poslednji broj    2008   2007   2006	BETON BR.35  DANAS, Utorak 25. decembar 2007.   Piše: Momčilo Mihajlović   ELIKSIR   Ne guraj me, stoko, vidim i sam gde su vrata. Dobar dan, molim vas ja protestujem, ovaj mamlaz... o, pa to ste vi, doktore. E, baš mi je drago što se ponovo vidimo. Da, slažem se, pomalo nesrećnim povodom, ali bože moj, šta je tu je. Nego, doktore, vi sjajno izgledate. Ne, ne, ni reči. Ne govorite, ćutite, sam ću da pogodim. Ovako - ili ste se razveli ili ste prestali da šljemate. Ili ste možda... Jao! Molim vas, doktore, recite ovom vašem siledžiji u šatro belom mantilu da mi ne zavrće ruku. Nema potrebe za nasiljem. Nisam agresivan, staložen sam i lucidan. Naredite da izađe. Naredite da nas ostavi da se ispričamo kao dva stara znanca, kao, usuđujem se da kažem, dva eksperta za bolesti zavisnosti. A on neka se vrati u hodnik. Eno tamo neka kreatura komanduje srpskom karaulom u Karlobagu. Neka ide u hodnik, tamo je potrebniji. E, hvala vam, doktore. Kakva njuška, gde ih samo nalazite? U skupštini? Šta je sada bilo, što ste se sada snuždili? Znam, sve znam. Mislite, evo ga opet alkoholičar recidivist. Mislite, evo još jedne slike mog neuspeha. Mislite, besmislen je i zaludan moj posao. O, kako samo grešite, doktore dragi. Vi ste mene... dajte da vas zagrlim biće vam lakše. Nećete? Ne mari. Dakle, vi ste mene, i na tome neka vam je večna slava i hvala, potpuno i neopozivo izlečili. Ovo što se desilo je bizarni, izolovani incident koji se neće ponoviti. Zašto vrtite glavom? Zašto? Nemojte da mi vrtite glavom, jer mogu ja sa vama i drugačije da razgovaram. Evo, sad sam se uzrujao. Šta vam je to trebalo? Kad sam ja vas lagao? Nikada. Zar nisam svojevoljno došao da se lečim. Jesam. A ništa mi nije falilo. Zdrav k’o dren, oči bistre, stomak ravan, jetra k’o kamen. Ali, primetio sam da sam počeo da pijem bez entuzijazma. Primetio sam da je radosti nestalo. Ranije, u srećna vremena, bilo je dovoljno da drmnem pet-šest tekila i da sabijem sedam-osam piva pa da sve bude dobro. Čvor u stomaku se razvezivao, bujice energije su šibale glavom i telom, turbine su radile punom parom. Dugo je to tako išlo. Dugo. A onda odjednom - mućak. A onda naprasno - šipak. Sedam lozovača i devet piva, a čvor u stomaku stoji postojano kano klisurina, a depresija, nezasita neman, matora krmača, proždire sve pred sobom i tovi se tovi i širi se ko svemir. Tada sam došao kod vas, tada sam rekao, ni kapi više. I tako je i bilo. A vi, doktore, kako vi stojite po pitanju kamena u želucu i po pitanju aždaje depresije? Nije dobro, a? Znate, video sam vas jednom kako ljuštite rakiju. Bio sam impresioniran. Samo, zašto rakiju brlju, doktore? Oni sa onkologije strogo Čivas cepaju. Mada, logično je... mislim, ipak onkologija. Tamo su daleko veće male pažnje jer... Nešto ste rekli? O oprostite, odmah se vraćam na temu. Odmah. Samo nemojte da zovete onog siledžiju u isflekanom stolnjaku, preklinjem vas. A gde sam ono... A da, radost je netragom nestala, radost je isparila. Gde ću sada izgubljenu, odbeglu radost da nađem? Bilo je gadno. Bilo je sve gore. Satima sam kao balvan ležao u zamračenoj sobi pomerajući samo palac kojim sam pritiskao daljinski upravljač. Na jagodici mi je žulj izašao, a brojevi na daljinskom su se izlizali. Danima i noćima sam sedeo i postojala je opasnost da mi se pod zadnjicom nastane one bube što se razbeže kad podigneš panj. A te reklame sa Koka-kolom su se ponavljale i ponavljale. Da šizneš. Te Deda Mraz je upravo krenuo iz vrele Atlante, savezna država Džordžija, te svi smo raspevani, veseli i lepi, te starost - šta je to, te život je divan - zar ne vidiš, te ljubav cveta svuda oko tebe... Uzmeš malo eliksira Koka-kole i počneš da orgijaš od sreće. Mislim, ti u reklamama su izgledali kao da su prvo popili ambroziju, dunuli komad dobrog marokanskog šita, a posle se najeli mane božje i našmrkali čistog kolumbijskog kokaina. Ja nisam glup... Ili možda mislite da jesam? Hvala. Nisam ni glup ni naivan, ali palo mi je na pamet da ja nikada nisam pio Koka-kolu i zato sam... Šta je sada bilo? Je l’ to neka senzacija? Što sad buljite u mene kao da sam tele sa dve glave? Znam. Znam da zabrađene babe po daćama piju Koka-kolu, glavata deca u Sudanu piju Koka-kolu, beli medvedi piju Koka-kolu, vi pijete Koka-kolu, papa pije Koka-kolu, svi piju Koka-kolu, ali ja je eto nisam pio. Nikada je nisam konzumirao, ali sam je jednom ispljunuo. Naime, pre nekoliko godina, razvaljen strašnim mamurlukom, tražio sam sebi leka. U očajanju, nategao sam Koka-kolu iz boce. I šta? To čudo je počelo da mi nagriza jezik i desni, da mi kida glasne žice i čupa krajnike. Brže bolje sam je ispljunuo i više joj se nisam vraćao. A sada sam pomislio, imaj strpljenja, izdrži, ni šljivovica ti se nije svidela prvi put. A posle... ih! I zato sam otišao do klonje, doneo dve litre... Kako zašto do toaleta? Pa mi u toaletu držimo Koka-kolu. Keva njom riba kenjaru, čisti kamenac i rđu, prska ruže protiv vašiju i šta ja znam, za ostalo morate nju da pitate. Odem, znači, do klonje, uzmem dve litre i počnem da pijem. Jedva da sam pola litre popio, a vi znate moje kapaciteta, jedva pola litre i dalje ni makac. Dobro, rekao sam sebi, dosta je za početak. Sedeo sam i čekao. J’o, mislio sam, sad kad skočim, pa zaigram, pa izletim na ulicu i krenem svojim veselim dupetom da udaram u takođe vesela dupeta prolaznika. To će biti sjajno. J’o, mislio sam, sad će da mi dođe da neobuzdano trčim i vičem činčila čivava, a čitav grad će pesmom da mi