Pre svega želim da kažem sledeće: nemam nikakvih ličnih primedbi prema vojnom odseku, lekarskoj komisiji i ostalim bolnicama. Naprotiv, svima zahvaljujem. I onoj dvojici drugorazrednih glumaca u civilu koji su mi doneli poziv za vojsku. I komesaru koji mi je dozvolio da prvo odem na sve zakazane nastupe. I lekarima koji su me uputili na dalje preglede. I njihovim kolegama koji su mi, posle detaljnijih pregleda, našli bolest koja oslobađa od mobilizacije. Iako im ja to, časna reč, nisam tražio, niti sam imao blagog pojma o toj bolesti. I konačno, mlađanoj medicinskoj sestri s gastroenterologije koja me je crveneći i spuštajući pogled upitala: Jeste li već piškili u bočicu?

To je najmanje što mogu da učinim za vas, vojnički sam se zakikotao u odgovor, ne znajući još da mi od danas vojničke šale „po pravilniku ne sleduju“.

Pa čak i onoj pomalo ljutitoj gospođi iz laboratorije koja me je kritički odmerila i više konstatovala, nego što je pitala:

- Šta je, fali vam pameti.

- Zašto?

- Jer su svi normalni već odavno pobegli, a vi ste pohrlili.

Čak i njoj sam zahvalan za to što mi je pažljivo uzela krv na analizu i na vreme predala rezultate doktoru. Ukratko, svi su postupali u skladu sa svojim nadležnostima, kakve bih primedbe mogao da imam? Samo reči hvale. Jer i da nije bilo poziva za vojsku, ja bih svejedno kroz neko vreme završio u bolnici, ali u mnogo gorem stanju. A i uvek je korisno čuti šta pričaju stariji ljudi u redu u vojnom odseku. Imaću makar o čemu da pišem.

Halo! – muškarac ispred mene, od nekih šezdeset godina, razgovara mobilnim – Stojim u redu... Kako u kom redu? U redu za šlem... Da, od ranog jutra... Ne mogu da mi nađu broj.

Ali ipak. Iako nemam primedbi ni na kog lično, pa skoro ni na kog, moram da kažem da se u svom ne tako kratkom životu još nikada nisam susreo sa takvim čistim idiotizmom kao što je ovaj u koji je naša država pretvorila sve te „talase mobilizacije“. Hodnicima vojnih odseka, dijagnostičkih centara i bolnica su se dan za danom, nedeljama, vukle grupe ljudi pozvanih „prema radnom mestu“ za koje se golim okom videlo da 90% njih neće otići ni u kakvu vojsku, što zbog godina, što zbog zdravstvenog stanja.

Ali nedeljama i mesecima država koja visi nad provalijom troši snagu, vreme i novac na ljude odvojene od posla samo zato da bi ih na kraju krajeva proglasila nesposobnima za vojnu službu.

Umesto toga država one koji su sposobni i voljni da ratuju dosledno lišava te mogućnosti, terajući s praga nekadašnje „Avganistance“ i druge iskusne borce ili odvlačeći s fronta dobrovoljačke grupe, koji zbog toga postaju na nju još gnevniji, nego ovi „otpisani“ izmučeni beskrajnim kabinetima ili kancelarijski službenici, iz nepoznatog razloga poslati u zonu ATO [1]. Istovremeno ona navodi „sve normalne“ da beže od takve mobilizacije koliko ih noge nose.

Pa šta se onda zapravo dešava? Ne mogu generalno obrazovani i bistri biznismeni, koji danas upravljaju državom, biti baš toliki idioti. Šta je onda u pitanju? Imam jednu pretpostavku. Kad bih ja bio vrhovni komandant i kada bih rešio da izgubim rat za Donbas, ali da ga izgubim tako da izbegnem bilo kakve optužbe na svoj račun, i ja bih organizovao najapsurdniju mobilizaciju u istoriji, njom bih potpuno ubio u pojam celu zemlju, sve sposobne i nesposobne, posle čega bih se obratio narodu dirljivim glasom i rekao bih: „Dragi sugrađani! Učinio sam sve što je bilo u mojoj moći. Obećao sam da neću dati neprijatelju ni pedalj ukrajinske zemlje. Ali vi iz nekog razloga niste želeli da masovno date živote za blagoslovene terase na kojima žive naši najvredniji građani. Tako da sada perem ruke“. I pustio bih suzu.

prevod sa ukrajinskog: Dragana Vasilijević