pokušaj nekih neprincipijel-
nih krugova iz Beograda da namerno slabe poziciju Vlade u budućim pre-
govorima oko formiranja nove Vlade, čime se, saznaje Beton u Birou, uma-
njuje kapacitet Srbije u pregovorima o Kosovu, što, kako sagovornik iz Bi-
roa zaključuje, dramatično sužava prostor za opstanak srpskog naroda.

Beograd, na Savindan, leta gospodnjeg 2007.
Kabinet, Nemanjina 11

Slepa ulica

Poštovani gospodine predsedniče,

Koristim priliku, na ovaj sveti dan, da Vam se obratim ovim slovom u nadi da će se moj glas čuti i u Vašoj kući. Nepoznat neko me je obavestio da se ovih dana nameravate uputiti u naše krajeve, u lepu Srbiju, ponosnu zemlju Srba i svih njenih građana, što smo Ustavom nedavno jasno odredili, sa paketom u kome donosite nešto što kažu da se zove „rešenje za Kosovo“. Hoću da vam kažem da duboko poštujem ponosni finski narod, više sam puta pokušavao da pročitam vaš narodni ep koji je među naobrazovanim članovima našeg naroda ušao u poslovicu, naime, kaže se, „vrti se kao Kalevala“, i shvatio sam da ste narod koji poštuje tradiciju i istoriju, da ceni žrtve koje su preci podneli za slobodu i nezavisnost Finske. Da nije bilo Kalevale ne bi bilo ni Matija Nikenena, ne bi Hipija širio slavno finsko ime po Britaniji, ne bi Nokija bila omiljeni telefon mojih saradnika.
Tako je, poštovani predsedniče i sa nama, Srbima, ono što je Kalevala za Finsku to je Kosmet za Srbiju.
Zbog Vašeg tzv. rešenja za Kosovo našao sam se u problemu, i logičkom i emotivnom. Naime, možda vas nisu obavestili, ne postoji ništa što se zove Kosovo, postoji deo Srbije, i to njen najvažniji deo, koji se zove Kosovo i Metohija, tako da mi nije jasno kako se može raditi na rešenju nečega što ne postoji. S druge strane, ako bih bio slobodan da toliko razmišljam, sve o Kosovu i Metohiji, ako ste Vi u stvari na to mislili, rešeno je Ustavom koji smo veličanstveno doneli na svet sa građanima Srbije o Mitrovu dne prošle godine. Narodna je volja potvrđena, utemeljena i munjom uklesana ne samo na papir nego i u srca svih Srba i njenih građana uopšte, onih koji su bili, koji jesu i koji će biti.
Pored toga, osetio sam zebnju u srcu kada su mi rekli da nameravate da se uskoro pojavite u Beogradu sa idejom da sa mnom i mojom braćom i sestrom razgovarate. Poštovani predsedniče, trenutno predstavljam premijera tehničke Vlade, pa nisam u mogućnosti da Vas primim, niti sam u poziciji da uopšte preuzmem taj paket. Zato nemojte pokušavati da mi ga uvalite poštom. Nešto mi govori da se u Vašem stavu

