Onaj košarkaš što bolje izgleda nego što igra, ako još uvek igra, sa suprugom iz novinske rubrike zabava, onomad, zaboravio sam tačno kad, rekao je nešto sasvim mudro. Možemo pritom parafrazirati velikana ispod požarevačke lipe: nama sve mudrosti treba da budu jednako vredne, bilo da ih izgovori univerzitetski profesor za katedrom, seljak za plugom ili plejmejker pod košem. Košarkaš je rekao, otprilike, zašto i njega ne bismo produžili parafrazom, da za Srbiju i nije tako dobro da ima tako dobre sportiste, jer vrhunski uspesi vrhunskih sportista ne vode ka samospoznaji. Nije isključeno da bi košarkaš tako nekako rekao da je držao u rukama kakvog etičara ili filozofa, sa z, jer oni sa s, filoSofi, đipaju u kolu sa nacionalnim barjacima i blokiraju saobraćaj.

Uspeh zaglupljuje, razvijamo polako košarkaševu lucidnu hipotezu, a vrhunski svetski uspeh vrhunski zaglupljuje. Ako uspeh padne šaka grlatim i pretežno nezaposlenim, punim neiživljene snage i pred ponoć tek probuđenim za fruštuk, junošama-delijama, našim a ne svetskim, uvek na braniku proslave sportskih trijumfa ostvarenih tamo negde daleko, dakle, ako uspeh padne šaka osobama nesviklim na trezven odnos, samosavlađivanje jakih emocija i skromno radovanje koje ne iritira protivnika i ne ponižava slavljenika, uspeh postaje pakleni teret koji više navodi na iskušenje, nego što ispunjava ponosom. Jer, nije li žitijna zaostavština, omiljena lektira prosvećenih ljubitelja sportske veštine i ljudi u crnom koji prkose Wilkinsonima i Bicovima, bogata podukama: u dobru se ne ponesi, u zlu se ne poništi?

Jer, nastavljamo dalje razvijanje osnovne hipoteze, ako senka svetske titule padne u ruke trijumfalnog uma i inače sklonog dizanju ruke u vis pod šatrama i kafanskim svodovima, čiji je grudni koš nalik žabljoj guši, sposoban da se nadme od toplog vazduha zaslužene nacionalne veličine i da tako, nadut kao Lufthanzin cepelin, paradira snagom ponosa, čemu i titula čija se vrednost meri količinom toplog gasa usisanog u plućna krila a ispuštenog na zadnji izlaz, takozvani egzit za slučaj velike nužde? Uspesi nas uče da smo najbolji od najboljih, iako je reč o tuđim pobedama kojima smo prisustvovali tek kao hipnotisana gomila, cementiraju fiks ideju o veličini naduvane žabe koja čeka da bude potkovana.

Kao ona zrnca prašine u prokletoj avliji koja se uskomešaju kad udari južina, pa krenu da larmaju i zveče nemoćno o niti-rešetke svoje harfe, kao proli i homo sacceri na tribinama cirka dok kidaju bačene somune, natopljene krvavim prizorima međusobnog gladijatorskog kasapljenja, kao zaludni praznoglavi ljudi koji kratkotrajnom dopuštenom larmom ispunjavaju prazninu svojih promašenih života.

Ne pitaj za kim zvoni zvono pobede. Zvoni za svima nama koji smo bez svoje volje, ne i bez krivice, zatočeni u sredini koja se ne može promeniti, nespremni da prostremo sebi put pod noge i zauvek okrenemo leđa vajkanju, nemoćni da vičemo van hora dok se ne preobrazimo u buktinju poruge i stida.

Nema smisla moliti moleban za sportski poraz dok postoji nepremostiv raskorak između realnosti i trijumfa. Pobeda nacionalnih izabranika je vrsta ispaštanja za kolektivne grehe i vesela omama na putu u tribalno varvarstvo. Pobedićemo svakog ko sa nama neće. Ili si s nama, svi protiv samog, ili sam u kući protiv televizijskog programa, nema veze što ga ne gledaš. Ko se ne sabira sa nama, u božji glas naroda koji trijumfuje, taj će biti rasut u kanalizaciju, kao čista voda koja nije dotakla prljave ruke, niti će.