odgovara čivava činčila. To će biti... uh. Kovao sam planove čekajući da odlepim od sreće. Ali moja nadanja su se samo polovično ispunila. Odlepio jesam, ali ne od sreće. Prvo me je zaboleo zub. Od šećera doktore. Pa je počelo da mi preskače srce. Od kofeina doktore. Stomak mi se naduo od ortofosforne kiseline i ugljen-dioksida, te sam počeo da podrigujem, da ričem k’o ranjeni lav istovremeno ispuštajući olujne vetrove jačine osam do devet bofora. Šta? Je l’ vi to meni opet ne verujete? Opet me uzrujavate? A recite mi onda gde je mačka? Kako koja mačka? Moja mačka, moj Cicko. Zbog mojih vetrova i prateće grmljavine je pobegao od kuće i još se nije vratio. Potpuno ga razumem, i ja sam jedva preživeo. Umalo da od koka kole skončam k’o ružina vaš. I vi mi još tu podilazite, lažete mi kako nisam glup. Glup sam, da gluplji biti ne mogu. Da nisam glup, zar bih pio H3PO4 sa C12H22O11 i CO2 i H2O i nadao se... E, baš hoću da vičem. Koga da zovete? Dobro, neću da vičem. Obećavam. Evo, šapućem. Doktore... Je l’ vam dovoljno tiho? Doktore, to piće je besmisleno, to piće je obična budalaština. A čuo sam, dođite da vam šapnem, dođite slobodno. A čuo sam da u njega, valjda zbog arome, stavljaju i biljne ekstrakte i mlevene kornjačine oklope. Za ekstrakte, verujem. Uzgaje lepo N. N. plastičnu biljku, oberu najkvalitetnije cvetove, osuše i tako... A za kornjače, ne verujem. Ko će da na’vata tolike kornjače. Verovatno umesto kornjača stavljaju mlevene goveđe papke. Teško je primetiti razliku između oklopa i papaka? Pa ne, ja stvarno... Da završavam priču, nemate više vremena? Za mene niko nikada nije imao vremena. Zato sam i ispao ovakav. Nisam ja glup, čitao sam ja i Frojda i Froma i Adlera... Evo, evo... Dakle, umesto očekivane ekstaze doživeo sam agoniju, svest mi se pomračila i ja sam zgrabio tu bocu sa police i klo-klo-klo... Molim? Ma kakvo vino, doktore. Ja sam na vino rezistentan. Rakija je to bila, rakija. Usvinjio sam se iskapivši bocu, koju sam sačuvao da me podseća kakva sam svinja bio. Šta je posle bilo - ne znam, ali ništa ne priznajem, braniću se ćutanjem i sve što sam uradio uradio sam za dobrobit Srbije i srpskog naroda. A sad odoh. Ne brinite za mene. Idem da šetam po šumi, da se opijam ozonom i drogiram endorfinom, da vozim tricikl pored reke. Pa tricikl, doktore, gde smem ovakav na dva točka. Nego, doktore, ako ne upali ni tricikl, ni veranje po brdima... kako se zvaše ono žuto, ono što ima boju pseće mokraće u snegu? E, jeste. Pa da probamo onda sa tom Fantom, doktore, mali batice? Piše: Tomislav Marković NOVOGODIŠNJI TV POGROM   RTS je za svoje drage gledaoce pripremio specijalni program koji će im pomoći da se ludo provedu u najluđoj noći. U programu „Najluđa noć kao uvod u noćnu moru“ učestvovaće nacionalne veličine koje i inače daju kapitalan doprinos sveopštem ludilu. Ratni savetnik premijera Koštunice Aleksandar Simić nastupiće sa mirotvoračkim hipi-songom Ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće, koji poziva na dijalog i miroljubivu koegzistenciju sve bebe koje se nisu rodile sa Kosovom u srcu, kao i mrtve duše koje su se rastale sa životom ne misleći na južnu pokrajinu. Za Simićev stajling pobrinuće se modna kuća „Uprtač & sin“: savetnik nastupa u maskirnoj uniformi, opasan redenicima, sa kamom među zubima, kuburom zadenutom za pojas i kašikarom umesto mozga. Ministar za 15%duše Slobodan Samardžić će odrepovati svoj hip-hop hit Ko da mi otme iz mog resora Kosovo, uz pratnju vojnog orkestra „Raspevane hladnjače“. Samardžić će se pojaviti u ekstravagantnom kostimu od crne kože, model kuće „Nož derikoža“, a na levoj strani junačkih grudi nosiće privremenu tetovažu - kartu Kosova i Kleptohije u natprirodnoj veličini. Velja Ilić, ministar za infrastrukturu svog buđelara, poznatiji kao čudovište iz bazena, zabavljaće publiku erotskom verzijom disko kompozicije I’m too sexy, uz pratnju hora „Raskalašne domaćice“ koji vodi Snežana Dakić-Trendofilović. Za izgled članica hora pobrinula se javna kuća „Smokvin list“, a za Veljin - masno pečenje, špricer i šljivovica. Ministar za nemoguće misije i epsku fantastiku Vuk Jeremić nastupa sa pop-jeremijadom „Ja vragolan i moj Boris/Čim zinemo, živ se smoriš/Dva mangupa - oba mlada/Ja nikada a on sada“, kojom namerava da gane tvrda albanska srca i vrati ih u bratski zagrljaj Srbije i čelični stisak čvrste ruke. Za Vukov imidž brine predsednik Tadić, vlasnik modnog studija „Entitet via mediokritet“. Vladika Škartemije će pojati mega-hit-tropar U boj krenite junaci svi, sa bezbedne distance pogledom pratićemo vas mi, a isonom će ga pratiti 7,5 miliona mobilisanih Srba, Srpkinja i Srpčadi, svako iz svog rova. Škartemije će se pojaviti u maskirnom epitrahilju, sa bajonetom-panagijom oko vrata i osveštanim kalašnjikovom u ruci. Kao specijalni gost najavljen je Vladimir Putin, svetski putnik oko demokratije u nekoliko mandata, koji bi trebalo da nastupi sa ruskim tradicionalom „Ja sam rođen da vladam i nabadam“. Njegov nastup još nije potvrđen jer, po svoj prilici, put do Gazpromovog srca ne vodi preko Srbije. Između muzičkih numera publiku će zabavljati Dragan Jovanović (nije Danilov), predsednik opštine Topola i bukva’ po vokaciji, izvodeći skečeve sa svojom putujućom trupom „Klinč pa linč“. Ova grupa vrsnih komedijaša obradovaće gledaoce popularnim skečevima „Pošumljavanje Peščanika“, „Lovac na Aranđelovac“, „B92 na žaru“, „Sloboda govora je za pičkice“, „Razum ima pravo da ćuti“, „Mrtva usta ne govore“, „Pravoslavlje dolazi iz cuga“, „Blog na nebu, domaćin na zemlji“, „Četnička početnica“, „Ne volim da bijem, ali bijem često“, „Močuga danas, kama sutra“, „Antisrbe na vrbe“, „Noževe u šake, izdajnike u rake!