Danas je u G. sahranjen komšija D., otac i muž, u najboljim godinama, likom me je podsećao na frontmena Crvene jabuke Dražena Žerića.

Žena ga dugo tražila i dozivala oko kuće i najzad ga našla u štali. Popeo se bio na stolicu pa se vezao oko vrata za gredu, da ne bi pao. Ona je znala da će mu se nešto desiti jer mu se i otac svojevremeno obesio. Čudo kako se u ruralnim oblastima u ovakvim slučajevima ne dešavaju nikakve greške; zemljodelci, naviknuti na teške radove i ljutu rakiju imaju žuljevitu i sigurnu ruku.

Dočim je u gradu druga situacija; uzmimo hipotetički jednog gradskog tunjavka kome je fizička aktivnost kratka šetnja. Gradski čovek je pred mnogim iskušenjima, zbog zaludnih razgovora, televizije, kompjutera, koja ga čine neefikasnim. Iako istini za volju ima i ovde primera, ne treba generalizovati stvari; pre neki dan se jedna žena bacila sa petnaestog sprata. Sa istog sprata, iste zgrade, pre nekoliko godina, skočio je moj kolega iz Epsa, bio je dispečer što znači da je bio u kloaki, na dnu celog Epsa. Samo su mu, za tih petnaest spratova, spale cipele.

Taj gradski trapavko, kad bi se rešio da skonča svoj tunjavi život, počeo bi sa sobom da nosi parče konopa od cca 2 metra, čekajući povoljnu priliku; da bi mu konop stao u džep morao bi da bude dovoljno tanak što bi se na kraju pokazalo odlučujićim za još jedan nauspeh; kad bi našao dovoljno pusto mesto u povećem gradu, kao npr. šumicu iznad plaže a u šumici rešetkasti stub dalekovoda sa zgodnim nagibom terena, zastao bi. Umesto da bude zadovoljan tim nalazom, on bi primetio da je stub korodirao u velikoj meri. Kad bi počeo da se približava konačnom startnom položaju, odjednom bi tankoćutnom preduzetniku konop bio suviše tanak. Kao, takav bi mu se usekao u vrat i ostavio trag, kako bi među ljude takav ako mu naum ne uspe, ili se konop prekine i on padne, mogao bi da se povredi, i setera, i setera, nikad kraja izvoljevanju.

A sada, nešto sasvim drugačije: o vagon restoranu.

Od kako je zabranjeno pušenje u vozovima, vagon restoran je jedina oaza za pušače. U sezoni putovanja, u ovom restoranu, dim samodestrukcije može da se seče nožem. Ali ako je u vozu hladno ovde je toplo, a ako je vruće ovde je hladovina. Obično rade dva šankera, od kojih je najmanje jedan šeret, najmanje jedan pušač, najmanje jedan zabavljač precvalih devojaka; ovde nema nepušača pa se razgovori vode bez osećaja krivice zbog zagađenja sredine. Svako piće je razlog da se zapali cigareta, svi posetioci se dobro osećaju kao saučesnici u zabranjenoj stvari, jer ustvari pušenje nije zvanično dozvoljeno. To će vam šanker objasniti pružajući vam posudu sa do pola vode, za pepeo i pikavce: „mi se pravimo da ne vidimo“. Ali neće vam reći da zarađuje na vama dovoljno da daje i kondukterima i policajcima besplatno piće, oni su navikli na šurovanje u nepodopštinama.

Kada je vedro, Sunce šara po restoranu kroz musave prozore, a dok prolazimo pored jezera Potpeć, pored Lima, Tare ili Morače, moja euforija dobija realnu podlogu. Već sam toliko puta iskusio da se, kad sam „dobro raspoložen“ ljudi skupljaju oko mene kao muve na govno, blesavo se smeše i spremni su na bilo kakav razgovor. Meni to odgovara, kao što mi odgovara i da budem sam.

Tako se desi susret sa profesionalnim roniocem u Vojsci, Stojanovim. Živi u Beogradu, a dok radi stacioniran je u Vranjini. Kad sam čuo da roni, postane mi interesantan. U razgovoru pomenem mu ronjenje u „apnei“, on se mnogo obraduje jer odavno nije čuo tu reč; novi ronioci sa kojima radi je ne znaju. Pita me odmah „a šta je šnorkel“, kažem „njuškica“, on se oduševi, a ja mu ispričam o mom interesovanju za ronjenje, o tome da odavno imam knjigu o ronjenju Stracimira Gošovića (sa tablicama), on me pita imam li zdrave zube, hoće da me zove da ronim sa njim, ali nisam imao. Od tada me zove „Ćale“ i počinje da mi se javlja telefonom kad god putuje pored U. U poslednje vreme je proredio pozive jer sam ga u međuvremenu pitao da mi nabavi polovnu ronilačku jaknu, sa oznakama, kakvu on nosi.

Opet, drugom prilkom, sretnem u vozu Iliju Vukovića, koji mi kaže da objavljuje pesme, slika, a inače je pravnik u rezervatu „Skadarsko jezero“. Meni se čini da i ja slikam i pišem pesme, pa mi bude zanimljivo da razgovaram sa njim sve misleći kako mi može pomoći da saznam koliko vrede moje pesme koje sam netom objavio. Bilo je poratno vreme pa pričamo o ratovanju na Balkanu. Slaže se sa mnom da su novostvoreni jezici ustvari jedan jezik i da je od jezika, reči i rečenica ovde sve i počelo. Ja mu objašnjavam usud malih razlika i da se rođena braća najviše zakrve, on me gleda širom otvorenih očiju. Pred Barom, kaže mi: „Vraćam se sa sahrane strica koga je ubio rođeni brat“.

Posle nekoliko dana posetim ga u njegovoj straćari, na potoku između Bara i Sušnja, sa njim je Ana Tasić, i ona objavljuje knjige, razmenjujemo ih.

Već pada veče, Ana priča da je neki dan bila u svom rodnom mestu, selu D. na Dravi. Išla je na sahranu stricu, starijem zemljodelcu, koji se obesio. Ukažem joj na to koliko su težaci pouzdani u takvim poduzećima, nije to neka uteha, ali pouzdanost je lepa karakterna osobina i ovo je pohvala njenom stricu.

Već je pao mrak i ja se pozdravljam sa njima; kao višnja na vrhu torte, za kraj divnog dana, čujem sebe kako im kažem: „I ja sam pokušao da se obesim“.