poslednji broj    2008   2007   2006	BETON BR.9  DANAS, Utorak 26. decembar 2006.   Piše: Tomislav Marković HEROJI ULICE     U potrazi za izgubljenim mladićem (žmure)                 (Vasko Popaj, iz ciklusa Igrale se                 delije nasred male kutije) Mladić se sakrije od Voje Sakrije mu se u glavu Ovaj ga traži po sali heroja Sakrije mu se u srce Ovaj ga traži po aleji velikana Sakrije mu se u dušu Ovaj ga traži u crkvenom kalendaru Traži ga traži Gde ga sve ne traži I tražeći Mladića pronađe sebe Ponoć kabinet kiša razgovor s predsednikom                  (Dragan Đilas, iz memoara                  u nastajanju, poglavlje                  Pitanja za šampiona) Teško ti je što si Boris bil voleo da si Ljuba bil voleo da si Ćosić na kolenu što te cupka bil voleo da si žele pihtijastog gela tuba bil voleo da si Pjero bil voleo da si lutka Teško ti je pravo kažeš bil voleo da si lola bil voleo da si zvezda lepi Cane zgodna koka bil voleo da si Šaper bil voleo član Idola bil voleo da si mister il’ mis demokratskog bloka Jadaš mi se e pa dobro bil voleo da si fensi bil voleo da si pista kojom klizi manekenka bil voleo mir u svetu bil voleo golub da si bil voleo da si eho il senkine senke senka Piše: Momčilo Mihajlović POPODNE JEDNOG TAJKUNA                                                         Tajkun lagum Halo, Ziki, hoćeš li ti da odradiš onaj pesak ili nećeš? Nećeš. A zašto? Ziki, Ziki, debelo si ti zaglibio. Debelo. Samo to znaš - utoka, bomba, eksploziv... A mogao bi da postaneš kontroverzni biznismen, pa da te primimo u glavni odbor, pa da te stavimo na listu. Živeo bi kao car. Ali ne - ti bi još da roksuješ, dižeš u vazduh i zavrćeš jaja. Molim? Voliš to. Pa volim i ja, ali ne može čovek u životu da radi samo ono što voli. Ja, dece mi, ne znam više ni gde mi je prangija. Koji će mi. Izljubio sam je i poslao u zasluženu penziju. Čekaj čas. Ne, kevo, ne to da jedeš, fuj to, fuj to kad ti kažem! Halo. E, izvini brate, keva uzela da jede onaj šatro crni hleb iz moje pekare, iako sam joj sto puta rekao... Ma da, pale se budale, kao crna panja zdrava. A lebac crn od kafe, brate. Pa da, farbam brašno kafom. Ide taj integralni ko lud. Molim? E, pa ti sad hoćeš da mi izvučeš sve poslovne tajne, druže. Ajde, dobro, reći ću ti. U kafu sipam ječam. Da. Iz one moje pivare. Jeste. Šta mećem u pivo umesto ječma, ne želiš da znaš. Al da ti kažem, ako već cirkaš pivo, nemoj da cirkaš ono moje ekskluzivno pivo proizvedeno za potrošače istančanog ukusa. Uh, sačekaj malo, nešto mi je muka. Uh, majku ti, zamalo da se izbljujem. Šta trabunjaš, kume? Ne, kume, nisam se setio kako smo oslobađali Srebrenicu, nego sam se setio šta mi je sirovina za pivo. Da, da, dobro sam sad. Znači, brate, pivo nikako. Šta? Ječam? Ječam sam slučajno nabavio kada sam od Moldavaca uvozio kontigent devojčica. Šta će mi devojčice? Doveo sam ih na Radost Evrope. Ziki, Ziki, nemoj da me... Znaš ti dobro šta će mi devojčice. A taj ječam neviđeno jeftin. A lep, krupan. Černobiljski rani. Momenat, neko mi zvoni. Dobar dan čika Marko, dobar dan tetka Rado. Halo, evo gerijatrija došla kod keve na kafu. Ovom matorom, od kada se poji mojom kafom, izrasle sise. Al on se ne sekira. Kaže, najzad imam na raspolaganju sise kakvim sam uvek želeo da raspolažem. A baba bradata ko episkop. Pa i dečicu od sedam godina sve nešto štipka za guzu. Kakvo sad brašno? A, ovo belo što mi ostaje od hleba. Ništa se kod mene ne baca. Zna se - belo u belo. Šta? Ma, nek’ pocrkaju, ko im jebe kevu narkomansku. Kako? Ziki, brate, nemoj da me vređaš. Nemoj, kad te lepo molim. Mogao bih ja i da se setim gde mi je utoka. Dajem ti besplatan konsalting za piljevinu i pesak, a ti tako. Ja tebe servisiram sa finom robom. Samo tebe, samo tebe, Ziki, i onog ministra častim prvoklasnim, nekrštenim dopom. Ni murija ne valja bolji. Dobro, dobro, oprošteno. Ne cvili više, al drugi put pazi. Stani malo, kao da mi se neko šunja oko vrata. Alo, kume, jesi li još na vezi? Zamisli, ovaj moj najstariji grun’o na vrata sa fantomkom na glavi, uperio pucaljku u mene i zaurlao - daj pare za mobilni, daj pare ili si gotov. Zavalio sam mu šamarčinu, glavu sam mu odšrafio. Ali Ziki, kako me je pogledao, govno mi se smrzlo. Moraću da ga držim na oku. Nego, koliko je to sati? Zar toliko? Moram da krenem da ne zakasnim na tender. Kupujem neku fabriku lekova. Jeste. A i ti mućni malo tom tintarom. Mani se utoke, drugo je sad vreme. Ajde malo se