Beton br.157
Sreda 18. mart 2015.
Piše: Katalin Gomboš

SKICE


Anđeo


Katalin Gomboš (Cătălin Gomboş, 1978), rumunski novinar i pisac.

Bazao sam tako, bez određenog cilja, uživajući u miomirisima, slikama i zvukovima tog dana s početka marta. Oduvek sam voleo proleće, mada mi je trebalo izvesno vreme da shvatim koji je pravi razlog tog priliva energije i dobrog raspoloženja koje osetim svaki put kad prva mlaka kiša u godini da znak za buđenje života. Jer tajna osećanja svemoći koje me obuzme ne sastoji se toliko u obnavljanju prirode, koliko u prizoru hiljada anonimnih koji svakodnevno prolaze pored mene potpuno nesvesni svega što se oko njih dešava, toliko prezauzeti da ti ih bude žao. Prolećna astenija... Eto jednog osećanja koje mi je, iako ga nikad nisam iskusio, donelo više ispunjenja nego sva druga osećanja zajedno. Ali, da se vratim na taj dan s početka marta. U jednom trenutku bejah dospeo u neki park ili u neku pustu ulicu. Iako se više ne sećam tog mesta, sećam se da tamo nije bilo nikog osim mene. Idući tako bezbrižno, pevušeći neku pesmicu (mislim da to beše Sympathy for the Devil od Stounsa), odjednom se obreh tresnut o zemlju od strane neke individue koja kao da se pojavila niotkuda. Podigao sam se besno, čvrsto odlučan da naučim pameti tog nitkova. Ali, kad sam ga video, ljutnja mi iščeze kao čarolijom. Onaj koji me je udario bio je nekakav anđeo. I, povrh svega, pijan, sudeći po mirisu alkohola na koji je bazdio. Posle nekoliko pokušaja, uspeo je da se postavi na noge. Lupio se nekoliko puta rukom po prljavim krilima, verovatno pokušavajući da otrese prašinu sa njih, a onda me pogledao. Malo, pomalo, tupi osmeh koji mu je bio upisan na licu počeo je da se briše, a čuđenje u očima se pretvaralo u užas, u meri u kojoj je shvatao da ja nisam biće slično njemu. Verovatno to beše jedan od onih anđela koji još od početka vremena nikad nisu napustili deveto nebo. U svom životu nikad nije video nijednog čoveka pa, štaviše, nije ni pomišljao da mi postojimo. Ali nije od čuđenja bio uplašen; koliko je on znao, jedini anđeli bez krila bili su oni koji su bili poslušni Luciferu, a koje je kasnije Bog proterao u Pakao. Pomisao da me neko smatra demonom ispuni me veseljem. Ta situacija beše suviše lepa da da je ne bih iskoristio. Namrštih se na anđela koji se skamenio preda mnom, ne usuđujući se ni da pisne i, sadistički režeći, tresnuh nogom o zemlju. Usledio je zvuk poput groma. Anđeo munjevito iščeze, ostavljajući za sobom nekoliko belih perca koja su usamljeno lebdela u vazduhu. Nedugo zatim, iz pravca u kom je odleteo začu se tup udarac praćen krikom (verovatno je tresnuo u neko drvo ili zgradu), ali nisam gledao tamo, budući zauzet identifikacijom porekla zvuka koji ga je oterao. Spustio sam pogled. Umesto noge koju sam očekivao da ću ugledati, otkrio sam kopito. Neka ludačka ideja me navede da opipam svoje čelo. Nemalo sam se začudio kad je moja ruka, na oko tri prsta iznad obrva, napipala dve rožnate izrasline.


Paul Hitter Do it yourselfPaul Hitter: Do it yourself


Euforija


Sve se utapa u pijanstvo boja. Ptice puze po zemlji, zmije lete uvrćući repove, vukovi se zavitlavaju sa jaganjcima, a ljudi se uhvatili u kolo s medvedima. Pahulje toplog snega prostiru cvetni tepih s leptirima od duge. U poljani pokraj jezera vile igraju uz muziku lišća i talasa, obavijene svetlošću večnog zalaska Sunca.

Potopljen u reku nektara, slušam ribe kako pevaju.

Vreme smrti i razonode arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.