Po rečima Florina Bikana, osnivača programa za usavršavanje prevodilaca rumunske književnosti u Rumuniji, pionira u tom domenu u okviru Rumunskog Instituta za Kulturu (ICR, koji ima sedište u 18 zemalja u svetu), uloga prevodioca bi trebalo da bude uloga „književnog teroriste“. Suvišno je reći da ta sintagma ne označava nikakvu terorističku delatnost u pravom smislu reči, već izvesni esnafski bunt, želju za samostalnošću – jer, kao što znamo, književni prevodilac posle određenog staža stiče mogućnost da zatraži status samostalnog umetnika a da ostane poslenik koji prosto nudi svoje usluge potkrepljene bibliografijom koja jednako može da proističe iz pasivnog izbora. To je ideja istinske samostalnosti prevodioca, prevodioca koji svoju pasivnu ulogu preokreće u aktivnu. Umesto pukog čekanja, da se poslužimo metaforama, krećemo u  ribolov, potragu, lov, tihi lov (gljivarski izraz – u zemlji Srbiji nije dozvoljen lov lukom i strelom). Pecanje na bućkalo – bućkanje po Internetu, ključnim rečima: mladi pesnici, poezija, kratka priča, savremena (rumunska, ili bilo koja druga) književnost. Eto tako dobijamo neke rezultate. Opet, preporuka jedne osobe postaje preporuka druge osobe, iskrsavaju treće osobe koje preporučuju četvrte osobe i tako dalje. Nalazimo književne časopise, podatke o izdanjima, podatke o nagradama, reklame. Izbacujemo iz mreže sve što nismo tražili, krpimo mrežu, menjamo mamce, tehniku pecanja.

Sa direktnog kontakta prelazimo na posredni. Taj posredni postaje direktniji. Nalazimo krugove preporuka, vrtimo se u njima, izlazimo sa nečim što se prilepilo za naš senzibilitet, otkrivamo nove dimenzije svog senzibiliteta. A to se, bez velike razlike, događa i onda kada nas neko zamoli da prevedemo neko književno delo – zadatak (književnog) prevodioca je često i taj da svoj senzibilitet privremeno anulira – ako je takvo nešto uopšte moguće – da upije „tuđ“ senzibilitet i da taj senzibilitet što vernije izda – ali ne i da ga proneveri. Italijanska izreka traduttore – tradittore, „prevodilac (je) izdajnik“, uvek je tu kao slogan ili kao unutrašnji poziv na oprez. A pošto je najkonkretnija tema ovog teksta motivisanje izbora i pregled savremene rumunske scene, po rečima Ovidijua Pećikana, istoričara, pisca, kritičara... ovo vreme je vrlo pogodno za pisanje – mladih pisaca je sve više i sve bolje pišu. Na molbu da mi preporuči dva ili tri pesnika, osim konkretne preporuke, pitao me je zašto tražim tako malo kada odličnih pesnika u Rumuniji ima bar trideset. Moj odgovor je bio da sam siguran da ih ima i tri stotine, ali ko će ih sve pobrojati – pa makar i „samo“ tih trideset. Ono što, naizgled, narušava ideju o savremenosti jeste obilje umetnika čija dela opstaju do danas, ideju o mladosti umetnika ugrožava ideja o aktuelnosti, kvalitetu, trajnosti dela, pa mi je tako preporučen i jedan odavno fizički mrtav pesnik koji je neka vrsta savremenog otkrovenja. Da li svežu, savremenu, modernu književnu scenu mogu da nose samo određene generacije? Da li su književna otkrovenja bajata samo zato što je njihov kreator fizički mrtav? Učili smo u školi da je Vuk Karadžić počeo od radoznalosti, stajanja na raskrnici i zapitkivanja prolaznika: „Molim vas, kako se ovo slovo piše? A ovo?“ Tako je i autor ovih redova počeo od zapitkivanja poznatih, pa nepoznatih i došao do određenog izbora.