Beton br.148
Sreda 18. jun 2014.
Piše: Miloš Živanović

ŽIVI



*


Glasovi svakodnevno viču

Nisam ja kriv!

i

Zaslužio sam bolje!

Svi žele da umru bez bola.


Šum užurbanih nogu i masnog papira

dodaje toj želji šmek pijačne farse.

Šum i sanjivo groktanje,

ništa se više ne čuje.


Zašto gladni ne pevaju.

Da li će glad umeti da ćuti

ko što su gladni ćutali o njoj.


Napićemo se

kao ove jadne zveri

tu dole

nevidljive ispod linije pogleda.


Kao da se spustila senka

od koje lica postaju strašne prikaze

velike oči traže više nego što ima.


Hm, čujem na radiju

da se čovek razneo ručnom granatom,

rano jutros, na ulici.

još su rekli u vestima da je ostao na mestu mrtav.

Tako, ljudi govore o situacijama,

pletu niti svojih života oko tuđih smrti.


*


Ostavite na miru

tog običnog malog čoveka.

Da u malom stanu sanja veliki tv

dok mu pogled pukom upornošću probija

postojeći mali ekran

i gubi se u mutnoj mutnoj daljini

taj pogled što reži pospano i gladno

uskoro će vreme za počinak.

Da puši svoj mali pinto u svom malom vunenom životu

u preporodu

na ivici sreće;

kad mu usne ukućani,

žena koja je bila žrtva vanzemaljske otmice

i deca koja su retardirala posle 4 razreda škole.

Šta je vas briga za običnog malog čoveka,

on sigurno ne kupuje knjige.

Ostavite ga da u miru oskudice čeka

sledeću državu mobilizaciju.

On je uvek imao pravo da se samoopredeli,

učio ga Vilson,

i samoinicijativno se samoopredelio, polizao nekog picoustog nitkova.

Nemojte ga više uzimati u usta

ume on to sam.

Ili, savijte se kao gumena kineskinja

uzmite lepo svoje ružičaste pohote

među utrenirane usne, zagrizite

i kažite ubedljivo običnom malom čoveku

na maternjem mu jeziku

da je vreme da izađe na barikadu.

Puška čeka na uboge ruke

tamo na mračnom kraju ulice.

Ruke se sećaju obuke

ulica je žedna dobre kapljice krvi.

Vreme smrti i razonode arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.