“ i „Albance u lance!“. Dragan i njegova ekipa će izvesti i novogodišnji performans „Kristal u najluđoj noći“ - crnomanjaste osobe u studiju će vezivati bodljikavom žicom, izvoditi ih na Staro Sajmište, a potom oko njih izgraditi zid visok 10 metara. U ulozi voditeljskog para pojaviće se duos desperados - Aleksandar Tijanić i Vojislav Koštunica, odeveni u kostime modne kuće „Apokalipsa sad ili nikad“. Tačno u ponoć, voditelji će čestitati gledaocima Novu 1987. godinu, a potom proglasiti otvorenom sezonu lova na strane plaćenike, domaće izdajnike, domicilne ništarije, osobe sa hroničnim pomanjkanjem patriotizma u krvi, NGO veštice i sve ostale građane koji ne razumeju ratnu trubu  BETON BR.34  DANAS, Utorak 11. decembar 2007.   Piše: Momčilo Mihajlović   MIRIS POLJSKOG SMEĆA                                       Baš sam slatko spavao, baš sam lepo sanjao, kad me je nešto čačnulo i bušnulo, kad me je nešto uznemirilo. I tako sam se iznenada našao na ničijoj zemlji između sna i jave. Oči su mi, međutim, bile čvrsto sklopljene i nije mi padalo na pamet da ih otvorim. Jer, nisam hteo da gledam, mislim ili osećam. Želeo sam samo da potonem nazad u mekoću i toplinu sna. Ljutito sam se promeškoljio pokrivši lice rukom. Uzalud. Ono nešto me je opet čupnulo i štipnulo, ono nešto mi nije dalo mira. Ma ko je to, šta je to dođavola, tek što sam se upitao, a odgovor sam već znao. Bio je to miris. Jak, odvratan miris kome nisam uspevao da odredim ni izvor ni poreklo. Obuzeli su me zebnja i nespokojstvo. Gde sam to ja i odakle dolazi taj nesnosni smrad koji me muči i ne da mi da spavam? Da li sam u bolnici pa to do mene dopire teški, zasićeni vonj bolničke menze? Joj, samo da nije bolnica. Čekaj, ništa me ne boli, a i bolničke splačine strašnije zaudaraju. Nije to bolnica. Pre će biti da sam u zagušljivom kupeu prastarog voza. Noć je, a voz, iz putnicima nepoznatih razloga, stoji u nekoj pustari, dok tu pored, na slepom koloseku, iz vagona-cisterne mirno curi sumpor-dioksid. Da, to bi moglo biti. Moglo bi, ali nije. Evo šta je. Ja sam jednostavno u svom domu, u kući nelegalno sagrađenoj usred naselja divlje podignutog na obroncima divlje deponije, što se sada, eto, isparava posle letnjeg pljuska. Da. A opet, šta ako ja i nemam svoj dom, već kao prognano, izbeglo i raseljeno lice tavorim u urušenom, memljivom vojnom magacinu koji širi zadah grobljanske kapele? A da nisam, ko zna, podstanar u prljavom, ispovraćanom suterenu čije zidove obilno zapišavaju pijanci naduveni od piva? Misterija, prava misterija. U klimavoj svesti mi tutnji kakofonija slika i prizora koji munjevito naleću i nestaju. Toliko toga ... Neko po toplom junskom danu u ulični slivnik prosipa ostatke kiselog kupusa; u osnovnoj školi je veliki odmor, pa imućna deca duvaju travu, a siromašna lepak; opet se izlila septička jama; tinja i topi se prepuni kontejner; upropašćene hodanjem u lošim cipelama i još gorim čarapama, moje sopstvene noge bazde na ubuđali sir; neko sa katarom želuca i trulim zubima pravo u mene izdiše svoj kužni dah; sa obala reke zastrašujuće zaudara riba pomorena izlivanjem fenola iz propale fabrike; u toku je pretakanje ukradene nafte; miris barutnih gasova meša se sa mirisom prosutih creva... Smrad se na trenutak povukao, a onda je grunuo još većom žestinom. E, ovo je već gadno. Izgleda da je iz reke izronila hladnjača puna leševa neprijatelja koje smo pobili u našem poslednjem oslobodilačkom ratu. Ili je, već danima mrtva, počela da se raspada ona starica što je živela sama samcata jer joj je muž umro od čuda, a deca su emigrirala u Australiju. Mada, nije isključeno da to što me kinji i ne dolazi spolja, već iznutra, iz glave moje bolesne. Ja sam stari ratnik pa to iz ponora mojih potisnutih sećanja kulja neizbrisivi miris zapaljenih kuća i izgorele stoke. Ali ne, nemoguće. Ja ni mrava ne bih... Osim ako on ne bi nasrnuo prvi. E onda... Odjednom se pojavila druga slika, tako jasna, tako istinita. Uspavalo me brujanje insekata dok sam leškario na cvetnom proplanku, a moj pas je, njuškajući po đubretu koje su ostavili ljubitelji prirode, iskopao nogu davno nestalog kontroverznog biznismena. Čibe, čibe s tom nogom životinjo bezdušna, viknuo sam i slika se raspršila. I tada mi se učinilo da sam konačno shvatio šta me je snašlo. Ja sam se zapravo onesvestio u krcatom, zadimljenom i masnom autobusu gde sveži znoj potocima lije preko ustajalog jučerašnjeg znoja. Ipak ne. Veća je verovatnoća da me to guši naizgled nespojiva mešavina aroma Džeka Denijelsa, kubanskih cigara i tamjana. Sav svečan, sa Hristom u mislima, protojerej ponovo osveštava kockarnicu i džip. Ponovo, jer prvi put nije uspelo. Da, to je to. Ili je to ili je onaj nepoznati nabavivši još, još i još kreozana konačno uspeo da otruje ono umiljato štene što su mu deca nadenula ime Bleki, hranila ga i čak mu kućicu napravila... Ne, ja u tom čudnom stanju nalik bunilu nisam mogao da razrešim enigmu. Najednom mi to, umornom, nekako i nije bilo važno. Jer, taj opipljivi smrad koji se uvlačio u mene nije me više ni brinuo ni plašio. A i zašto bi? Taj vonj mi je bio i poznat i blizak. Gde god da sam bio znao sam da se ne nalazim u Bretanji ili ne daj bože u Oslu. Gde god da sam bio, u Boru, Pančevu ili negde drugde, bilo mi je jasno da sam tu svoj na svome, da sam tu kod kuće. Važno je samo da nisam