napregni, ajde uključi ganglije, pa mi reci - šta je to što je kompatibilno sa lekovima. Šta? Ne, brate, nije hanzaplast. Probaj ponovo. Pa, pesak, Ziki, pesak Piše: Miloš Živanović DOBRIČICA I SVETISLAVČINA   Hipotetički slučaj     Prazna scena. Utrčava Dobrica, kad je bio mali. Dobrica (vrišti): Ajme meni, nemoj me! Ajme meni, nemoj me! Utrčava Svetislav, kad je bio veliki. Iza leđa nosi prut. Svetislav: Hoću te! Hoću te! Što si prič’o da nisi krao orahe, kad si krao orahe? Dobrica: Nisam krao! Nisam krao! Uzeo sam sa stola, mislio sam da su sa neba pali! Svetislav: Ako su sa neba, što su onda tako užegli pa si sav masan? Dobrica: Jao, kakva ti je to grana?! Svetislav: Dlakava, Dobrice, trnovita Piše: Miroslav Karaulac KRATAK PREGLED MINULIH DOGAĐAJA   Novogodišnja priča     ... Ubrzo zatim Sinđelić skupi silnu vojsku i krenu na Cer - bitka nadugačko opevana, nazvana kasnije, nehatom jednog istoričara, Boj na Mišaru. Pred sam mrak poče bitka i za Malu Planu. Grad bi razoren, poaran i popaljen da je to bila tuga gledati. Tu osta glavnina srpske vojske; stradaše i mnogi ranjenici, ali kad su pomoćne sudije donele svoje zabeleške, bitka bi dobijena na poene. Jedni posumnjaše da bi neka prevara mogla biti posredi, drugi uzeše braniti sudije, ali sumnja osta. Slučaj koji i Smail-aga potvrđuje u svojim Memoarima. Po završetku cerske bitke organizovan je veliki lov sa sokolima te mnogi viteški turniri i tombola. Sav prihod išao je udovicama postradalih prilikom spašavanja Voždove britke ćorde (kupljene za bagatelu od nekog Cincara na Miholjskom vašaru) koja nepažnjom njegove naložnice pade u ruke mrskom dušmaninu. Tad pade dogovor da se, čim prođu vrućine, počne sa dizanjem spomenika neumrlim narodnim velikanima, gde god se nađe zgodno mesto, brdo ili kakva živopisna čuka. Tako se desi da se uz samo Dunavo podiže obelisk, na mestu gde je Laza prvi put ugledao Lenku Dunđerski, od dečijeg dodatka i to za novembar i decembar. Vojvodini međutim to ne bi pravo. Nekoliko manjih buna bi u krvi ugušeno. Na visokom postamentu, od belog venčačkog mermera, podno same Fruške gore, bi isto tako postavljen divan anđeo sa slomljenim krilom, treneru „Vojvodine“ za sve što je uradio u poslednjem jesenjem šampionatu. Stairway to Heaven - put za Rumiju Tek pri otkrivanju spomen-obeležja Zmaju, izbi sve na videlo. Može se zamisliti iznenađenje prisutnih kad po prvi put bi obnarodovano da je sva Zmajeva dela, iz zrelih godina, izuzev „Na Liparu“, napisao Crnjanski u trenutku duševnog rastrojstva. Te godine, Sava nadođe i nasta velika promaja nad Beogradom od koje strada sahat-kula zvana „Beograđanka“ - delo nepoznatog sajdžije s Kanarevog brda - nahoče bez oba roditelja, čobanin u jednom velikom hotelu, inače težak reumatičar. Mnogo sveta ostade na krovovima i ne htede sići ni kada se Sava povuče. Reka odnese sa sobom i čuveni rimski deo Skadarlije. Korito Save bilo je tokom celog januara izloženo u atrijumu Narodnog muzeja, ali iz straha od uroka niko od građana ne hte da ode da ga vidi. Na prvom i drugom spratu Zavoda za osiguranje, te iste godine, poče kuga, a pred kraj godine i najezda stidnih vaši koja zađe po mesnim zajednicama i silu nevinog naroda pomori. Odmah sledeće godine poče epidemija tripera, velika suša, a kasnije i poplava; a i sistem raspodele dotuče mnogo nedužnog puka. Posle Sedme nestašice deterdženta izbiše veliki nemiri. Neki otvoreno zatražiše reformu sistema snabdevanja. U onom prvom besu vlasti sve kolovođe ove bune pobiše i baciše u Dunavo. Sila ustanika bi u sindžiru u roblje odvedena, bačena na galije, ili prodana po samouslugama. Ali posle izvesnog vremena, vlasti se sažališe i oprostiše im. Nekim od pobijenih digoše spomenik, a po manje znatnijim dadoše ime nekoj ulici ili nekoj školi ili pak domu za nahočad. One iste noći kada na Kolarcu biše tajom dokinuti noćni tečajevi iz vedanta sutra, tantre i vedskog sanskrita, a predavači bačeni na poljoprivredna dobra, za ispomoć, Gospodar Jevrem, znameniti lovac i kartaroš, bi izabran, jednoglasno, za narodnog komesara sa mandatom na sedamnaest godina. Kada mu isteče mandat, ostade na vlasti sve do svoje smrti, i to od šarlaha. Za njegove vlasti srušeno je Narodno pozorište i na njegovo mesto podignut veliki McDonald’s, sa ringišpilom, toboganima i streljanom ispred njega, igrama na sreću, meračem snage, mašinama na novac i drugim zgodama na zabavu i pouku deci i nejači. I pored mnogih grešaka i previda koji su