prema meni nešto promenilo, jer smo do sada odlično razgovarali i razumeli se ćutanjem. Prethodna godina je pokazala da je to efikasan model saradnje, jer sam sa Vama ćutao bolje nego sa svojim najbližim saradnicima koji su, za razliku od Vas, uspeli da kapitalizuju činjenicu da je ćutanje sa mnom suvo zlato.
Ne vidim nikakav razlog za Vaš dolazak u prestonicu svih Srba i građana koji u njoj žive u ovom delikatnom trenutku. Srbija je danas pred novim izazovima iz kojih treba da izađe još jača i ponosnija sa Vladom i bajkom koja će joj sačuvati obraz i veru u sveti Kosmet. Ovih dana pokrećem mehanizme da ostanem, kako Vi to na Zapadu kažete, u punom koalicionom kapacitetu sa svojom braćom i sestrom u Vladi, radim na novom mandatu i prosto me terate da naše intimne odnose koristim u pregovorima sa strankom koja želi da mi mučki izmakne fotelju za koju sam emotivno vezan. Molim Vas da ne pomislite da sam ja čovek kome je do vlasti. Po prirodi sam povučen i skroman čovek, ako smem tako da kažem, najviše volim da seduckam u Belanovici u centru Srbije i da sa srpskim domaćinima uz slatko od malina i šljivovicu razmatram opšta pitanja sveta, politike i univerzuma uopšte. Ne bih se bavio politikom da me moji braća i sestra, neodustajno ne uveravaju svakodnevno da sam ja jedini koji istinski razume i oseća na jedan gotovo mistički način najintimnije želje i nadanja svih Srba i svih građana koji žive u njoj.
Vratiću se još jednom na istoriju. Kao predstavnik starog naroda kao što je finski, vi znate da godina, dve ili pet u istoriji ne znače ništa, da je potrebno neke procese prepustiti višim silama koje ih bolje vide i razumeju, jer smo mi, ovo volim često da citiram, siraci tužni, ranjiva bića koja samo uz molitvu i gledajući ka nebu mogu da nađu neki smisao i spas.
Zato Vam poručujem da ne dolazite u Beograd i ne pružite šansu onim Srbima koji ne razumeju trubu da se upletu u strašnu mrežu greha iz koje nema izbavljenja, da ne ulaze u bitku kao Brankovići.
Takođe, koristim priliku da Vam poželim srećnu Novu godinu i Božić i da Vašoj familiji poželim zdravlja i mira, a Vašem domu očuvanje teritorijalnog integriteta u ovoj prostoj 2007.

S poštovanjem,
Njegovo Vladino Visočanstvo
Vojislav Damjanović Koštunica

Beton će uskoro ekskluzivno objaviti odgovor Martija Ahtisarija.

Piše: Miloš Živanović PRVA LJUBAV ZABORAVA NEMA
Hipotetički slučaj (s muzikom)

Šerlok Ćerač i Goranče sede u centrali. Ophrvala ih svetska dosada. Omorina.
Šerlok Ćerač: Nego... je l’ vidiš ti, čoeče, da se izliva beton. Po ovoj vrućini, tako mi anitua manitoga!
Goranče: Pih, komesari! Zidaju lansirnu rampu. Sovjeti platili, znam ja.
Ulazi čika Brana, sav znojav, nosi flašu rakije i neki veliki papir.
Šerlok i Goranče: Šta ima po Srbijici, Brano čoeče?
Brana: Blurp... igam, Blurp... igam.
Goranče: Je l’ vidite Vi, čika Brano, da komesari ispaljuju sovjetske rakete?
Brana: Blurp... Pusti sad rakete, moje Goranče, vidi ovu lepotu.
Čika Brana zalepi na zid veliki poster Sarajeva.
Šerlok Ćerač: Au, Brano, brate maniti, kakva emocija!
Goranče potegne iz flaše i ustane, svečano.
Ulazi hor ženske gimnazije i stane iza njih.
Brana i Goranče (zagrljeni): Sarajevo ljuubaavi mooja! (hor prati, Šerlok ćera iz baritona.)

BETON BR.11

DANAS, Utorak 23. januar 2007.

Piše: Tomislav Marković

NE MOGU DA SE SETIM JEDNE PREPEČENICE

(D.J. Danilov, iz zbirke Žilavi pergament, ciklus Prtina pod snegom)

? je kul.
Zaboravio sam jutros rečcu jednu ja,
Pojam jedan u stih što sam svu noć gurao,
Da se setim uzalud sam danas durao
Kao da je reč ta bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros sloves jednu ja.

Nisam ja od onih što im čitave rečenice prekrije zaborav
ko brčine usnu gornju skerletnu. Daniluška se redovno brije.
Meni fali samo jedna reč, teška ko skarabej u ćilibaru,
jaka ko mermerna trudnica na staklenim nogama.

? je kul.
To je poslednja enigma noći usred bela dana.
Fali mi rima kao Bogu pasijans. Danilov to napiše i eto teologije,
jer Danilov je agnec kapitalac što trči kroz šumu simbola.

Nepotrebno precrtati:

Red bul? Tugomir Uvelak Đul? Sa-vić Dul?
Alat zvani tul? Na mozgu mi raste žul?
U obliku rotkve strugane pokusah mnogi kilodžul?
Meštar sviju hul? Terijer, pit-bul?
Aj, na umu, na rektumu Danilovu niče šul?
Kečeva sa kraljevima ful? Niko i ništa i nul?

I ružu muzinih vetrova će očerupati vetri
A nema razrešenja.