u bolnici. A nisam jer bolničke pomije zaudaraju žešće. Ponovo opušten, počeo sam da propadam i rastapam se. Šta mi je, budali, uopšte i bilo, pitao sam se, dok su mi se gasile misli i osećanja. Smrad ne samo da je prestao da mi smrdi nego je i... Kako da kažem... Nekakva mlaka prijatnost razlila se čitavim mojim telom. Od smrada još niko nije..., promrmljao sam. Zatim sam lenjo zevnuo i utonuo u još dublji san Piše: Tomislav Marković ISTORIJA KOŽNE BOLESTI                    VIS Maroderi, sa debi-albuma Ne pitaj me za prvi milion   Svako odere tuđu kožu Svako otkrije da je čovek Od krvi i mesa sačinjen Svako tuđu kožu napuni Zlatnim zubima, televizorima, Veš-mašinama i escajgom Svako tuđu kožu Stavi u izlog Crnoberzijanske radnje Ko ne proda kožu na vreme Ko ne opere pare Nek’ bere kožu na šiljak  BETON BR.33  DANAS, Utorak 27. novembar 2007.   Piše: Kralj Leonida Uz čitanje Kuće Bahove muzike Dragana Jovanovića Danilova, pesma duboke odanosti     DABOME!                                           POZLAŠTENI OPANCI (Bošku Tomaševiću) Nujni kikot njinih mjahkih nožica zasrebre ćilibarskim talogom tajinstva divizme srmenih zečića okrutne kao kobasice ulja i masline, dabome gnevnih mladih pesnika koji me snenog ljubljahu zažareni ponornim santama gnežđa i o da, naravno trudni ko sazvežđa slasna u glasovirima fašizma skerletnih krofnica, dabome Požege: raskiseliše li ti se opanci, Danilove? Pozlašteni - dabome! * Ovo je moj mali prilog istraživanju dr Tomaševića, ali iz ugla čitaoca koji je neposredno postradao konzumirajući čuvenu Vanilovljevu trilogiju. Pokušavam sa homeopatskim lečenjem... (K. L.) Piše: Tomislav Marković ZAUSTAVITE ŽIVOT!   (Slobodan Samardžić, iz zbirke   Odbrana i zaštita ministarskog   portfelja, ciklus Boravak u planu)   Dovedite savetnike, Jer ne mogu da se setim Zašto povodom Kosova Srbadiji ratom pretim Zaustavite život, disanje, damare To je pesma koja veseli varvare Nek mi misli prate, ako misli ima Dvesta savetnika sa detektorima Ja Kosovo hrabro branim Samo zato što ga nemam Dok budale javu jure U fotelji mirno dremam Zaustavite život i životne snove To je pesma moja i program vlade ove Neka vreme stane i tapka u mestu Ako naš tim padne na kosovskom testu Izdajnike đavo kuša U glave im šalje prelest Kosovo je srpska duša A nije duševna bolest Zaustavite život, damare, disanje To je naš plan B, nisu puke sanje Nek’ svi mirno usnu, s Kosovom u srcu Šta će vama život kada ste u Qrcu    BETON BR.32  DANAS, Utorak 13. novembar 2007.   Piše: Miloš Živanović THE HAM-HAM BROTHERS   Hipotetički slučaj Mrak. Vreme sajmova - kiša, prohladno. Hala 14 prazna kao sećanje na Staro sajmište. Usamljena prilika šmrkće i trlja dlanove u kuli naj-izdavača. Kula je podseća na Žiču, te joj je i pored hladnoće udobno. Dagi (u sebi): Leti treba napraviti sajam. Žene, pivo, perper... k’o sabor u Guči i svadba u Žiči. A ne ova čamotinja. Zoks: Bu! Dagi: Aok! Zoks: Šta je Dagi, što si plašljiv? Dagi: Iš sotono! Oduvek si bio zli blizanac. Što nisi upalio svetlo? Zoks: Pa, brate, nema struje. Niko neće da plati. Volfi: Tako je. Ko voli svetlost, ima da plati. Ko ne voli svetlost, taj je satanista. Dagi: Pu, daleko ga bilo! Kakav satanista?! Gde?! Da ga ožarim hrisovuljom. Zoks: Polako, batice, šali se Volfi. Spakuj hrisovulju i ćuti. Volfi: Ja se nikada ne šalim. Možda ponekad, sa Kiselim... inače ne. I Drakul je mislio da se šalim, pa je zažalio. Može biti samo jedan, u partiji. Zoks: Dosta Volfi, ne želim da znam. Volfi: Neće Srbi izaći iz mraka. Džaba vam knjige kad nemate struju. Zoks: Nemoj tako. Srbi ne mogu bez knjiga, knjige ne mogu bez mene... Volfi: Što mi onda nisi platio, pa da upalimo svetlo ko ljudi. Zoks: Koliko puta da ti kažem? Platio sam, nije još leglo. Volfi: A kad si to platio? Zoks: Platio sam, kad su mi platili za Frankfurt. Volfi: Što onda nisi otišao u taj Frankfurt? Zoks: Pa nije leglo. Dagi: Brate, da te pitam... Zoks: Šta je sad? Dagi: Strašno me podsećaš na umetničkog direktora. Zoks: Ja jesam umetnički direktor. Dagi: Pa zato me toliko podsećaš na njega. Zoks: Jesam ti rek’o da ćutiš?! Dagi: A što ti kao taj direktor ne upališ svetlo? Zoks: Nije leglo svetlo! Treba da ti crtam? Dagi: A u Frankfurtu ima svetla? Zoks: Dabome da ima. Frankfurt je ozbiljan. Dagi: Zašto nisi i mene vodio u Frankfurt? Zoks: Šta ćeš ti u Frankfurtu. Ne trebaju njima tvoje hrisovulje. To je fin svet, kad plate, odmah legne. Volfi: A šta su ti oni platili? Dagi: Nadao sam se da u Frankfurtu ima da se kupi original onaj jogurt, znate onaj... kad popiješ, sam napišeš osam knjiga. Ovaj domaći ne radi. Zoks: Dagi, molim te... Vidi Volf, nisu mi oni platili. Nego ovde je mrak i srednjevekovlje, a tamo nemaš ti popove na sajmu, razumeš? I sad, ja recimo treba to da prevedem, razumeš me, mrak u svetlo, i to onda malo košta, za materijal, ali to je bedno, razumeš, za dvd... Pusti te sitnice, vidi kakva je ovde tmina, samo Dagi svetli, i njegova hrisovulja. Volfi: Ma pusti ti Dagija, on je duh poezije. Nego što ti meni nisi prosledio kad su ti već platili, ja pustim struju, zatvaramo konstrukciju, civilizacija, knjiga, svetlost, sreća... Dagi: ...Mir božji! Zoks i Volfi: Ćuti! Zoks: Ama to je tamo drugi svet, mnogo fino, odmah sve legne. Ali ovde ne legne. Kako me ne razumeš? Ja sam uvek u gubitku. Volfi: Ma kakav fini svet?! Ti su me ganjali po Bosni. Skupa im struja... ha! Zoks: Kakva sad Bosna, čoveče? Pusti Bosnu... e majke mi, podsećaš me na Dagija ponekad. Dagi: Molim? Volfi: Dagi, ćuti! Hoćeš