Beton br.204
Sreda 20. februar 2019.
Piše: Đorđe Aćimović

ZABLUDA PSA SVETOG HUBERTA

Ceo dan razmišljam da izađem negde, ne znam, u šetnju, na reku, da se vozim tramvajem, samo da napustim kuću-kućicu… Dobro, ovo za tramvaj je malo vuhu, čudak na povocu. Na kraju ne odem vani, nego do ispovedaonice. Sednem i kucam, kao prava kuca. Niko ne otvara. Ko još sedi i kuca na vrata, obično se stoji ispred. Elem, ova ispovest ili izostanak prave predstave o nekoj činjenici ili okolnosti, počinje, kao i svaki marifetluk, na jednom kraju lanca. Na drugom kraju je sidro koje me je vuklo na dno egzistencije. A da, na prvom kraju je moj vrat/glava, kako vam drago. Nisam imao šta da jedem, osim hleba, i pretilo je da zastranim, pa sam se prijavio. Mislio sam da je najgore prijaviti se i ujedao sam se zbog toga, ali tek je usledila avantura.


Razgovor za posao. Kaže ona meni, HR persona, kad me je videla, gleda neke papire (sve bih to isfronclao u momentu), prevrće neku sunđerastu lopticu po ruci, stiska je, vežba podlakticu, šta li, kaže, a zašto misliš da si baš ti pravi kandidat za ovaj posao? Kažem, bez ustručavanja, mada volim da trčim uz, naročito uz dlaku, kažem, i to je istina, jednostavno mi morate verovati, kažem, sestro pa ja imam nos za te stvari. Kaže, ma stvarno. Kažem, idi, pa jedno hiljadu, ili ako hoćeš tisuću puta imam bolji njuh nego bilo koja džukela koja ti je vrtela repom ovuda. Pronalaženje izgubljenih slučajeva, pa imaš eksperta pred sobom, nosom, vrh dizajnerskog rada Majke Prirode, alo ženo. Dozvoli da ti objasnim: momenta kada mi pružiš da onjušim bilo kakav artefakt, fajlicu, mouse pad ili čak i spajalicu individue koju hoćeš da ti nađem u mom mozgu se u milisekundama stvara odor image, ili neka vrsta mirisne fotografije. Jeste, sinesteziram za sve pare. Foto se kreira od različitih mirisa koje običnjaci ne mogu da osete, uključujući, krv, suze i znoj. I dah, to mi je specijalnost. E sad, slušaš li me, kažem joj, kada uhvatim trag, pa ta/taj su najebali, mislim gotovi su, oprosti na jeziku. Mala digresija - jezik je najbitniji, kaže sladoledžija i potera kamion. Odbegle mogu da namirišem na dvesta deset kilometara, 13 dana pošto su napustili mesto. Veruj mi nećeš naći boljeg od mene. Ona kaže, imam jedan test za tebe. Kažem, pre nego što izvadiš te tri prazne kutije koje sve vreme ćuškaš ispod stola, u jednoj je stajao otvoren flomaster, u drugoj avokado, u trećoj kalajna žica, želim da dodam da su moji preci već hiljadu godina radili ovaj posao i da si jutros kada si se probudila imala više sreće nego pameti, s obzirom na to da sam odlučio da dođem kod tebe. Tako da, daj papire, pa da počinjem.


Prvo su me poslali da pronalazim divlje veprove. Veprovi su bili terenski komercijalisti. Oni koji su se odmetnuli van granica teritorije koju korporacija baštini i/ili uništavali letinu na krajnjim granicama tržišta sklapajući dvostruke dilove sa pograničnom konkurencijom i vodeći duple cenovnike, bili su divlji veprovi. Neko iz menadžmenta nanišani u pravcu određenog vepra, opali proračun, pogodi razliku, kolokvijalno poznatu i kao krađa, i pošalje me na nj. Srednja digresija – veoma je zabavno kada mi se pruži prilika da napišem samo nj, a da to nešto zapravo znači, zabavno kao kad jurim sopstveni rep. Šta je predmet vraćanja u posed: službeni auto, obično neki 1.9 dizel i sve one spravice koje veprovi dobiju od firme, sve je valjalo vratiti u centralu. Krivac je trebalo da bude priveden pravdi. Svaki put kada bih ih pronašao, molili bi me da ih pustim i ja šta ću, najbolji sam čovekov prijatelj, uzmem auto, komp, telefon, ostalo im ostavim i pustim ih. Kažem, moli se nekom svecu što si sreo mene, a nekog dobermana.


Pogrešno je uverenje da sam učinio dobro delo. Ljudi ne valjaju ništa. Ta/taj se preseli iz jedne korporacije u drugu i posle dve-tri godine kada se uhoda, ponovo krene da potkrada gazdu. Neka, razmišljam se, nije lako biti rob. Potope me tako misli, obično na nekoj benzinskoj pumpi diljem naše regije, ili nekom odmorištu pored puta gde hvatam trag, ili pišam, potope me misli pa osim tople vode izbacujem sublimirane natpise za majice: One who chooses slavery is he slave stillLong live Frank Sobotka… ili Anarchy all over, Danny Glover. Velika digresija – pao mi je na pamet i natpis za majicu koji ima veze sa književnošću: Wallace was crazy, Carver is dead… iako niti čitam, niti pišem, niti me to zanima. Ali mogu da namirišem da će se oko toga u budućnosti podizati poprilična frtutma zbog čega posle sanjam čudne snove. Umoran od posla, jurnjave i praćenja tragova zaspim za volanom, pored puta i sanjam kako me pored potrage za veprovima šalju i u lov na Jelene. Sanjam svoje pretke koji su lovili Jelenu Trojansku, Jelenu Anžujsku i Jelenu od Bugarske. Trčim sa njima kroz vekove i dok se oni iza mene raspadaju u prah i pepeo, ja postajem sve veći i jači. Utrčavam u grad i jezdim kroz ulice, vozim se tramvajem (i niko ne sme da me izbaci), skrećem levo i samo levo i dolazim zadihan do prazne kutije, u kojoj je stajao avokado, na čijem vrhu stoji koverta. Pogledam oko sebe, nigde nikoga, otvorim je lagano, a tamo piše…


everything Circus thinks is gold is shit

Vreme smrti i razonode arhiva

2022.

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.