Beton br.183
Sreda 17. maj 2017.
Piše: Arian Leka

SHARING THE SAME SHELF. WE’RE NOT SHARING THE SAME DREAMS. ANYMORE...

Uvodna reč


 

Emulation: Simulacra&Simulation


Ovaj specijalni broj Betona je deo projekta „Zajednički centar za albansko-srpske odnose“ koji su pokrenuli Forum za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji i Albanski institut za međunarodne studije iz Tirane, uz podršku Federalne Republike Nemačke.

Lista Mišela Fukoa o heterotopijskim prostorima[1] – na kojoj on uključuje muzeje i bolnice, motele i zatvore, javne kuće za odmor i groblja, nordijske saune ili pak orijentalni hamam – može se obogatiti i knjižarama. Ako se malo duže razmisli, može se uočiti da knjižare pohranjuju arhetip čiste heterotopijske zone, bez obzira na činjenicu gde se one nalaze: u balkanskoj provinciji ili u nekom velikom evropskom gradu. Intelektualno je reći da su knjižare fantazmagorijska bića, kentaurska stvorenja, gde se prostori sukobljavaju. Cool! Da.


Ali ti čitaoče, koji dolaziš iz sumornog totalitarnog nasleđa, koji si prezasićen zloupotrebom egzotike nasilja, krvi i silovanja, i koji želiš čitati dobru književnost, bez obzira iz koje zemlje na kugli zemaljskoj ona dolazi, nemoj da idealizuješ knjižare Jugoistočne Evrope, Balkana ili Haemusa, kako se nekada zvao. Drugima ostavi naivnost. Zamišljanje naših knjižara kao prostora istovremeno u i izvan vremena predstavlja hinjenu naivnost koliko i dijetetska pića sadrže skrivenog šećera i kalorije.

Knjižara na javnim prostorima naših gradova nije smislila ništa novo. Nakon dvoumljenja između oblika muzeja i peripatetičkog šetališta, knjižara je na Balkanu ojačala model mesta gde se ljudi okupljaju ne da bi razmenjivali mišljenja, već da među sobom utole čežnju razgovorima ugodnim, da sole pamet, i prodaju svoju robu. To je jednostavno kulturni i politički prostor unutar prostora za trgovinu.


U knjižari balkanskih metropola model agore je imitiran do degradacije. Ništa se drugo nije dogodilo, osim kapitalističke evolucije. Darvinu se sviđa Marks. Trocki u pola cene, na istom štandu sa Mein Kampf-om, kulinarske knjige i istorije o etničkim ratovima. Pax.


Pogledaj istini u lice, homo balkanicus. Jesmo li ili nismo deca distopija? Među svim izmišljenim vrstama knjižara, naše su knjižare drugačije, zar ne? Zajedno sa idealizmom, konzumerizam je oplodio i našu iluziju. Ti znaš. U knjižarama Balkana vodi se borba za opstanak, i da bi postao neki faktor. U knjižarama naših gradova se ne vodi borba za kulturne prostore. U ovim se knjižarama vodi borba za uticaj i putem geopolitike. Prosto rečeno: drugačije od verovanja Ralfa Valda Emersona, koje je iznosio prilikom pisanja o istoriji i bibliografijama, u knjižarama Jugoistočne Evrope, gde spadaju i naše dve zemlje, vodi se borba za osvajanje teritorija.


Ove su mi se misli vrzmale po glavi pre nekoliko dana dok sam hodao među policama jedne od većih knjižara u Tirani. Našao sam se tu 23. aprila, na Svetski dan knjige, I dok sam hodao među imitacijama korintskih stubova, upitao sam zaposlene da nije bilo povećanog interesovanja tokom tog dana za knjige koje smo mi objavili u poslednje vreme? Autori iz našeg regiona – Crnogorci, Srbi, Makedonci, Bosanci, Slovenci, Hrvati. Dijalog sa ljubaznim prodavcem knjiga je tekao u skladu sa zahtevima klasične dramaturgije:


Ja: Gde možemo da bolje izložimo naše knjige, a da budu vidljivije? On: U izložbenom prostoru nove knjige? Ja: Kako ih obično klasifikujete? Kako čitalac može naći balkansku književnost, koju mi izdajemo? Kako upućujete čitaoce kada vam traže autore iz našeg regiona? On: Književnost klasifikujemo po zemljama i jezicima. Francuska književnost. Italijanska književnost. Engleska književnost. Ja: A književnost regiona, gde? Gde stoji balkanska književnost? On: Pripojili smo je ruskoj književnosti.