doživotno da budeš u mraku? A ti, šta imaš protiv Bosne? Bosna i Srbija, to je jedna zemlja, jedan narod, jedan dejton. Vidi se da ne razumevaš premijersku mudrost. Dagi: Što ja da budem u mraku mrskom, kad ti struje imaš za sve srpske zemlje. Zoks: Dagi, čoveče, umukni! Kakve te srpske zemlje spopale? Ako se slučajno neko pojavi, ja vas ne poznajem. Dagi: Ali Zoks, ti si moj brat. Zoks: Nisam ja brat, ja sam... slovoslagač civilizacije. Dagi: Volfi, jesi li ti moj brat? Volfi: Ja sam... Đerdap X. Dagi: Zli blizanci! Postradah k’o Milutin. Slutio sam ja da je moj jedini brat nemrtvi krunisani kralj. O, brate kosture, tebi se obraćam, muka me tera... Čemu struja, svetleće nam svici, i sveci. Čemu knjige, pripovedaće nam vladika, i pojati. Ali ko će meni za hrisovulju da plati? Najednom, smrzoše se sva trojica. Ispod kule nonšalantno stoji Gručo Marks i pućka cigaru. Gleda ih i cokće jezikom: Zašto stojite tu u mraku kao vampiri, kako bih ja pomislio da ste ljudi, kada vi stvarno jeste vampiri? Zvuk klarineta zaplovi dvoranom, braća se stresoše. Kroz tamu zagrmi glas Dilana Doga: Ni makac, krvopije. U Invernesu ste me onomad preveslali, ali sad ste moji! Link na tekst: Miloš Živanović: THE HAM-HAM BROTHERS II (Beton Br. 56)  BETON BR.31  DANAS, Utorak 30. oktobar 2007.   Piše: Tomislav Marković HIMNA NACIONALNOG STROJA   (Iz antologije srbske poezije za decu    Poznaje se ko je strojalista, vedra čela i „Obraza“ čista, prir. Anton i Vukadin)    Mi smo pioniri Nacionalnog stroja Nas nema tačno - Ne zna nam se broja Esesovci maleni Mi smo vojska prava Iz tla svetog rastemo Ko kukasta trava Za Himlerov rođendan Razbijamo glave Panduri nas kao tuku NSPM-ovci slave Smrt jedinki A sloboda Treblinki Srbijica, mila mati Firerom će mene zvati Daj mi, majko, šajkaču I crnoga konca Da prišijem svastiku Poput Huga Bossa Grmi, seva Svako kamu sprema A kristalno mračne noći Još na javi nema Kad se Voja uplaši Da će s trona pasti On zapršku zgotovi Od krvi i časti Smrt svakome A sloboda nikome Srbijica, mila mati Firerom će vožda zvati  BETON BR.30  DANAS, Utorak 16. oktobar 2007.   Piše: Tomislav Marković MOLIM TE, MINISTRE                                           (Himna partijskih aparatčika, iz zbirke De profundis, ciklus Daj nam danas)   Molim te, ministre, mogu li da ti pridržim lopovske dok se penješ u fotelju Molim te, ministre, iskoristi moj koalicioni potencijal, rođen sam bez kičme, prilagodljiv sam svakoj podlozi Molim te, ministre, izvedi me iz tame anonimnosti, obasjaj me licem svojim Molim te, ministre, učini me savetnikom, biću tvoj glas pohlepe i bezumlja Molim te, ministre, veži mi zlatni povodac oko vrata, izvedi me u šetnju po Jelisejskim poljima provizije Molim te, ministre, pusti me na novinare, lajaću, kevtaću, smrviću im izdajničke diktafone mlečnim očnjacima Molim te, ministre, utaži ljuti oganj duše moje, dopusti mi da vadim kestenje iz vatre prstima od azbesta Molim te, ministre, dozvoli da ti jedem iz ruke, drži me kao malo vode na dlanu, posrči mi dušu na slamčicu Molim te, ministre, dozvoli mi da šenim pred tobom kao foka, biću tvoja dvorska luda kad te ophrva svetski bol u donjem delu leđa Molim te, ministre, sveži mi moždane vijuge u mrtvi čvor, neka se moj mozak napasa na državnim jaslama Molim te, ministre, oteraj misli - napasnice iz moje glave, neka bude volja tvoja Molim te, ministre, pusti me da plandujem u tvojoj senci, to je moje mesto pod suncem Molim te, ministre, podari mi moć da odlučujem o sudbinama malih ljudi dok ne porastem u tvojim očima Molim te, ministre, vredan sam kao mravojed, ne stidim se nikakvog posla, samo ako je prljav Molim te, ministre, uvedi me u visoko društvo gde caruju niskost i podlost, u prirodnu sredinu za moralne patuljke Molim te, ministre, nahrani ispošćeni novčanik moje duše konvertibilnom nebeskom manom Molim te, ministre, stavi mi jaja u procep, laskaću ti na uvce piskutavim glasom bečkog dečaka Molim te, ministre, napravi od mog obraza đon za svoje nove cipele Molim te, ministre, dozvoli mi da ti se uvučem tako duboko da postanem telo tvoga tela, kost tvoje kosti Molim te, ministre, mogu li da ti otkopčam šlic Molim te, ministre, smem li da izvučem tvoj mlohavi ugovor o koncesiji na svetlo dana i da mu udahnem život Molim te, ministre, neka u meni raste tvoja velika nacionalna ideja do razmere pendreka Molim te, ministre, dozvoli da te moj lažljivi, palacavi jezik dovede do vrhunca karijere Molim te, ministre, neka iz tebe pokulja topla struja korupcije, posrkaću sve do poslednje kapi Molim te, ministre, dodirni me čarobnim štapićem, pretvori me u kontejner u koji ćeš skladištiti mrvice sa svoje trpeze Molim te, ministre  BETON BR.29  DANAS, Utorak 2. oktobar 2007.   