A kako bi bilo da počneš da mi gradiš pijedestal, ono baza, stub, stajalište busa 36? Kada ga skucaš parkiraj ispod koša da mogu da zakucam. Reci mi da sam ekstraordinarna, kao Ekstra Nena koja ordinira i obećavam da ću ekstrahovati iz tebe sve, ostaće ti dinar. Ponudi mi sve svoje savete, krunski, prosvetni i fiskalni i napraviću od njih salvete kraj čaša, čuješ li me, Saša! Svo tvoje iskustvo isuči i onda mi se smuči. Ne volim kad te vidim da plačeš u kuhinji ali mi je OK ako plačeš na placu, Alexanderplatzu. Da li ja, ti, bilo ko za to prima platu? Sviđaš mi se dok te prezirem, diljem Zire, tamo sretnem i Anu a ona mi kaže nešto kao: Težak meč! Teška si ti mečka u tom Leksusu i vodila bih te po vašarima, lupala po pleksusu, kada bi bio vaška. Ti vaška. Ja Saška. Ti si karan. Ko je od nas dvoje stvaran? Ti si stvoren i to je tvoj limit. Ograničen bičem. Ne, ja ne vičem. ZAKLOPI! Za Zaklopaču! Orlovaču! Ti nećeš biti nad mojim odrom, kao došao bi potopljenim brodom? Ne verujem ti ni kad u podne kažeš da je napolju dan, odem do prozora da proverim. Provirim da se smirim i onda pirim. To ne znači da palim iako bih zapalila. Blago vetru on stalno duva. Dunav se prosipa pod mostom i odlazi ni u Rumuniju ni u Bugarsku, donosi debla iz Austro-Ugarske. Nije iz Austro-Ugarsku.

            Oko za oko za oko za oko za oko za oko za oho za zub. Pravda. Baba Pravda savija sarme kao da je to deo njene karme, kao da je to njenog identiteta. Fina neka teta izašla je iz kolezeta kada sam ušla posle nje ostala sam bez obrva ali i bez dlaka na jeziku. Tako sam panduru odbrusila bez brusa. Rekoh mu: Glup si, ako pas čučne ne znači da je kenjao na kvadrat nepokošene trave tri metra od tvoje kućice u kojoj ćeš morati provesti celu noć čuvajući prazne kancelarije praznoglavaca iz prvog pasusa a to što ti kući kad čučneš na čučavac istreseš tonu govana i onda budeš potpuno van sebe ne znači, mislim tupsone jedan ovaj pas je ženskog pola, ona čuči i kada piški a ti izađi i pokaži mi kako sa ovim poop kesama koje sam ponela da pokupim urin iz trave i ja ću vrlo da poslušam tvoj dubokoumno-inventivni savet. Dobro nije bilo baš tako, rekla sam mu, pas je samo piškio.

            Ponekad tako sedim i mislim a ponekad samo sedim. Ono, sede mi vlasi, da se Vlah Đoka ne seti, izbijaju iz lubanje, freno-ontološki upitne. Neupitne su tvoje nitne, tri mladeža kao pokojni Nino, Brisel, Vašington, Moskva. Vasiono čuješ li me? Čuješ li me Indo-Kino? Starim, istina je tužna, preveslala sam svoj vrhunac na triciklu sa dva točka čeka me težak spust, teži nego Marcel Proust. Tako sam ja zamislila i ovu priču kao jednu klasičnu brainstorming triradu ali svaka zamisao je laka kada se ne uzme u obzir stvarnost.