Poverovah svojim ušima, ali oko je ipak oko. Zato priđoh i videh da sve što smo objavili od savremenih autora regiona, romani i poezija, knjige Srđana Valjarevića, Daše Drndić, Georgi Gospodinova, Jurija Hudolina, Tomaža Šalamuna, Luana Starove, Enesa Karića, Ognjena Spahića, Vladimira Arsenijevića, Nikole Madžirova, Aleka Popova, Ede Popovića, Renata Baretića, Emira Imamovića Pirketa, Draga Jančara bile su šćućurene ukoso na ruskoj teritoriji. Čak neke od njih su se bile uvukle duboko ispod pazuha heterotopijskog prostora tog štanda ruske književnosti u albanskoj knjižari. Geo Libris. Brothers in Arms with Russian Literature. Ex Libris. Sharing the same shelf. We're not sharing the same dreams. Anymore. Ovo je predodžba.


POETEKA 19 BALLINA


Nepostojeće carstvo se iznova stvaralo u policama knjižare. Pisci svih zemalja sa zajedničkim nasleđem i prošlošću, inženjeri duša, kako vas je Staljin zvao, ujedinite se u imaginarnom prostoru. Heterotopija krize, devijacije, rituala ili pročišćenja? Mapa je važnija od teritorije. Prošlost je važnija od budućnosti. Simulakrum. Simulacija.[2]


Ovo je bila panorama jedne knjižare u Tirani. A u knjižari u Beogradu, u Sarajevu, u Podgorici, u Zagrebu, u Skoplju ili u Ljubljani, pod pazuhom koje književnosti bi bilo uvučeno ono malo prevoda iz albanske književnosti? Da li albanska književnost postaje sedmom republikom bivše Jugoslavije? Da li bi bila deo arapskog sveta ili bi se spajala sa Ukrajinom? Je li evropska ili ni Istok ni Zapad?


Koristeći to u kontekstu poznavanja naših književnosti od strane suseda, ustvrdio bih da je, i 10. godina nakon smrti, Žan Bodrijar bio u pravu. U našem slučaju susedstvo nije ništa drugo osim zaštitna zona – remodeliranje, dezinfekcija, snobovski i pročišćujući projekat – ali iznad svega, u figurativnom smislu, susedstvo je mašina za stvaranje i proizvodnju praznine, odsustvo drugog, koji stoji naspram i do nas.


 

Presečeni čvor – Pronađena nit


Isprva sam mislio da ukratko pišem o svakom od autora predstavljenih u ovoj publikaciji. Promenio sam mišljenje, u vreme dok sam pisao. Osim što bi predstavljalo ponavljanje (već sam to učinio u dve prethodne antologije, na hrvatskom i crnogorskom jeziku), to bi bilo i kršenje ljudskih prava čitaoca. Bio bi to i oblik diktata nad onima koji žele da otkriju vrednosti bez vodiča.


Ali, šta se može kazati, s one strane poznatih činjenica, da albanska književnost, kao uostalom i Albanija, ostaju malo poznate i za jednog takoreći pograničnog suseda kao što je Srbija? Nepoznavanje se pripisuje političkom faktoru obeju strana, kao i onom kulturnom, koji je uspostavio zanemarljiv broj mostova koje čine prevodioci, iako katedra albanologije u Beogradu ostaje među najstarijim katedrama albanskog jezika. Mislim da za čitaoca ove činjenice imaju malo značaja. Više interesa bi moglo da ima ono što se dešava u današnjim književnim tokovima i njihovim odnosima sa prošlošću.


Da bih odgovorio na ova dva pitanja, iskoristiću dva mita. Prvi je mit čvora, koji se vezuje za kralja Frigije, Gordija, i za onog koji je presekao taj čvor, Aleksandra Velikog. Drugi se tiče mita lavirinta, Arijadnine niti i minotaura.


Same autore savremene albanske književnosti, kako one koji su počeli da se pojavljuju nakon 1990. godine, ali i one koji su objavljivali pre toga i nastavljaju da pišu i dan danas, zamišljam kako učestvuju istovremeno u oba ova procesa. Prvi proces podrazumeva presecanje čvora, koji drži albansku književnost vezanu sa književnim nasleđem, strukturama, pismom i književnim formama ili promocije prošlosti.

Istovremeno, poznate autore ovog razdoblja vidim u ozbiljnim nastojanjima za pronalaženje izgubljene niti. Oba ova procesa i književna toka, iako izgledaju kao nemoguća misija, a neretko i beskorisna, mogu se objasniti idejom H. L. Borhesa, koji navodi da je možda nit izgubljena, ali da nema te izgubljene niti koja se ne može pronaći, sve dok postoji cilj pronalaženja te niti kako bi se ona povezala sa delom gde je ta nit prekinuta.


Kopertina nr 34 vers FINAL


Čini se da je intuitivni cilj ponovno nalaženje onih izgubljenih koordinata prošlosti, koje se identifikuju sa etikom, ozbiljnošću i književnim znacima iz '30.-ih godina. Posebno onih vezanih za modernizam.


