ŽIVI
*
Glasovi svakodnevno viču
Nisam ja kriv!
i
Zaslužio sam bolje!
Svi žele da umru bez bola.
Šum užurbanih nogu i masnog papira
dodaje toj želji šmek pijačne farse.
Šum i sanjivo groktanje,
ništa se više ne čuje.
Zašto gladni ne pevaju.
Da li će glad umeti da ćuti
ko što su gladni ćutali o njoj.
Napićemo se
kao ove jadne zveri
tu dole
nevidljive ispod linije pogleda.
Kao da se spustila senka
od koje lica postaju strašne prikaze
velike oči traže više nego što ima.
Hm, čujem na radiju
da se čovek razneo ručnom granatom,
rano jutros, na ulici.
još su rekli u vestima da je ostao na mestu mrtav.
Tako, ljudi govore o situacijama,
pletu niti svojih života oko tuđih smrti.
*
Ostavite na miru
tog običnog malog čoveka.
Da u malom stanu sanja veliki tv
dok mu pogled pukom upornošću probija
postojeći mali ekran
i gubi se u mutnoj mutnoj daljini
taj pogled što reži pospano i gladno
uskoro će vreme za počinak.
Da puši svoj mali pinto u svom malom vunenom životu
u preporodu
na ivici sreće;
kad mu usne ukućani,
žena koja je bila žrtva vanzemaljske otmice
i deca koja su retardirala posle 4 razreda škole.
Šta je vas briga za običnog malog čoveka,
on sigurno ne kupuje knjige.
Ostavite ga da u miru oskudice čeka
sledeću državu mobilizaciju.
On je uvek imao pravo da se samoopredeli,
učio ga Vilson,
i samoinicijativno se samoopredelio, polizao nekog picoustog nitkova.
Nemojte ga više uzimati u usta
ume on to sam.
Ili, savijte se kao gumena kineskinja
uzmite lepo svoje ružičaste pohote
među utrenirane usne, zagrizite
i kažite ubedljivo običnom malom čoveku
na maternjem mu jeziku
da je vreme da izađe na barikadu.
Puška čeka na uboge ruke
tamo na mračnom kraju ulice.
Ruke se sećaju obuke
ulica je žedna dobre kapljice krvi.