mu oprošteni zbog čira koji ga je tako mučio da ni na šta ljuto ili kiselo nije mogao ni pomisliti, dobio je sva znatnija odlikovanja osim Junaka socijalističkog rada koga trenutno ne bi na skladištu. Pored brojnih zuluma i pohara narodnog blaga, udaranja ženama na obraz, po čemu je bio posebno upamćen, pored svoje žestoke naravi, osionosti i zadrtosti, uživao je neokrnjeno poverenje i bio je silno omiljen u narodu, u čemu se svi hroničari slažu uglas. Upamćen je naročito po velikom govoru koji održa u Župi aleksandrovačkoj, na proslavi 600 godina ropstva pod Turcima. Govor mu napisa šef mesne autobuske stanice, kako posle bi nepobitno dokazano. One iste jeseni kada Vukova pisma, posle dugog skanjivanja, biše izneta na svetlo dana, ispravljena, doterana tamo gde je trebalo, dopisana, a neka skroz izbledela, slabo čitljiva ili iskrzana, zamenjena potpunoma novim, u Akademiji nauka bi, aklamacijom od pet glasova, izabran za redovnog člana Pavle Savić, strasni pecaroš, učitelj, pekar, mutabdžija i zavarivač, a odmah sledeće jeseni, u Akademiju bi primljen i Kale iz „Interprometa“, vrstan poliglota i pored teške govorne mane pri izgovaranju samoglasnika, iako bez oba roditelja, sa sestrama na radu u Australiji i ocem notornim alkoholičarem. Na svu sreću, kad ono bi vraćena stara cena ulju, maslacu i deterdžentima za pranje stakla, pojaviše se prvi znaci smirivanja. Bi donet novi ustav sa dopunama o korišćenju bonova za benzin. Pojaviše se novi formulari za uzimanje urina što masu naroda odobrovolji. Cena Playboya na jesen, te iste godine, opet skoči za dva puta ali bonovi za berberske usluge biše konačno dokinuti. Neki hroničari tvrde - peti, neki - sedmi vek: bio je blag početak zime. Prvi snegovi počeše brzo kopniti; ljubica i visibaba bili su zaminuli a kaćun i jagorčevina još nisu bili izbili. Moglo je biti najviše tri sahata iza ručka kad prvi Slaveni staše pristizati na Balkan. Zemlja je bila pusta kao i danas, drumovi nikakvi, i uopšte, obaveštenost o svemu dosta slaba; što im je u početku, dok se nisu bili navikli, dosta smetalo. A ubijao ih je i neki vetar čamotinje koji je krajem povazdan vejao. To se ne da opisati koliko se namučiše te prve zime. Ali čim prođoše poslednji veliki snegovi, nemajući šta da rade, u dugu vremenu, počeše osnivati prve manje države i smišljati im razna obeležja. Već sledeće godine, čim biše posvršavani glavni poljski radovi, mnoge Srpkinje koje još nisu bile ni punoletne, ponete nekom kovarnom nadom da će sve potom biti bolje (koja nas je i kasnije često varala), sa bosiokom u kosi, izađoše po prvi put na korzo u šetnju Prevodi: Saša Ilić DIJALEKTIČKA ANTIREGRESIJA                  (Beton ekskluzivno objavljuje: Radovan Beli Marković prvi put na srpskom jeziku!)     1. Original:      (Stanje jezika: XIX vek, obrenovićevska Srbija, neposredno pre pečatnje Daničićeve studije „Rat za srpski jezik i pravopis“ - prim. prev.)       U polomu su i roman i Srbija       U polomu, dašta negli u polomu, jer kakva je, inače, sudbina romana koji se gotovi od novinskih istrzaka i štokakvih notata, sumnjive atribucije u lošoj       obradi, uz pjane bulazni činovnika, a sve to u zemlji Srbiji, koja se ni od podanika svojih ne može odbraniti - zakraljena izvan svakog ispravnog katastra.                                                                                                                                                                                               Radovan Beli Marković, Kavaleri starog premera¹ 2. Doslovni prevod:      (Stanje jezika: početak XX veka, Srbija posle majskog prevrata, tzv. „zlatno doba“ - prim. prev.)              U porazu su i roman i Srbija       U porazu, dakle, a gde drugde do u porazu, jer kakva bi inače mogla biti sudba romana, koji nastaje od isečaka novinskih i nekakvih zabeleški,       sumnjivog porekla a obrade loše, uz činovnički somnabulni govor, a sve to u Srbiji, zemlji koja se ni od svojih podanika ne može odbraniti - državi koja       nije ubeležena ni u jednu zemljišnu knjigu.                                                                                                                                                                                                  Radovan de Beli Markovicz, Švaleri starog kova 3. Konačni prevod:      (Stanje jezika: početak XXI veka, Srbija posle atentata na premijera - prim. prev.)       