Prekid prirodnih kulturnih tokova, odvajanje od izvorišta ne samo stare kulture matičnog kontinenta, već i od njegove nove kulture, doneo je albanskoj književnosti osetna kašnjenja i deformacije, ostavljajući je daleko od književnih kalendara modernizma. Iako neretko sa levom, autoritarističkom i totalitarnom inspiracijom, futurizam, dadaizam i nadrealizam, a kasnije i postmodernizam, paradoksalno nisu bili dozvoljeni u komunistčkoj Albaniji. Ali to pripada istorijskoj prošlosti. Nova albanska književnost je već stvorila autoritet putem nekoliko poznatih imena među domaćim i međunarodnim čitaocima. Ova nova književnost je prevazišla neke estetske granice postavljene od njenih prethodnika, iako ove činjenice, kako zbog nedostatka književne kritike ili pak prevodilaca, još uvek nisu poznate široj javnosti.


Ono što se očekuje da se dogodi u albanskoj književnosti je snažnije promišljanje današnjice. Malo se piše i ne uvek kvalitetno o tome šta se dešava sa postkomunističkim Albancem, sa post-totalitarnim čovekom, šta je on nasledio, kako preživljava traumu i dugu tranziciju, kako se suočio sa emigracijom, šta je poneo sa sobom ovaj čovek kao deo nostalgije, i šta je odbacio, ne osvrćući se unazad, kako je uspeo da preživi i kako se prilagodio globalnom društvu gde se krici religija, krici tržišta i krici autoritarnih mitinga sudaraju u njegovoj glavi. Ova pitanja su tretirana u novoj albanskoj književnosti, ali u najvećem delu pisanje o njima je više ličilo na trku zauzimanja tematskih teritorija. To čini naivnim pokušaje koji su jednostavno koristili postmodernističke tehnike pisma, ironiju, paradoks ili donekle i crni humor.


Ono što se prikazuje sa ne toliko snage u albanskoj literaturi  je sadašnjost i ono što se događa u hodu. Iako najveći deo stvaralačke energije ide u traganju za prošlošću, ipak ono što je uspelo da postane vidljivo je samo deo slike. Stereotipi i klišeji instant tematika, podstaknuti od inostranog tržišta u ime zagarantovanog uspeha, koji zahtevaju od nas takve teme kao što su kanon, krvna osveta, zaklete device i bunkeri, razlog su da otpadne i teza kritičarke Jane Bukove, koja je verovala da će „...od trenutka kada ime Kadarea bude obznanilo prisustvo zemlje u književnoj mapi, šanse biti automatski otvorene i za ostale albanske autore“.[3] Nije se tako desilo. Upravo te autore koji su sačuvali ove vrednosti i koji su se oduprli književnim i neknjiževnim krugovima i stereotipima pokušali smo da predstavimo u ovom pregledu.


Međutim niko, kako izgleda, nije imuniziran od klišeja. Za takve klišee i stereotipe koji ponavljaju da se ne može naći dobra knijiževnost kod suseda, da je u „zemlji orlova“ i među „Albancima“ teško naći književnost, može se reći da su već prevaziđeni.


Prisetimo se samo da spram nas, čak u vekovnoj distanci, stoji epska pesma u kojoj se, između ostalog, nalazi i dijalog između Kraljevića Marka i Ilije Harambaše. U tim stihovima Marko Kraljević opisuje mladog Albanca, kojeg je sreo na putu i koji, po njemu, ne samo da je jahao konja dorata, a na doratu griva do kopita[4] i imao brkove do oblutka sedla, već je, što i više služi našem tekstu, imao i umetničkog dara.

Kako pripoveda Kraljević Marko, mladi Albanac je imao umetničkog dara , te je na tamburi dobro svirao, a još bolje pesme pevao. Prema Iliji Harambaši, u epici mladog Albanca zovu Đerđ Elez Alija.


Paralelizmi i analogije često su neumesni, jer nisu usklađeni. Ali ne tako često u eposu nailazimo na takve fragmente, gde se zajednički kulturni heroji uključuju u pitanja umetnosti i koji jedni drugima priznaju i cene umetnički dar. Današnje dekodiranje legende ne bi stavilo jedne nasuprot drugih epske junake, već umetnike i kritičare ove umetnosti. Čitalac tekstova objavljenih u ovoj ediciji ima priliku da oceni ovo stvaralaštvo.


[1] Of Other Spaces, Heterotopias, Architecture, Mouvement, Contiunité 5 (1984): 46-49.

[2] Jean Baudrillard, Selected Writing, Stanford University Press (1988): 166-184.

[3] Jana Bukova, Not Smll, Minor, Studi Slavistici XI, Firenze University Press (2014): 227-235.

[4] Këngë të kreshnikëve – Antologji, Shtëpia Botuese e Librit Shkollor, Prishtinë (2009): 150-155.


preveo: Anton Berišaj (Anton Berishaj)
Vreme smrti i razonode arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.