Odgonetka će stići putem Interflore
kad me cvet iz nečije kose ozari julskom vrućinom.
Iz božanske parusije, iz majčice Rusije

Piše: Marjan Čakarević

NEBOLOMSTVO
Nesi, SANU, čudo ti za oko... (uritmljeno akademski)

Konjušari, purger, džanum,
raskrinka ih Memorandum.

Na Kosovu junak stoji,
mišlju mane, preizbroji.

Osrbelo sija ušće
nebolomno, proklikćuće.

Na Gori je brat do brata,
jagnjetina, pa salata.

Vukovarski piju vuci,
kad ukradeš - ti presvuci.

A Goražde razgorelo,
granatnulo, zabombelo.

Kovčezima meri veru:
pet sinova po meteru.

Sarajevo samo htelo,
ni planina, ni počelo.

Devojčica bela lica,
srebri metal - Srebrenica.

Prometnuše svetske lole,
NATO gore, bombe dole.

Tad Radovan od sve muke
ode bolan u hajduke.

Na dva slova knjiga spala,
pesnika i generala.

S Ravijojlom vreme piju
za nebesku, za Srbiju.

Mapom stisnu, stihom da’nu,
Uzneše se dveri SANU.

Ljubeznom čitateljstvu, koje „pod teretom svakidašnjih poslova“* nije uspelo da se razabere u prašumi savremene srpske poezije, nekolike napomene i putokazi neće biti na odmet.
1. Pesma je nadahnuta izvrsnim Magarčevim bregom friškog akademika Milosava Tešića.
2. Deviza ispod naslova je malo prometnut čuveni Brankov stih.
3. Gora iz sedmog stiha je Ravna, a ne Semolj, iako su takoreći zagrljene.
4. U stihu šesnaestom uspostavljen je takozvani lirski dijalog sa knjigom stihova Planina i počelo pomenutog Noga, akademika.
5. Strofa jedanaesta, to jest stihovi 21. i 22. nastavak su pomenutog dijaloga sa još pomenutijim Nogom i njegovom pesmom, nekom vrstom postmodernog kolaža (ali slaganog očito još tada, dalekometno, za Akademiju, budući da se naši akademici samo u Njegoša razumevaju, i da po njima, akademicima, mi, Srbi, do Noga, sem Njegoša, oskudevasmo u postmodernoj književnosti ) Rašta bolan ode u hajduke.
6. Ravijojla iz stiha 25. predstavlja vilu, mitsko biće iz srpske narodne poezije, kao i Radovan i Ratko što
su, mitska bića iz srpske narodne poezije.

*Kako je Radovan Beli Marković jednom prilikom opisao sliku Tomasa Mana.

Piše: Saša Ćirić

SABORANIJA

S dočeka Srpske, od misleće trske / reporterski zapiš

Ko te keca sa Meseca -
Rambo i Ceca.
Ko je Sil-Ikona a ko Dambo -
Ceca i Rambo.
Ko se plazi kad te gazi -
Trip u 7 gazda mazi.
Ko se budi a ko sniva -
Estrada i alternativa.

Za Egzit i Guču
i majmuni guču.
Ajzbrn i trubači
Ajdols i Sači end Sači,
Sakan i Olja,
šapka od Toholja.
Vladeta i Velja,
šećerlema prazna
i iz grada selja.
Republika i Srpska,
veličina drska,
Srbija do Kosova
i do Banskih dvora,
do pučine sinje
Semoljskoga mora.

Konan Dojl i Matija,
Sva srpska Muzokratija.
I Rusija i Kina -
tužna okarina
ispod pleka trube.

Za srpskoga Novaka,
pijane i kvarne,
prkosne i pakosne,
pokažimo zube!

Nema papazjanija -
populo onanija!
Nema prohibicija -
narodnjačka koalicija!
Ako tiba boli,
klozete ne soli!

Svi u jedno - snop ponosa
Pišti truba, guza bosa.
Pod barjakom sreće
Diluje se smeće.
Polećeo Džastis, oba oka kriva,
Srbija je pastiš, otvarač bez piva.

p.s.
Kud se dede Voja
pre kosovskog boja?
Čisti kalašnjikov
Mačkov brk je niko
Listaju se soneti:
„Ekonomija za poneti“.
Sitno cupka u gomili
Mulja reči: „Aprilili“.

Separat (iza Skupštine)
neko cupka a neko mora i da ...