Piše: Tomislav Marković VESTI IZ DALEKE SADAŠNJOSTI   Apsolutni post mortem Vlada Srbije pozvala je socijalno ugrožene građane da, po ugledu na preosvećenog Filareta, započnu štrajk glađu. Ako izdrže do kraja post do smrti, građani će dati nemerljiv doprinos u rešavanju socijalnih problema našeg društva. Štrajkačima se nalaže da se, tokom izgladnjivanja za opšte dobro, mole za dobro zdravlje i dug život vladike Filareta kako bi ojačali volju. Vlada apeluje na visoku patriotsku svest građana i preporučuje im da, pre nego što započnu štrajk, svoje beživotno telo zaveštaju narodnoj kuhinji. U potrazi za izgubljenom moždanom ćelijom Ministar spoljnih poslova, mali od palube Vuk Jeremić izjavio je da će Koštunica posetiti Crnu Goru, ali se ne zna kad. Problem je u tome što delovi tzv. realnosti koji su u neskladu sa premijerovim viđenjem sveta teško dopiru do njegove svesti, tako da Koštunica praktično još nije obavešten da je Crna Gora postala nezavisna država. Kako izveštava novinska agencija Ekstrasensa, informacija o crnogorskoj državnosti je pre tri dana ušla u premijerovo uvo i time izvršila neovlašćeni upad na privatni posed. Dotična informacija trenutno luta, još vitka, sa srebrnim lukom i velikom mukom, kroz lavirint blistavog uma pokušavajući da probije medijsku blokadu. Prvi rezultati se očekuju u roku od godinu dana. Imovinska karta iz rukava Ministar za infrastrukturu pečenog vola Selja Šiljić dao je javnosti na uvid svoju imovinsku kartu. Pošto sva zemaljska, materijalna dobra smatra prolaznim tričarijama nedostojnim pažnje, ministar je obznanio samo listu svojih duhovnih blaga. Radi se o sledećim crkvenim odlikovanjima: Gvozdeni krst svetog Dimitrija (Ljotića), Zlatni kondom Pahomija Spermotočivog, Crvena knjižica preosvećenog Žbirineja, Osveštano tane svetog Gavrila, Zlatni putir svetog Vinopija sa dva ukrštena crvena nosa, Erektirajući metak prečasnog Ilariona, Ktitorska povelja Filaretovog đakuzija, Ugovor sa Đavolom, Članska karta Socijalističkog saveza crkve i države i Orden Boga i batine. Hit the Road to Nowhere! U skladu sa poslovičnom doslednošću, Glavni odbor DSS-a je promenio sopstveni statut i program, upisavši munjom u kamen odredbu da Srbija nikada neće ući u NATO pakt, bar ne do kraja vremena i Sudnjeg dana. U slučaju da se pregovori o statusu Kosova završe nepovoljno po naš pregovarački tim, priznavanjem realnosti, DSS sprema nove izmene stranačkog programa. Srbija će prvo odustati od članstva u Evropskoj uniji, a potom će se odreći evropskog kontinenta, planete Zemlje, Sunčevog sistema, Mlečnog puta i svemira. Pa gde će onda Srbija da ode, pitamo se mi naivni. Nigde, odgovaraju iz DSS-a. Ostaće tamo gde je i bila - u čabru  BETON BR.28  DANAS, Utorak 18. septembar 2007.   Piše: Tomislav Marković PILEĆI MOZAK                               Prolegomena za svaku buduću ornitologiju Pileći mozak vlada Srbijom! Pileći mozak je krajnji proizvod nacionalne evolucije. Pileći mozak je šefovao DB-om i sarađivao sa mafijom. Pilećem mozgu je sinula ideja o humanom preseljenju                     dok je sređivao biblioteku: ćirilične knjige na                     jednu, latinične na drugu policu. Pileći mozak je crtao kartu Velike Srbije nadahnut                     delima promašenog nemačkog slikara. Pileći mozak je izvršio ekonomsku reformu i                     pretvorio celu zemlju u fabriku za                     proizvodnju topovskog mesa. Pileći mozak je vratio Nemcima milo za drago rušeći                     sarajevsku biblioteku. Pileći mozak je terao vojnike da povlače obarač dok                     im ne iskoči žulj na kažiprstu. Pileći mozak je otvorio logore da bi se zabavljao                     mučenjem, sakaćenjem i silovanjem                     zarobljenika. Pileći mozak ubija vreme ubijanjem. Pileći mozak seje smrt, a žanje zlatne poluge. Pileći mozak je parazitski organizam koji živi večno                     menjajući domaćine kao čarape. Pileći mozak otima od siromašnih i daje bogatima po                     ugledu na Superhika. Pileći mozak ima po jednu ruku za svačiji džep. Pileći mozak vlada očnim jabučicama preko bilborda,                     oglasa, city light-ova i reklamnih spotova. Pileći mozak želi da svako postane Pileći mozak. Pileći mozak je trasirao put izbavljenja, tamnu                         magistralu koja vodi iz niotkuda u nigde. Pileći mozak piše i izdaje Kurir, Press i Pravdu. Pileći mozak je napisao Vreme smrti i Ćeraniju. Pileći mozak je postao nacionalni bard, putujući                         prorok koji veliča blaženstva Pilećeg mozga. Pileći mozak ne upražnjava dijalog duše sa sobom,                         da ne čuje zlo. Pileći mozak gori od želje da popuši Putinu i pričesti                         se hostijom mistične Moći. Pileći mozak zavidi Amerikancima na Gvantanamu,                         Iraku, Avganistanu, na svim nekažnjenim                         zločinima. Pileći mozak sanja kako se budi u telu Džordža Buša                         Juniora, doručkuje redizajnirani hot-dog                         (osovinu zla u kifli), podriguje napalm i                         baca čežnjive poglede na crveno dugme                         uništenja. Pileći mozak se hrani ljudskim mesom, opija se                         koktelima smućkanim od suza, znoja i krvi. Pileći mozak je čovečan, dozvoljava nam da udišemo                         vazduh besplatno. Pileći mozak je hibrid nastao ukrštanjem srpstva i                         čekićstva. Pileći mozak truli pod lipom u Požarevcu. Pileći mozak je živ i živ će Pileći mozak biti! Raduj se, ptico!  BETON BR.27  DANAS, Utorak 4. septembar 2007.   Piše: Miloš Živanović JEZIČKE NEDOUMICE   Hipotetički slučaj Danas u Edinburgu, dogodine na Mokroj Gori Kucka po pločniku štap Šerloka Ćerača, a zub mu gricka noktić malog prsta. A senka mu pala daleko daleko, i tapše ga po ramenu. A bistro oko mu prati nekog odrpanog dečarca. Šerlok Ćerač: Ej, dečarac! Dete ne reaguje. Šerlok Ćerač: Ej sine odrpani, stani malo, de će ti duša bez kosova! Dete: Hm? Šerlok Ćerač: Odi sine, da te popnem na sanu, da vidiš visinu u oblacima. Dete: Hm? Šerlok Ćerač: Odi odi, ima gore kolača i kabeze. Dete: Hm... Međ’ klisurnim zidovima hrama, u udobnoj ‘ladovini, razgovaraše se Šerlok i obžderavaše se dečarac. Šerlok Ćerač: E, kaži mi sad sine, kojim ti jezikom govoriš. Dete: Hm. Šerlok Ćerač: Šta je? Da nisi iz Crne Gore? Ajde kaži mi. Dete: Hmmm! Šerlok Ćerač: Nema veze ako si iz Crne Gore, jezik svoj moraš da znaš i na Rumiju da hodočastiš, ali bez helikoptera, nego peške. Dete: Hmm! Hmmm! Šerlok Ćerač: Tako, sokoliću, tako, srpski je tvoj jezik. Da staviš malo Pavlovića mas, da ti ide tečnije. Dete: Hrgmmmm! Šerlok Ćerač: Kako lepo srpski kazuješ. Evo da ti uručim neku povelju. Dete: !