Beton br.141
Utorak 17. maj 2016.
Piše: Ninko Kirilov

Saobraćajac


Saobraćajac je pročitao Kafkinu „Matamorfozu“ za jedan dan. Ujutru se probudio neverovatno odmoran. Nasmešio se, istuširao, obukao i otišao na posao (tako je voleo da ga sam naziva, vi biste rekli da je išao na raskrsnicu), pola sata ranije. Uzeo je kafu iz obližnje radnje. Popio ju je. Stao je na svoje mesto. Saobraćaj je bio prilično živ, logično za radni dan. On je mahao rukama, pištao pištaljkom, ali mu je u jednom trenutku otpala šapka. Pogledao je i sa čuđenjem uvideo da se nalazi na par centimetara iznad tla. Automobili su nastavili da prolaze, tako da je sve bilo u redu. Mahnuo je saobraćajac rukama još jače i ubrzo se izdigao nekoliko metara uvis. „Jao, pa sad mogu da idem u Austriju da vidim sina!“, pomislio je, ali nije to uradio, već nešto sasvim drugo. Uzdigao se iznad zgrada, koje je inače mogao videti samo pri dnu. Ispostavilo se da se nalazi iznad apoteka, kancelarija mobilnih operatera i šljaštavih butika bilo stambenih površina, ne tako očuvanih. Video je propale crepove po krovovima, iskrivljene televizijske antene, pohabane dimnjake.
Mahao je rukam taman toliko da se uzdiže sporo, ali ne toliko da izgleda smešno. Nebo iznad njega je bilo osuto sa par oblačića koji su pratili smer lakog vetra. Saobraćajac je video u daljini nekakvo jato ptica i uputio se ka njima. Nije ih bilo lako sustići, jer su one takođe letele, a on nije imao previše iskustva u tome. A bio je i ometen od svih tih ljudi i automobila, tačnije od toga kako su mu izgledali s te visine. Evo ih, evo ptica! Počeo je da leti s njima na kraju jata, ali one mu nisu poklonile nikakvu pažnju. To ga je iznenadilo, ali ne previše. „Kao da pratiš pticu na twitteru – nije baš ljubazno!“, pomislio je saobraćajac, ali je nastavio za malim jatom. Malo dalje ulevo video je i drugo. Ove ptice su bile veće i letele su brže, nije mogao proceniti koje je rastojanje. Ali, ako se one kreću s tom brzinom, a njegovi saputnici takođe održe svoju brzinu, možda bi... Ne možda, imali bismo sudar titana i perje bi letelo, a on to nije mogao i nije hteo da dopusti. Spustio se malo niže i počeo je svim silama da maše rukama. Preprečio je svoje (da, već je verovao da je postao njegov deo) jato, malo ubrzao, te je u jednom trenutku stao na mesto žarišta navodnog sudara. Održavao je visinu, mašući samo jednom rukom, dok je drugom uzeo pištaljku, zapištao i dao znak da drugo jato stane. Ono ga je, razumljivo, poslušalo i sačekalo sa mimoilaženjem. Onda je stao bočno i ptice su prošle. Iza njegovih leđa pojavilo se novo jato. Još jedno ispred. Saobraćajac je uverljivim pokretima kontrolisao promet na nebu, sve brže i brže, jer nije imao nikakvih problema da leti mašući samo jednom rukom. Održavao se u mestu poput kolibrija.
„Možda sam i postao nešto poput kolibrija“, pomislio je, ali je primetio da mu niko nije zahvalan za uspostavljanje reda među ptičjim preletima na nebu. Sad su se već svi kretali u jednom prekrasnom poretku, jer im ih njegovo zavoženja reda ni u čemu nije ometalo, naprotiv. Ipak, zašto mu nijedna ptica ne obraća pažnju, sem što prati njegova uputstva za letenje? Odgovor je bio jasan. Saobraćajac nije postao ptica, već anđeo.
 

Prevod sa bugarskog jezika: Dalibor Plečić

Redaktura prevoda: S. Ćirić

Vreme smrti i razonode arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.