Beton br.157
Sreda 18. mart 2015.
Piše: Radu Vanku

Srećno čudovište

Zbirka pesama (izbor)


 

Kapital


 

Radu Vanku
RADU VANKU (1978, Sibiu), pesnik, esejista i prevodilac. Vanredni profesor Univerziteta „Lućijan Blaga“, urednik u časopisima „Transilvania“ i „Poesis internaional“. Pomoćnik urednika časopisa „Timpul“ („Vreme“). Objavio šest zbirki pesama i četiri zbirke kritičkih tekstova. Prevodio Džona Berimana (John Berryman, The Dream Songs – „Cântece vis“, Casa de Editura Max Blecher, 2012) i Ezru Paunda („Pesnički opus I“ – Ezra Pound „Opera poetică I“, u pripremi za štampu, Humanitas). Zajedno s pesnikom Klaudijuom Komartinom jednom godišnje priređuje antologije „Najlepše pesme godine“ (Tracus Arte, 2011, 2012, 2013). Njegova poslednja objavljena knjiga je „Poezija i individuacija“ („Poezie şi individuaţie“, Tracus Arte, 2014).

Četrnaest piva je loše, četrnaest piva plus pola litra votke je dobro.

Jasno je, Marks je bio u pravu:

500ml su idealan dokaz

da se, od jedne tačke nadalje,

kvantitet pretvara u kvalitet.

Oni koji piju imaju Marksa u duši,

znali oni to ili ne.

Zato razgovori po krčmama u Rumuniji

liče na razgovore iz Dostoovih Zlih duha,

a iz istog razloga pravi pijanci su antikomunisti –

svaki socijalistički ateista koji pije kao smuk

pretvara se, posle određenog kvantiteta, u mističkog anarhistu.

Kad imaš hrabrosti da više ne piješ, gotovo je.

Došao si do kraja, do znaka od kog se nijedan kvantitet

više ne može pretvoriti u kvalitet.

Već si, po svim verovatnoćama, savršen mistik

sa odgovarajućom lepezom krivica pri ruci.

Kako je loše da nemaš hrabrosti. A kako dobro, posle prvog decilitra votke.


Paul Hitter Bomba

Ilustracija: Paul Hitter


Elegija za PIN kod


 

Nehumane mogu biti najljudskije misli.

Da je tata poslednjih godina bio radni čovek, kao ja,

da su mu svakog 10-og ili 14-og, kao meni,

stizale pare na karticu, živeo bi i danas. Ti imaš platu, on je mrtav.

Pogledaj se u ogledalo pošto to pomisliš i prosudi

da li to što vidiš tamo znači preživljavati.

Osećanja se urušavaju polagano, kao komunistički režimi

u Istočnoj Evropi. A, kad padne Gvozdena Zavesa

osećanja, ostaje postkomunizam srca,

zajednička krivica koja nudi da sve nadoknadi:

jetri što više neprijatnih suseda,

votki što više gnostike,

danima živu sodu ilijeskuovskog urlika

koja poput toksične duge obasjava nebo Rumunije.

Da se Ilijesku nije igrao filoproletera, tata ne bi umro '97.

Lišeno diktatora, moje srce je mlada demokratija od 11 godina.

Žaleći tiranina, istrebi disidente.

Kad god proverim karticu, u meni umre jedan Solženjicin.


Paul Hitter El PintAdo


Ogledala (uspomena na mog oca)


 

Nije mi lako da budem ljut na tebe ovih dana

u kojima se vidi da najmlađi od tvojih sinova

(štaviše, onaj koji te je pronašao s konopcem oko vrata)

potpuno liči na tebe:

laže i pije i gubi posao za poslom

i čini da žene u porodici plaču.


Tačno je da i ja, najstariji od tvojih sinova,

ličim na tebe i ličim na Dorua:

lažem, pijem,

Kami i sama ponekad plače –

zato mi teško pada da se ljutim,

gledam u vas kao da gledam u ogledalo.


Tvoje srce oseća, verujem, da ogledala i očinstvo

umnožavaju slike i da su odvratni;

ja ipak želim da vidim moje i Kamiino biće

odraženo, drugačije nego u nagađanju, u nekom malom i jasnom ogledalu,

čak ako bi to značilo da shvatim da je tvoje srce

jedan genije a da moje... Moje srce, zapravo, nije bitno.

Vreme smrti i razonode arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.