#?  BETON BR.26  DANAS, Utorak 21. avgust 2007.   Piše: Tomislav Marković SIMPATHY FOR THE AMFILOHIJE                                     (Amfilohije Radović & Rolling Bones, s debi-albuma It’s Only Money & Power, But I Like It) Dozvolite da se predstavim Radović, Amfilohije Radović Ali to nije moje pravo ime Ja sam čovek bogatstva i moći Ja sam Božji gnev na zemlji Agire je za mene malo dete Već dugo sam ovde, u dolini plača Koju natapam tuđim suzama Uvukao sam se u mnoge duše Ispunio sam mnoga srca mržnjom Neka kucaju u ritmu koračnice Ali moja misija još nije završena Bio sam tu i kada je Sloba Imao svojih pet minuta Stavio sam kamu u desnicu Izabranog Od Boga i od naroda serbskog, najstarijeg Blagoslovljeno sečivo, poškropljeno                                             svetom vodicom Paralo je neverničke utrobe U novom krstaškom pohodu Osveta je moja, ali On će je izvršiti Pleased to meet you Hope you guess my name, oh yeah But what’s puzzling you Is the nature of my game, oh yeah                                       (woo woo, woo woo) Vukao sam se kao prebijeni pas Kada je došlo vreme za promene Čamio sam u keliji sa 5 zvezdica Zagledan u pupak prebirao Brojanicu sa mrtvačkim glavama Birao sigurnu ruku za snajper Čekao sam svoj čas Najzad, suknuo je otrov iz Zmijinog zuba Pravo u srce promena, precizan kao                                               Božja promisao Tekućina spravljena u mojim retortama Tokom nadgrobija, dok sam bljuvao Mržnju po strvini, nešto se u meni smejalo Možda Kezilo, možda neki drugi podstanar Grohot se orio u moždanim vijugama Plavio svaku ćeliju trošnog tela Smeh je izbijao kroz pore poput znoja Talasi slanog smeha zapljuskivali su hram Na lađi spasenja davljenici su disali na škrge Kamere ništa nisu zabeležile Pleased to meet you Hope you guess my name, oh yeah But what’s puzzling you Is the nature of my game, oh yeah                                              (woo woo, woo woo) Vikao sam: „Ko je ubio Zorana?“ Mada smo to učinili vi i ja Igrao sam kazačok na svežim humkama Izvodio striptiz uvijajući se oko krstače Pokazivao pukovničke epolete istetovirane                                                            na ramenima Molim vas, dozvolite da se predstavim Ja sam čovek bogatstva i moći Postavio sam zamke za naivne i nevoljne Neka ostave svaku nadu i dođu u moju jazbinu Pleased to meet you... Svaki pandur je lopov A svaki ratnik svetac Par - nepar, crno - belo Zovi me prosto Nepomenik Ali ne izgovaraj moje ime ni u snu Jer dolazim sigurno kao Fredi Kruger Surfujući na talasu žileta Ako me sretneš na ulici Videćeš dva voda vojske, čitavu legiju Upravo pristiglu iz Gadarinskog jezera Tamo je pokušao da me udavi onaj ludak Ali sam mu brzo došao glave Kad me sretneš, celivaj mi ruku Pokloni se Božjem izaslaniku Daću ti kap crne blagodati Urezaću ti se britvom u sećanje Pamtićeš me po zlu Pleased to meet you... A sada mi reci kako se zovem Da li pogađaš moje pravo ime Reci mi brzo kako se zovem Ili ćeš ćutati zauvek    BETON BR.25  DANAS, Utorak 7. avgust 2007.   Piše: Tomislav Marković POBRATIMSTVO LICA U SKUPŠTINI                               (Nebojša Bakarec, iz zbirke Zanebesanost, ciklus Zašto mi oblak stalno ispada iz pantalona?) Ne boj se, nisi sam! Ima i drugih nego ti koji u klupi do tebe žive tvojim životom (mi smo jedno telo, mi smo meso i kosti), onih što ih zlobni svet zove barabom i trutom. Ne brini se! Tvoja pohlepa nije samo tvoja! Ona u                                                                   drugima živi. Mi smo svi prešli iste građane u mraku, mi smo svi jednako lutali u znaku Lupeža, a za sve su nam drugi krivi. Sa svakim nešto deliš, i više vas ste isti, samo su nam pakovanja druga, različita, neko nosi „Pirosi“, nekom je „Armani“ fit, a svi smo izašli iz šinjela druga Tita. Portfelje, resore delimo na ravne časti, i snove o mandatu večnom, zebnju i strah da ćemo jednom sa vlasti strmoglavce pasti u čamu pređašnjeg života, u pepeo i prah. Vlada je možda prolazna, al’ partija je večna, a mi smo njeni vojnici na braniku svog džepa. Partija nam je mati, a mi smo dečica srećna, k’o prasići na sisi razigranog smo repa. Za dobrobit partije odrekli bismo se svega: slobode, mišljenja, časti, ličnog stava, mozga, samo kad bismo imali bilo šta od toga, al’ pošto nemamo ništa samo nam para treba. Mi smo braća po srpstvu, a kese su nam sestre, od novčanika poslanik bližeg nema roda. Ti si nam uzdanica i zaštitnik, o, meštre sviju hulja, oče nacije, vražjeg poroda! Ne boj se, nisi sam! Mi smo braća po mandatu, oči nam gore istim žarom kad spazimo novce; dremamo za otadžbinu i debelu platu, po celi dan čačkamo nos šišajući ovce        Rogata reforma  BETON BR.24  DANAS, Utorak 24. jul 2007.   