Srbija i njen roman su poraženi       Poraženi su i Srbija i njen roman, a šta bi se drugo moglo očekivati nego poraz romana koji nastaje od novinskih isečaka i neautorizovanih zabeleški,       opterećen suvim administrativnim govorom, kao i poraz Srbije koja se ne može opravdati ni pred svojim građanima, budući da je zasnovana kao       država bez zakona i reda.                                                                                                                                                                                                       Radovan Belimarković, Ortaci na lošem tripu ¹ Sam naslov nije lako prevesti, budući da je Marković upotrebio reč „kavaleri“ koju ne poznaje nijedan rečnik narodnog i književnog jezika, niti rečnici stranih posuđenica (Rečnik SANU, Riječnik JAZU, Matičin rečnik, Vujaklija, Klajić). Poznato je da je reč „kavaljer“ izvedena iz francuske reči „cavalière“ što se kod nas sreće još samo u obliku „kavalir“, ne i „kavaler“ što opet gravitira prema drugoj reči koja je iz italijanskoj jezika dospela na južnoslovensko govorno područje. Radi se o reči „cavalleria“ u značenju „konjica“. Reč „kavalerija“ nije nepoznata našoj književnosti ali ni reč „kavalerist“ u značenju „konjanika“, odnosno osobe koja ima neke veze sa konjicom. Stoga Markovićevi kavaleri stoje usamljeno i ako bismo pratili liniju piščeve asocijacije kao i elementarnu lingvističku akribičnost, mogli bismo taj termin prevesti kao „konjušar“, dakle nije ni „konjanik“ niti „konjički oficir“, već neko ko ima veze sa konjima i lascivnim rečnikom. Više od toga se ne može. S druge strane, ako se zaviri u rečnik i proveri značenje reči „premer“, lako se može utvrditi da ona znači „prečnik“. Pravi doslovni prevod ovog naslova glasio bi, dakle, Konjušari starog (p)rečnika. Nije loše, ali je daleko od dobrog Piše: Velimir Ćurgus Kazimir USMENI PATENT      BETON BR.8  DANAS, Utorak 12. decembar 2006.   Piše: Tomislav Marković KNJIGA PROPOVEDNIKOVA 17 +                (Mlađan Dinkić-Kohelet, iz zbirke Uloga moje malenkosti u ekonomiji post-destrukcije)     Krekeri i posledice 1. Svemu ima vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme. 2. Vreme kad se krade, i vreme kad se legalizuje pokradeno; vreme kad se uzima, i vreme kad se otima. 3. Vreme kad se ostavka obećava, i vreme kad se ostavka ne daje. 4. Vreme kad se ostavka daje; i vreme kad se na funkciji ostaje. 5. Vreme kad se zakoni donose, i vreme kad se zakoni ne sprovode. 6. Vreme kad se pričaju prazne priče, i vreme kad se mlati prazna slama. 7. Vreme kad predizborna kampanja počinje; i vreme kad predizborna kampanja ne prestaje. 8. Vreme kad je stručnost ispred politike; i vreme kad je Šumatovac ispred Politike. 9. Vreme za ljubitelje životinja; i vreme za ljubitelje životinja s ražnja. 10. Vreme kad se dinar stabilizuje; i vreme kad se vadi zec iz šešira. 11. Vreme za sveugrudibusače i visokonosdizače; i vreme za lezilebujedače i kakovetarduvače. 12. Vreme za Mlađana i vreme za Dinkića. 13. Vreme kad se laže, i vreme kad se krade; vreme kad se pije, i vreme kad se ne plaća popijeno. 14. Vreme kad se ubice traže, i vreme kad se ubice ne pronalaze. 15. Vreme kad se krvnici slave, i vreme kad se krvnici posvećuju. 16. Vreme plaču, i vreme ridanju; vreme za tugu, i vreme za žalost. 17. Video sam poslove koje je Bog dao sinovima ljudskim da se muče oko njih. I rekoh u srcu svom: Mlađane, nije to za tebe. Jedi, pij i veseli se, jer ćeš možda već sutra doživeti monetarni udar     Piše: Miloš Živanović KUDA IDE OVAJ TRAMVAJ   Hipotetički slučaj     Dobrica, Milorad i Goran sedeli u tramvaju. U tramvaju je vladao veliki smrad, ali su njihova lica bila mirna. Dobrica: Mogli bismo da krenemo, kahkah. Milorad: Mogli bismo, kah. Goran: Trebalo bi da krenemo, kašljuc. Tramvaj uporno stoji. Dobrica: Kah-kah. Milorad: Kah. Goran: Kašljuc. Milorad izvadi lulu. Dobrica: Skloni tu lulu, dovoljno si nas usmrdeo. (namešta naočare) Milorad: Ja nas usmrdeo?! (mrda brkovima) Goran: Ja stvarno nisam... (kiselo mu lice) Milorad: Izvadio sam lulu da se zaštitim od smrada, ako baš hoćeš da znaš. Dugo sam te trpeo. Ti si prvi počeo da smrdiš! Dobrica: Kako se usuđuješ?! Pa vas dvojica me ubiste, magli mi se cviker. Goran: Ja stvarno nisam... Milorad: Ma šta ti nisi? Nemoj da se praviš lud. Dobrica: Jeste mali, nemoj da se praviš mutav. Moćno mirišeš. Goran: Ma šta hoćete vi... vi... dedice! Milorad: Uh! Dobrica: Uh! Goran: Jeste. Možda sam i ja malo, pa šta. Koliko ste samo vi... Dobrica: Kah-kah. Milorad: Kah. Goran: Kašljuc. Tramvaj se pokrene, ali odmah stane. Goran: Tako mi leteće pruge, opet stojimo. Taman su napunili pluća da nastave diskurs, kad eto ti akademika Nogoa. Nogo: Braćo, pomagajte, tramvaj mi zgazio pingvina! O, tugo nebeska  BETON BR.7  DANAS, Utorak 28. novembar 2006.   