Beton br.141
Sreda 13. januar 2016.
Piše: Poznat od ranije Redakciji Betona

ZVIŽDUCI NA BAZENU

Predskazivačka jadikovka

 


„Ja se obraćam kako želim, vi me kritikujte kako vam volja“, odbrusio je premijer predstavnici sedme sile koja se usudila da uzme u zaštitu svoju koleginicu. Premijer je u slobodnom dijalogu  sa novinarkom RT Vojvodina pomenuo „ovi vaši“, na šta mu je novinarka RTS-a zamerila „što etiketira kolege novinare“ dok rade svoj posao, dobivši poučno prekonosiranje o dvostrukim stnadardima, jer RTS „uzima sebi za pravo“, da svrstava „pojedine medije, poput Pinka i Informera, na ’drugu stranu’“.


A, zapravo, i nema druge strane, jer na drugoj strani su tek predstavnici izvršne vlasti, koji trudbenički doprinose novom licu Beograda i Srbije, te, sa njima i uz njih, mediji koji objektivno i visoko cene ovu maksiofacijalno-hiruršku politiku Vlade Napredne Srbije. Nema druge strane, već samo jedne, a to je Srbija na čijem kormilu je njena vlast, i to ona koja je „permanentno izložena kritikama, posebno u medijima“, kako je to osetio njen kormilar. Samim tim, zaskočen i to baš u medijima, razumljivo je da pokazuje znake zaštitnički nastrojene empatije ni manje ni više nego prema novinarima, ali onim hrabrim i retkim specimenima koji neustrašivo idu nasuprot lavini antivladinih kritika, svedočeći o Vladinom putu kojim se ređe ide, takoreći o egzekutivnoj Golgoti.


O, koji li su to pravedni velikomučenici srpskog žurnalizma, reci nam Krmanošu Mnogosuzni? „I zato svako koga dovedete u studio da kaže bilo šta pozitivno na moj račun biće prokazan, zvao se on Nebojša Krstić ili Pera Luković“. Kakvi birani izrazi tankoćutnog razumevanja pozicije nezavisnog novinarstva i njezinih perjanika: „svako koga dovedete u studio da kaže bilo šta pozitivno na moj račun“, o, pa zar i takvih ve(n)deta ima među novinarskim orcima što tako lako kleknu pred izvršnom silom, koji će ne samo da se usude da pohvale režim, već se i unapred zna šta će reći i čiju će stranu držati? Eto opet strana. I sami upadamo u zamku iz koje nas je njegovo larmoajantno trudomučeništvo jednom izbavilo. Nema strana. Postoji samo Vlada, sama samcijata, ko građevina na kiši, nezaštićena meta svih prirodnih nepogoda, okružena zelenom močvarom medijske zlobe, po kojoj tu i tamo, usamljen lokvanj u klobučastom zadahu leži i poneka krastava žabica što tužno istinu prorežimski gudi.


vlcsnap-2010-07-10-00h27m25s159

Simon Novinar, na visini zadatka. Za njega su sve strane (sveta) iste.


Vaj, tužan je zemni šar

i kleta sudba je vlasti,

stalno državni preti udar

i obesna pakost

svaku viziju upropasti.


Ali, ne mari kormilar za taj gnojni čir prizemne svakodnevice i ljudi niskih, gromko i ponosno veli da „neće da kupuje volju naroda“, ta zar neko je nudi na prodaju, pošto kilo volje, s kostima i rebarcima ide li volja ta ili samo mlevena kroz flajšmašinu se pušta, ni na kraj pameti mu to nije, posebno „jer su raznim idiotlucima političari ranije to činili“, čime, bato, ratlucima, je l turskim il domaćim, ma idiotlucima, čiča, borba za vlast je u toku, slušaj što čovek mudro leva, svakoga dana netremice, ko da je lako na tanke udarati žice, šta kažeš, bato, je l su bar jeftine te tanke žice, treba mi koje pakovanje za šerpe i lonce kad zagore, pusti ratluke, ionako ti nemam zube za razne žvake i besposlenjake. Idi, čiča, idi, đavoli te vijali, sumnjiv si ti meni, ili si novinar honorarac pod stare dane, ne postavljaš ti ona lepa pitanja iz ružičaste publike, ili samo što stigo si s bazena, vode plave nepoplavne, od onih ti si malobrojnih vandala, što zalud si drao grlo i zviždao gorko ti si, malom gradonačelniku i predsedniku svome rođenome što od malena se brčko u bazenu s džibrom i piruete razne s patkicom izvodio u seoskom kazanu.


A najviše, čiča ne-čiča, u prste zviždao ti si ne na kockastu himnu, ona ti bila po volji, nego na pomen našeg trudbenog kormilara, koji čak ni na bazenu boravio nije, ni u Dubaiju bio nije, ni tada ni na dočeku godine nove, već je bdeo brižan sužan nedosuzan. A i da jeste bio, ta ne bi on gledao u bazen pun ljudi skoro pa golih, već u šahovsku ploču, tražeći da zameni kraljicu svoju, svoju moćnu matušku, za sistem S300, i to samo defanzivni. Ej čiča, bog te ubio da te ne ubije, takvom si čoeku našao da zviždiš, dabogda se u dron pretvorio.


Doći će jednom vreme, znam, jer uvek dolazi, kada će novinari konačno raditi svoj posao, kada će prohodati na sve četiri i spoznati koliko su zala nepotrebno naneli nosiocima vlasti svojom nezahvalnom sumnjom, pa čak i time što nisu poverovali i kad nisu videli, što nisu ljubili one koji skapavahu za njihovo dobro, što ih nisu zdušno podržavali na svakoj okuci i pri svakoj turbulenciji, jer budućnost je znala kome pripada i zašto su je na vodi čekali još od pećinskog doba. Doći će jednom vreme kada će svako ko je progledao, avaj, na prste jedne ruke si ih mogao brojati tada, ko je osvetlao obraz i uzdigao novinarski soj, dobiti po jedan stub, bistu ili krletku za ptice, pa da ko stolpnik, heroj rada ili eko kućica od punog organskog drveta i dalje služi ekosistemu i podseća svojom nemom mimikom, i veselim cvrkutom ptica namernica, kako je nekad bilo teško prepoznati predvodnika i slediti ga bezuslovno, smelo. Doći će, najzad, i taj dan kada nam ni sam Velikan neće biti potreban, kada će plodovi budućnosti vedro počivati u zdeli a pogled široko bluditi sa penthausa šeikove kule, i kada će sva Srbija, po proročanstvu drevnom, stati pod jedan Waterfront. Živimo za taj dan, jer, znam, on je već krenuo da dođe.

Vreme smrti i razonode arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.