Smrklo mi se pred očima. Osetio sam bockanja u srcu i umu. Otvorio sam usta i udahnuo sam sve one reči koje sam hteo da kažem. Dosad su visile u vazduhu sa prljavim iskrivljenim noktima. Njihovo kolebanje bilo je očigledno izdaleka. Mučnina, te umalo da povratim, da izvadim telefon i usred noći pozovem sve koje poznajem. Progutao sam poslednje reči: „Zar i ti?“ Progutao sam ih sa preostalom vodom. Nisam pušio godinu dana, pripalih jednu kako bih ugušio šta se može ugušiti. Jezik mi je crn.

Svako na toj ulici ima tetovažu sa datumom rođenja i dobijenim imenom. To je bilo ispisano po celoj njegovoj ruci. Nikad mu se nije sviđala, osećao ju je poput tuđe, kao što pojedini osećaju tuđim svoj pol, kao što neki osećaju tuđim svoj mozak. Jednom, podlegao je bremenu. Polomio je ruku i odmah su ga odstranili sa građevine. Slomio je ruku, ali je ime još visilo iznad. Snažnije nego ikad.

Izgledao je kao čovek sa puno tajni. Sedeo je miran na klupi u Doktorskom vrtu, čak i za vreme najvećih zemljotresa, čak i za vreme najprljavijih poplava. „Narod bez ruku, narod bez nogu, narod bez glava, narod bez naroda – svi me pitaju zašto sedim ovde.“ Nisam mogao da odolim i sa osmehom sam priupitao „Stvarno, zašto?“ Zamolio me da se približim pa sedoh pored njega. „Odavde vidim kako ona odlazi svakoga jutra na posao visoka, i vraća se svakog popodneva niska. Hoću da vidim može li da postane mala, poput mačke.“