Piše: Nenad Veličković COSMOBOY         COSMOPOLITAN: „Imati vaginu i mišljenje moćna je kombinacija“     OPINION FAKER U čemu je tajna te moći? U rastegljivosti vagine, ili u rastegljivosti mišljenja? U dubini mišljenja, ili u dubini vagine? Kad je mišljenje partijsko, čija je vagina? Možda bi sve bilo jasnije da je cosmokombinatorika počela sa „imati vaginu i mozak...“. Cosmoboy bi razumio da je pametna (=mozak) žena (=vagina) moćna. Razumio bi pravilno, a ne bukvalno, da je, iako iz čiste zavisti mozga na vaginu, postavljeno revolucionarno pitanje: Kakva nam korist od pune vagine kad nam je glava prazna! Ali Omiljeni Magazin nema povjerenja u svoju publiku. Jer da ta publika koristi mozak često koliko koristi i vaginu, ovakve bi joj izjave („Imati vaginu i mišljenje moćna je kombinacija“) bile suvišne. No, kako je misija Omiljenog Magazina pojasniti činjenice, Cosmoboy zaključuje da je imanje vagine neupitno. Da je problem u neimanju mišljenja. Povijest je prepuna nemoćne kombinacije vagine i čišćenja. Oduvijek su žene bile domaćice i ljubavnice. Dok se nije pojavio Cosmo koji će im otkriti moćnu kombinaciju. Vagine i mišljenja. I budali je jasno da je bolje imati vaginu nego anginu. Ali, zbog čega moćna kombinacija nisu, na primjer, ruke i mišljenje? Nije li cijela naša civilizacija stvorena kombinacijom ideja i rada? Jeste. Samo: gdje je tu žena? Do sada su njenu ulogu filozofi samo različito tumačili, reč je o tome da se ona izmijeni. Ruke i mišljenje nisu dovoljni. Nema revolucije bez vagine. U moćnoj kombinaciji vagina jest jednako žena. Ali zašto vagina, a ne recimo klitoris!? Kako zvuči, na primjer: imati klitoris i mišljenje moćna je kombinacija? Loše! Klitoris nije mišić. Klitorisom je nemoguće iz neprijatelja isisati snagu i slomiti mu kičmu. Ponudite muškarcima klitoris i gubite moć nad njima. Klitoris na njihovom jeziku znači: Bolje penis u ruci, nego vagina na grani. Imati penis i mišljenje moćna je kombinacija. Imati mišljenje, i penis u vagini, još moćnija! Imati penis i vaginu u mišljenju, najmoćnija. To je velika misija ženskih oslobodilačkih magazina: u ženske dijaloge ubaciti vaginine monologe. I usput prodati max-faktore, loreale, lancome, estelaudere, diore, vichye, eucerine, schwarckopfe, nivee, lancastere, chanele, revlone, ultimativne epilatore, učvršćujuće serume za dekoltee, zaštitne faktore, neutrogene, beta karotene, žderače celulita, presretače starosti, učvršćivače stražnjice, spae i pilatese, glatku kožu tjednima... ... I moćno mišljenje o tome kako mu popušiti a ne ozlijediti ga     Piše: Miloš Živanović DJ U ZMAJEVOM GNEZDU   Hipotetički slučaj     Išao DJ ulicom i sreo Brus-Lija. Brus-Li: Je li dečko, je l’ ti pričaš po gradu da si bio u Zmajevom gnezdu? DJ: Ne, ne, ja govorim o gnezdu, a da li je to baš Zmajevo gnezdo ili nije Zmajevo, ja to ne bih mogao znati. Brus-Li: Tvoj odgovor nije dovoljno dobar. Moraćeš da se suočiš s mojim kung-fuom. DJ: Stani Bruse! Nisam bio u Zmajevom gnezdu! Priznajem svima, nisam nikada! Brus-Li: Nemoj da ti se ponovi. DJ: Dobro. Baviću se feng-šuijem. DJ nastavi dalje ulicom i nespokojno se osvrće. Sudari se s Draganom Konovalovim. Dragan Konovalov: Je l’ ti znaš ko sam ja? DJ: Bruse-Li, jesi li to opet ti? Dragan Konovalov munjevitim krošeom ubaci DJ-a u kolica puna maltera. DJ: O, bože ponora i ništavila! Pao sam na svežem betonu. Morao bih biti najjači čovek na svetu da bih se odavde izvukao     Piše: Tomislav Marković FAHRENHEIT 451 (SERBIAN REMAKE)   (Anonimni srpski dobrovoljac iz okoline    Sarajeva, iz zbirke Treba li spaliti Kiša?, ciklus Zbogom, obavezna lektiro)               Palim danju, palim noću, Palim, brale, šta god hoću; Palim barok i modernu, Razne izme, postmodernu, Palim Džojsa, palim Džejmsa, Ruževiča, Servantesa, Palim Brodskog, Sen-Džon Persa, Hajdegera i Jaspersa. Palim Lorku i Borhesa, I Remboa i Markesa, Palim Kafku i Voltera, I Hašeka i Bodlera. Palim Vajlda, palim Prusta, U pederska ih jebem usta, I Joneska i Beketa, Jer mi apsurd mlogo smeta. I Andriće i Pekiće - Gore knjige kao kuće! Gori Ji đing, Zaratustra, Gore Vede, Kamasutra, Sveto