Beton br.73
Utorak 16. jun 2009.
Piše: Miloš Živanović

Vreme Betona*

Hipotetički slučaj

Tri puta sam se sreo sa Betonom, dolazili su kod mene na njihov poziv. Prvi put došli su u leto 2006. Primio sam ih na kanabe, sećam ih se kako sede tu, jadni, gladni i željni svega. Pitaju me iznemoglim glasom šta mislim o njihovoj ideji da prave Beton. Podsetio sam ih na moje socijaldemokratske trudove, uzaludne, na sve moje tragične greške. Rekao sam: Pravite Beton, budite moj bič i moja pokora, to je neophodno. Rasporio sam se pred njima, u suzama (i ja i oni). Onda sam ih pozvao da sednu na koleno za dijalog. Jedan koraknu neodlučno, ali ga ostali prostreliše pogledima, ah deco, sve Ranković do Rankovića, i on ustuknu. Šteta. Ali, poslušaše me.
Drugi put me pozvaše kad šljam proglasi nezavisnost Kosova. U tom trenutku bio sam na crvenoj liniji sa Patrijarhom, raspričao se starac pa ne zna za dosta. K’o da je mene briga što mu je Pukovnik doneo neko slatko čudnog ukusa. A ova deca zapomažu: Čika Dobrice, pa kako ćemo bez teritorije, pa kako ćemo bez duše, bez Muratovih creva, pa šljam Balkana nam iščupa srce, pa Čika Dobrice... Rekoh im: Deco, zadržite suze, savladajte gnev, ne naričite i ne kunite, budite hladne glave. Pre pola veka sam rekao da je podela Kosova rešenje. I humana razmena stanovništva. Deco, ne palite bogomolje, rekoh im, ne prepuštajte se osvetničkom žudu. Samo hladnokrvno i mudro, da otkinemo Mitrovicu. Handke će pomoći, ako drugi neće. I onda zapevasmo Danke Handke über alles. ’Ajde sad, rekoh posle pesme, pišite i pravite se da se ništa nije dogodilo, da se domaći šljam ne doseti da ste bili kod mene. I oni me poslušaše.
Treći put me posetiše na dan kada je došao Bajden. Bilo je dramatično. Povikaše u glas sa kanabeta: Čika Dobrice, sad ćemo da ga ubijemo! Ja se trgoh uplašeno i rekoh kroz suze: Nemojte, deco, golim dupetom u koprive. Nemojte, Gedže moje male, sa glavom se ne igrajte. A oni će, kroz suze: Ma da ga ustrelimo, sunce mu njegovo žarko! Ne, uzviknuh, to nisu socijaldemokratski putovi. Gde će vam duša od metafizičke krivice, soroševci moji slatki. Ne beše im svejedno, vrpolje se na kanabetu. A i Boris bi loše izgledao u očima sveta, kažem. Ne, vičem odlučno, vratite tetejce u podrum, kumim vas Bogom i Knjigom! Oni me gledaju, vidim lome se. Zaklinjem vas Bogom i Knjigom! Zagrlim ih svu četvoricu i tiho zapevamo Besame mucho. Malo se umiriše. U to mi zazvoni crveni telefon. Ili je Kosovo ili je opet Paja ili Boris javlja šta mi je poručio crnac iz bele kuće, mislim se ja i krenem da se javim. Kad, nešto me pogodi u potiljak. Ja pipnem, ono metak. Pa što sad to, deco, pitam ih, znate valjda da to kod mene ne deluje. Ma znamo, Čika Dobrice, nego da se malo i našalimo u teško vreme. I nasmejasmo se svi šeretski. Dobro, principaši moji, kažem veselo, ’ajd sad tetejce u podrum, do sledeće prilike. Treći put Bog pomaže, i oni me poslušaše.
Triput sam video Beton.

 

*Termin Pere Lukovića

Vreme smrti i razonode arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.