Piše: Tomislav Marković PRIJATELJU, PRIJATELJU, MARŠ U ... AMERIČKU   (Đorđe Vukadinović,                          iz zbirke Maštarije jednog analitičara, ciklus „Politika“ neprijateljstva)          Mene često obuzima želja Da ja imam jednog prijatelja, Pa zasednem, reči prave birkam, Foto-robot zamišljeni slikam: „U mog druga mala zastavica, Zastavica sa mnogo zvezdica. Šaren-krpu moj prijatelj čuva Da njom maše kako vetar duva. Plašt zvezdani sada kurcu svira, Čeka da nas NATO okupira, Al’ Ramsfeldu mnogo se ne žuri; Prijatelju, Peščanik ti curi! Dok ti čekaš američke trupe, Ja te mećem u srpske kalupe. Dok pijuckaš izmaštanu lozu, Ja ti spremam odstrel-dijagnozu. Prozapadni demon tebe ganja, Rodoljubna nemaš osećanja; Što je srpsko sve je tebi mrsko, Svete pretke ti negiraš drsko. Kriviš Srbe za srpske zločine Za izdajom želja da te mine. Kritikuješ kad svi u boj kreću, Ličnim stavom kvariš opštu sreću. Jeres ti se ogleda na licu, Ne poštuješ svetog Koštunicu. Jednom rečju – nisi patriota, A takvima neima života!“ Portret pravim, pakujem kolumnu Malo umnu, malo veleumnu. Mnogo volem da analiziram, Al’ ne umem mozak da prosviram Izdajniku kletom što ga smislih, Rečima ga prejakim ne slistih. Baš je gorka sudba književnika - Da zazire od sopstvenog lika! Ko se u mom prepozna portretu, Svoju sreću nek’ traži po svetu. Međ’ Srbima njemu mesta nema, Grobna mesta već su popunjena!  BETON BR.23  DANAS, Utorak 10. jul 2007.   Piše: Tomislav Marković NE DIRAJTE MI KOSOVO                    (Vojislav Koštunica, iz zbirke                 Otvoreno pismo svetu, ciklus                 Prekid diplomatskih odnosa s mozgom) Veruj mi, cenjeni svete, u detetu ću ti dete Ako mi svetinju pipneš, Jer sveto je sveto, a veto je veto. Verujem, spečeni Marti, pečeš se na tihoj vatri, Maznuo si pare za plan, Jer klan ti je vran, a plan nedoklan. Samo legalno i po zakonu, Sve sam dav’o na međunarodno pravo. Eh, da je bilo sve po zakonu. EU je EU, i ja to poštujem. Tu su paragrafi, pa zagrabi Nek’ isto je i Srbinu i Šiptaru, Pa nek’ se zna Mojom su hladnjačom išli, u grobnicu se moju stisli, Uvek je uljeza bilo, Jer ćuk je ćuk, a „škorpion“ je vuk. Nikada žrtava dosta, što reče Čavoški Kosta, I krv se prospe za tren, Al’ tren je tren, a plen je plen. Sad mi je prekardašilo. Imam srce Srbije u grudima što mi bije, I neću da ga dajem. Ne može u grudni koš da se uđe da se uzme tuđe, Lepo vam kažem. Ne dirajte mi Kosovo, Na njemu sam se kurčio. Sa osmehom na licu Kalašnjikov sam nosio. Ne dirajte mi Kosovo, Tamo sam postao čovek, Pravo muško, bog te molov’o, I takav ću biti dovek. Ludi smo, precenjeni svete, pogotovo kada nam prete, Takvi smo oduvek bili, Jer krv je tlo, a tlo je krv. Ne pitaj šta bi sad bilo kad bi se ponovo zbilo Ono bombardovanje, Jer Sloba je Sloba, a Voja je Voja. Samo legalno, sve po zakonu, Nemoj da te guja ujede da mi ovde praviš nerede, Valjda razumeš naški. Nismo mi mačji kašalj, Jer ovde ima više ubica Nego lica koja traži Tribunal haški. Ne dirajte mi Kosovo, Na njemu sam se kurčio. Sa osmehom na licu Kalašnjikov sam nosio. Ne dirajte mi Kosovo, Tamo sam postao čovek, Pravo muško, bog te molov’o, I takav ću biti dovek. O, zar moram da vam ponovim, Okanite ga se da vas Putin sve ne polomi  BETON BR.22  DANAS, Utorak 26. jun 2007.   Piše: Tomislav Marković TI SI SAV MOJ BOL                 Iz sudske hronike                              (Prepiska Dragana Palibrka, advokata             Branimira Gugla, i Prvog opštinskog                 suda u Beogradu povodom                                  Palibrkovog odsustva s ročišta.)                         „Časni sude, braćo suci, Izvin’te me, ne dolazim Na ročište jer na muci Golemoj se ja nalazim. Gledam juče na TV-u: Tolimira uhapsilo. Stežem srce da ga ne bi Vest infarktom potrefilo. Tolimir je heroj srpski Što je Turke zatirao, Zabravi ga dušman mrski Da bi ga u Hag poslao. Kad Srbina zamandale Osećam duševne boli, Mene srpski jadi tište - Za drugo me kurac boli! Čuka tuče kao luda, Na dušu mi teret leg’o, Sad rešetke vidim svuda Od kojih sam vazda beg’o. Nervi su mi istanjeni Svim prethodnim hapšenjima. Ova kap prevrši meru Koju čaša duše ima. Branimira Gugla volim Kao da mi je advokat; Neću pamet da vam solim, Sad mu moram dati nokat! Na klijente i ne mislim, Na Gugla sam oguglao. Sad po Google-u Zdravka tražim, Jer sam njemu srce dao. Izvinite još jedared Što me nema na procesu - Hapšenje mi teško pada, Podložan sam haškom stresu.“ Sudinica suze roni, Pismo čita i uzdiše, Pa uzima pero guščje Kojim sitne knjige piše: „Uvaženi zastupniče Optuženog Gugla Brane, Tvoja bol do neba viče, I nas tvoje tište rane. Opet srpstvo napaćeno Raspeše na stuba sram, Bolnog srca šaljemo ti Saučešća telegram. Sedi kući, rane vidaj I čekaj vremena bolja. Dušu leči, Noga čitaj Ili nešto od Toholja“ Foto: Stanislav Milojković  BETON BR.21  DANAS, Utorak 12. jun 2007.   Piše: Tomislav Marković TAMO-AMO PO TAMNOM TAMU                 Istražni postupak                                                                    Polumračna prostorija u podrumu nemoguće kuće. Za stolom    sede, jedan naspram drugog, islednik i književni kritičar. U li-     ce književnog kritičara uperena je lampa, samo što ne opali.      Islednik je okrenut leđima publici, ne vidimo njegovo lice, ali       je očigledno da se radi o Crvenom Kmeru. U daljini se čuje zvuk tam-tama. Vreme radnje: ninje i prisno.                                        Islednik: Kada ste prvi put bili u Tamnom Tamu? Kritičar: Još kao tinejdžer osetio sam žeđ za nečim nepojamnim. Pokušavao sam da je ugasim hektolitrima piva i žestine, gandžom, hašišom, čak i LSDJ-em, ali uzalud. Na kraju sam se obratio za pomoć starijim kolegama. Oni su me odveli do Tamno