pismo, Koran, Talmud, Gore Hristos i Muhamed, Gore Buda i Jehova, Pomiri ih vatra ova. Palim tuđe, palim naše, Palim Rašu i ustaše, Aralicu i Ćosića, Bećkovića, Brozovića. Jin i jang nek’ jedno budu Kad u vatru padnu ludu. Što ljubavni plam sastavi, Nek’ pepeo ne rastavi. Pisci plamte, ja uživam, O svetu bez knjiga snivam, Bez Kvržice, popa Ćire, Gutenberga i lektire. Knjige guta samo blesa, Srpski junak ždere mesa, Sarme, luka i pihtija, Njemu papir ič ne prija! Šta će knjiga na mom stolu? Tu je mesto vrućem volu, Režnjevima slaninice I poliću mučenice. Palim danju, palim noću, Palim, brale, što god hoću; A što hoću, to i mogu, Samo jedno još ne mogu - Da poletim sa zemljice, Penetriram kroz zvezdice, Dveri Božje da razvalim, Da života knjigu spalim. Dosijea kad sva zbrišem Knjigu smrti da napišem: Nema svetla, nesta tmine - Sve je ružan san prašine  BETON BR.6  DANAS, Utorak 14. novembar 2006.   Piše: Tomislav Marković SAMO DA KNJIGA NE BUDE   (Goran Mnogostrašni Petrović,           Pristupna beseda SANU, iskorišćena kao reč na otvaranju Sajma knjiga)         Semoljanin prati izbor novih članova SANU Podobni pisci prolaze Duž osveštane ulice. Oni na Sajam odlaze Da potpisuju knjižice, Muče ih slutnje sulude - Da knjiga ne bude. Znaš šta, Nek’ se Rablei upodobe, Nek’ se Šekspiri primire, Knjige života umrtve. Pa šta, Homeri nek’ progledaju, Neka Dekarti polude, Samo knjiga da ne bude! Znaš šta, Nek’ tajni plamen propeva, Nek’ se knjižnice popale, Od sarajevske nadalje. Pa šta, Nek’ se požari razbukte, Kosmičke promaje polude, Samo knjiga da ne bude! Samo da knjiga ne bude, Čitanja među ljudima, Knjižari nude zablude, Plaše nas knjiškim čudima Da srpskom umu naude. Da knjiga ne bude     Piše: Miloš Živanović USAMLJENA NAGRADA   Hipotetički slučaj (s muzikom)            Miro se šunja ulicom, usred bela dana. Pod rukom nosi veliki ček. Spazi ga dete iz školskog dvorišta. Dete: Miro de Niro, daj dinar za cigar. Miro: Ćuti mali! Ja pišem romane. (pokrije se čekom i pobegne) S prozora ga spazi uredništvo velike izdavačke kuće. Uredništvo: Mirova nagrada beži ulicom! 1. Kritičar: Neka beži, znao sam ja da je on nazadan. 2. Kritičar: Ma ja sam odavno uvideo da on nije savremen. Najkritičar: Ja sam zaključio i pre nego što je napisao knjigu da je ta nagrada neosnovana, zato i beži, mene se plaši. Noć i tišina ispod Mirovog prozora. Dolaze Mali Ćira, Mali Sale, Mali Toma i Mali Miško, nose tambure i gusle. Klapa: Ostaa si sam, leute moj, napuušten brod  BETON BR.5  DANAS, Utorak 17. oktobar 2006.   Piše: Tomislav Marković USTAVNI EPIGRAMI   (Odlomci iz Manifesta pesničke     grupe Parlament nad Beogradom,  najbrojnijeg pesničkog pokreta      u istoriji koji broji tačno 242 člana)     Kerozin je stigao - jedemo kuvano U POTRAZI ZA IZGUBLJENIM KOSOVOM Novi ustav sada je pred vama, Ceo ustav zbog jednoga člana, Člana koji srpskom uhu prija: U-ta-ta! Kosovo je Srbija! FANTAZMAGLORIJA Srbija je republika mašte Uređena poput rajske bašte, Fantazam je naša otadžbina, Simulakrum - srpska pokrajina. POKRET ZA NELJUDSKA PRAVA Ustav kaže: Jebeš ljudska prava, Jer u njima ljuta guja spava, Ljuta guja kletog evropejstva, Jednakosti, bratstva i jevrejstva. MALA HIMNA KOSOVU              (Vojislav Koštunica,               iz ciklusa Sezonski popust              na najskuplju srpsku reč) Na te mislim dok mi život gasne, Na te mislim dok se rađam mlad, Na te mislim kad mi truba splasne, A na stvarnost ne mislim nikad.     NA GAZI-MESTANU   (Iz zbornika patriotsko-profiterske   lirike Sveopšta istorija hodočašća)     Silni „Škorpioni“, bez mozga i straha, Pijani k’o zemlja i pogleda bela, Ušmrknuste crtu kokainskog praha, Pa složno u grabež i u palež sela. Slobino kraljevstvo survalo se s vama. K’o skakavci prođoste sred Kosova ravna, Kosovo postade jedna grobna jama, Kosturnica krasna i zločinom slavna. Čistog rodoljublja obrazac ste dali: Prvo Šiptarima mazneš soma kerma, Potom ih postreljaš, a telesa spališ, Il’ gurneš u jamu hladniju od đerma. Danas nama kažu, deci srednjeg veka, Da smo nedostojni škorpionstva našeg, Da nas je nagrizla trulež zapadnjačka, I da nam se duše tla i krvi plaše. Sveta zemljo moja, lažu! Ko te voli, Taj ljubi i tvoje prirodne lepote: Cvetna polja, zlatne zube, pištolj goli, Escajg, frižidere i debele svote. Ako opet dođe do Kosovskog boja Ja ću vredno krasti, klati, otimati, (Orošen kapljama trudbeničkog znoja), U hladnjače nove leševe trpati  BETON BR.4  DANAS, Utorak 19. septembar 2006.   