Jočić na kiosku
loži tihu vatricu,
Stojković sa pendžera
hitne Hari Potera.
- Zašto Hari Potera?,
lupa Jočić kioska.
- Zato Hari Potera,
Plamen da ne otera

Piše: Miloš Živanović

VIZIJA ŠERLOKA ĆERAČA

Hipotetički slučaj

Popeo se Šerlok Ćerač na planinu, na stenu na gromovnu, na šiljatu, negde kod SANU.
Šerlok Ćerač: Stone between the worlds! Kamen za kupus, kakvog nema na severnim škotskim obalama.
Ćuti stenje pod štapom rezbarenim Šerloka Ćerača.
Šerlok Ćerač: O, planino! Manita! Usamljena! Reči u kozmozu!
Čami Šerlok na visini, na samini, a ćera mu se.
Kad sevnu tamna sena, od stenja tamnija još, mnogo.
Šerlok Ćerač: Vladiko! I Kralju! Pomiluj me i oprosti, Vladaru duha i države. Vladiko, žmurim od stra’, a znam da si ti, i dršćem.
Panu tamna sena na stenu osamljenu kraj Ćerača Šerloka.
Betmen: Nije vladika, nesrećo, no sam ja, Slepi Miš Maniti.
Šerlok Ćerač: Vladiko i Vladaru, ne muči mi čula i dušu.
Betmen: Neću more da ti mučim dušu, no da te bačim dole do bodeža, okle si i došo.
Šerlok Ćerač: Nemo Vladiko, ja sam ti samo osto, u samoći na visini na promociji i antologiji, kad za Božić treba da se pokolje i popeva, ja sam samo osto i dr Nogo akademik ti s pingvinom.
Betmen: E, muko mudrice, a šta ćeš mi ti, kariran, sa topuzinom skupocenom. Da mi spopadaš princeze?
Šerlok Ćerač: Mogu odma’ da ti pevam, bodežom i naliv-zlatnim-perom utvinim. I na romskom mogu da ti pevam.
Betmen: Nemo da mi gudiš, molim te. Nego, eventualno... Ajd ulazi u betmobil.
Šerlok Ćerač: Moljim?
Betmen: Talk to me, like lovers do.
I bi Stone between the worlds

BETON BR.10

DANAS, Utorak 9. januar 2007.

Piše: Tomislav Marković

SVE JE LAKO KAD SI SMRAD
(Prljavo političko kazalište: Nezvanična himna narodnjačke koalicije)

Sve je lako kad si smrad,
Lakše mandate možeš steći,
Baš te briga kog ćeš preći
I kakvu ćeš laž izreći.
Sve je baš lako...

Sve je lako kad si smrad,
Svaki Palma ti dobro stoji,
Na milione se kinta broji,
Trut uz truta saborno roji,
Dok se sebru pokrov kroji.
Sve je baš lako...

Sve je lako kad si smrad,
Protiv podela s voljom jakom
Boriš se koncem i makom,
A onda saborcu svakom
Lovu deliš šakom i kapom.
Sve je baš lako...

Sve je lako kad si smrad,
Glad za vlašću se lako toli,
Na žive rane sipaš soli,
Za tuđu bol te sova boli,
Jer se boriš za portfelj goli.
Sve je baš lako...

Sve je lako kad si smrad,
Mantija ti čuči do jaja,
Matija ti šeni bez kraja,
Kroz dveri srpske pičiš put Raja,
Uklete zemlje glavni si baja.
Sve je baš lako...

Piše: Miloš Živanović

BRANA I DETE
Hipotetički slučaj

Hromi Vuk: Otac srpske digitalne pismenosti

Brana prolazio pored škole i pogodi ga lopta u glavu.
Zvekne ga, rekao bih kao da je bio volej.
Brana: Uh, bre! (kroz jauk)
Dete istrči iz školskog dvorišta.
Dete: Čiko!
Brana: Bang!
Dete: Čiko! Čiko! (kroz suze)
Brana: Bang! Bang!
Dete: Ma, čiko Bang! Vrati mi lopticu Bang!
Brana: Bravo mališa Bum! Evo ti loptica. (vrati mu loptu, pomiluje ga po glavi i ode)
Učiteljica ih gledala s prozora.
Učiteljica: Hajde sada kaži, šta radi čika Brana.
Dete: Brana vozi... Brana vozi... Brana vozi kaamiooon. (peva i igra na ulici)