Piše: Nenad Veličković COSMOBOY           COSMOPOLITAN: „Imati grudi koje se opiru zakonima gravitacije, bez obzira na to koje veličine i oblika bile,  nije pretežak zadatak sve dok imate dobar grudnjak“        SISE UVIS Opirati se zakonima gravitacije, nije li to izazov na koji čovječanstvo odgovara vijekovima? Leonardo je pokušao krilima i elisama, Ciolkovski raketom, a evo Cosmo grudnjakom i optimizmom koji prkosi preteškim zadacima. S takvim optimizmom ništa nije nemoguće. Imati izdatke koji se opiru zakonima razuma nije pretežak zadatak sve dok imate dobar kredit. Dizati stotinu kila jednom rukom nije preteško ako imate viljuškar. Imati tijelo koje se opire zakonima inercije nije pretežak zadatak sve dok imate Cosmo. Ostati pod vodom duže od dva minuta nije preteško, ako ste u najjeftinijoj kabini trajekta za Ankonu. Raširiti ruke i letjeti nije preteško, ako ih raširite u avionu za Milano. Svi putevi vode u Rim, ako putujete u Vatikan. Postati prva žena papa nije pretežak zadatak, samo treba imati penis. Imati penis koji se opire zakonima gravitacije, bez obzira na to koje veličine i oblika bio, nije pretežak zadatak sve dok imate dobar... Šta??? Žene imaju grudi, grudi imaju grudnjak, muškarci imaju ud, ali ud nema udnjak. Čime njemu pružiti priliku da prkosi gravitaciji? Tijesnim gaćama? Jakim flasterom? Lancem za džepni časovnik? Cosmoboy ne prihvata argument da se ud, kad ustreba, sam odupire gravitaciji. On nije macho, to što ima pileća prsa ne znači da ima i pileći mozak. Treba razjasniti tu stvar, da žene mogu okolo hodati sa isturenim grudima, a muškarci ne mogu sa isturenim penisima. Uostalom, na stranu ud i udnjak, zašto grud ima grudnjak, a mud nema mudnjak. Zašto se od grudi (zajedno sa čipkom, bretelicama, korpicama, dezenima, bojama, krojevima) očekuje opiranje gravitaciji, a od testisa ne očekuje? Zašto oni tu sreću dožive samo kad im je hladno? Zašto ne postoji neki bezbolan način da se nategnu do grudi i drže ženama pod nosom? Zašto Tolstoj nije naslikao Andreja Bolkonskog s mudima nategnutim do pod bradu, na balu s Natašom Rostovom zakopčanom do grla, i okolo sve druge oficire, utegnute u krute prsnike, tako da im mali dlakavi dekolteići vire iz raskopčanih košulja? Zato što se u svijetu rata i mira muškarci dokazuju bicepsima, a žene sisepsima? Zato jer su u tom svijetu žene muška imovina, poput njive ili stoke, čiji se kvalitet procjenjuje mjerama stočne pijace: sjajem dlake, snagom sapi, zdravljem vimena. Djevojkama je lakše pobijediti gravitaciju nego kravitaciju. Šta god obećavao feminizam, još uvijek je probitačnije pred muškarcem dići sise nego podići pogled. To je gest potčinjavanja, a ne začaravanja. Muškarac koji se u ponoć zatekne s penisom u bundevi umjesto u princezi svejedno ostaje princ. Otkrivši da dude u grudnjaku nisu ni kao kruške, ni kao jabuke, ni kao dinje, nego onako najviše kao kompot, on će svejedno nastaviti da srče, uživajući u vlasništvu, a ne u ljepoti. Siguran u svom haremu, okružen gardom vedrih&smjelih, sa sisama na gotovs     Piše: Tomislav Marković KLJUČNA KOST U GRLU   (Ljiljana Bulatović, iz zbirke                          Nož, žica, Srebrenica/drma mi se kabanica) Ja tražim svojim istraživanjima, svojom budućom knjigom, da oni prenesu svoje mezare na njihovu teritoriju jer je to    plodno zemljište koje narod treba da obrađuje...                (Ljiljana Bulatović, na tribini Nomokanona „Istina o Srebrenici“, 17. maj 2005)     O plodnosti zemlje srpske U vascelom svetu zna se: Danas čvarak da poseješ Sutra bi ti niklo prase Iz nje raste trista čuda To i slepci jasno vide - Hranili smo po Evrope I još frtalj sveta pride Tako beše vekovima Sve do onog crnog dana Kad na srpsku oranicu Okomila rak se rana Kancer - to su kosti tuđe Koje truju zemlju plodnu Ne dam kosti neverničke Da mi đubre grudu rodnu U crnici ima mesta Za luk, spanać i krompire Al’ čašice i kolena Tu ne mogu da se šire Mesto graška, boranije - Cevanice i lobanje Zemljoljublje ne dopušta Da ja trpim takvo stanje Premestite vaše kosti Tamo iza sedam gora Preselite kičme, rebra Neko po njih doći mora  BETON BR.3  DANAS, Utorak 15. avgust 2006.   Piše: Tomislav Marković O JUNACIMA I GROBARIMA     Serapionova braća NOMEN EST POMEN (Toma Nikolić peva posle rata) Kaži mi, kaži, Kako da te zovem; Kaži mi, kakvo Ime da ti dam, - Hoću li reći: „Govno“ il’ „ustašo“, Ili ću „đubre“, „Evrope pristašo“; Hoću li „izrode“, Il’ „evroslinavče“, „Plaćenički skote“ Ili „izdajniče“ - Kaži mi, kakvo Ime da ti dam! Sve su to mila Imena i lepa Kojima Grobar Hoće da utepa; Al’ ja bih proveo Svoj životni vek, Tražeći prejaku, Ubojitu reč (Pali? Streljaj? Kolji?) Da njome zatučem Sav nesrpski svet. KAKO ŽIVI KOŠTUNTUN (Junak našeg doba) U Zoni sumraka živi Koštuntun. U njega je malo zaošijan um. On posao svaki na svoj način radi: Đavola ne ganja, već s njim tikve sadi. Glas razuma čuje i strašno se smori, a Legiju sluša ko da prorok zbori. Veliki čistunac, taj ruke ne prlja - s gensekom na ruci leševe trangelja. Ubistvo mu gadno ko Tribunal, dočim u ime Nacije pokolj nije zločin. Pedere ne voli jer mu crkva brani, bogoslovskim mesom Pahomija hrani. U budućnost juri u mestu stojeći, u Evropu hrli sve od nje bežeći. Na slavi divani jedino o slavi, kad ga nešto pitaš, on se ludim pravi. Kad gluposti zbori on povisi glas, u ćutanju s Acom pronalazi spas. Pred Kosovom stoji pretvoren u zbun. Sasvim na svoj način živi Koštuntun     Piše: Miloš Živanović HIPOTETIČKI SLUČAJ (HOLIVUDSKI)     - MI SMO SILA, MI SMO IMPERIJA! U nedelju posle ručka, Vasa izašao da se igra u parku. Vasa: Bzz... zak, zak, zak! Iz žbuna izađe Miličko. Miličko: Šta to radiš, Vaso? Vasa: Isprobavam svetleću sablju. Miličko: Ako, Vaso, samo ti vežbaj. Vasa: Nego, mislio sam da ti budeš Džaba Hat. Miličko: Što baš ja? Jeste da sam ja Veliki, ali ipak... I ti si velik, budi ti Džaba. Vasa: Ne mogu. Ja sam Luk. Miličko: Ni manje ni više nego Luk. E, ja ću da budem Dart Vejder. Vasa: A, ne, ne. Neću da mi ti budeš tata! Usred diskursa pojavi se Raka. Raka: Znam! Ja ću da budem Han Solo, a ti ćeš, Vaso, biti moj Čubaka, a Miličko Džaba. Miličko: A, ne, Rako, nego ćeš ti biti moja princeza Lea. Vasa: Zak, zak! Sad sam se pretvorio u svog oca! Sve ću vas posečem, kao marsovce. Sa drveta ih gleda Master Joda, pokaže im tri prsta, a zatim samo srednji. Joda: Knjiga, knjiga, otkup. Knjiga, duvan. Džaba Hat mnogo Pica Hat  BETON BR.2  DANAS, Utorak 18. jul 2006.   Piše: Tomislav Marković PLAVI ZEC U ŠUMINACIONALNIH SIMBOLA   (Poezija za decu Vojislava Koštunice)     Tri sam zemlje prelazio, i tri gore pregazio, i tri Službe uposlio – ne bih li ga ulovio. Milog bratka, Mladić Ratka, jedinog na svetu. Ovaj mladić zna da strelja, ovaj mladić zna da kolje, ovaj mladić srpstvo čuva, ovaj mladić čelik-volje. Ovaj mladić palit’ ume, ovaj mladić rušit’ ume, ovaj mladić tući, biti i balije istrebiti – u sve se razume! Mili bratko, Mladić Ratko, jedini na svetu. Ja ga htedoh Hagu dati da nas brani, da ih laže, oči maže, da ih masti, da im slaže iz zauma lažikaže, Justiciju da im pljuje, mozak kljuje i strpljenje istrebljuje. Mili bratko, Mladić Ratko, jedini na svetu. Jedva sam ga namolio dobrovoljno da se preda. Al’ kad bismo sred predaje poče Ratko da se kaje: – Pusti me, Vojo, dobri Vojo, da pojebem ljubu, da izljubim Rašu, da vidim jatake, da zategnem lice, da popravim zurku. Nek’ vidi Jevropa srpskoga junaka, milog bratka, Mladić Ratka, jedinog na svetu. Pustih Ratka srca laka, al’ se Mladić ne pojeba, al’ se Ratko ne izljubi, nit’ vide jatake, nit’ zategnu lice, nit’ popravi zurku. Već pobeže, oj nesrećo, u Beograd, oj nevoljo! Mili bratko, Mladić Ratko, jedini na svetu.  BETON BR.1  DANAS, Utorak 20. jun 2006.   Piše: Tomislav Marković HAIKU SE SAGINJATI NEĆE   (Lirske minijature Vojislava Koštunice)     Gluvo doba moći Sove na grani pevaju k’o slavuji. Slušam, beležim. Ditiramb Javlja mi Rade da je Čeda uhapšen. Život je lep. Izgubljen u samoposluzi Mediji me traže, mene nema pa nema. Bože, gde li sam? Zadah duše u nosu Miris tamjana golica mi nozdrve. Samo da ne kinem. Nebeska jerarhija Bog je na nebu, premijer na zemlji, Đinđić pod zemljom. Svetski bol Ko ide u crkvu kod lekara ne ide. Zašto me boli zub? Savršeni raspored Vrabac u ruci, Mladić na grani. Sve je na svom mestu. Tike, tike, tačke Gledam u jednu tačku, a svi misle da buljim u prazno. Uživam u životu. Izbeglice iz mozga Sastanak Vlade. Šta to moje misli rade među sovama? Vimbldon - Sheveningen Teniska lopta bludi levo, pa desno. Dvosmerna saradnja. Kultura zaborava Na ispovesti izdade me pamćenje, strani plaćenik. Kao dan Na Vladi se priča samo o opstanku Vlade. Je li to jasno? Pozitivna geografija Srbija na moru, Crna Gora na Dunavu, SCG na Marsu. Zen 1 Kosmet je šiptarski i ostaće srpski. Putem neprohoda. Zen 2 Semolj je srpski i ostaće srpski. Jaka uteha!