Beton br.37
Utorak 22. januar 2008.
Piše: Ivan Potić

Rigorozno

„Emilio!“, povikala je majka sa pramca broda koji je odlazio u bolju budućnost. Moj odgovor je ostao da huči u vetru, zajedno sa štetnim gasovima iz rafinerije Pančevo. Izvukao sam gas masku i otišao u krčmu da se obločem. Unutra su sedeli neki članovi UKS-a, neki članovi SPS-a, neki članovi grupe AC/DC, dlakavi ragbisti iz Uzbekistana i par tužnih generala, koji su, pre dvadeset godina, izgubili par građanskih ratova.
Pio sam pivo i razmišljao o prošlosti. Prošlost je nemoguće promeniti, na budućnost je nemoguće uticati, bilo je tužno činjenično stanje u ovoj zemlji. Što bi rekao moj pokojni deda Haralampije „korak napred, dva koraka nazad“.
Malo sam se začudio majci koja se ukrcala na Titanik, ne vodeći računa o zlokobnim koincidencijama. Otac je još pre dvadeset godina mahnuo sa palube, poslao mi poljubac i otišao da traži zeleni dijamant, nakon čega se nikada više nije vratio. Svi su negde otišli, samo još ja sedim ovde i puštam korenje. Zlopatim se, motrim na benigne humanoide koji još nisu metastazirali i pitam se - kad će to bolje sutra. Okrećem se prema ljudima u oblaku dima i shvatam - ja sam deo ovog skupa, ja sam tranzicioni talog. Nije mi jasno šta rade ragbisti iz Uzbekistana, ali to mora da je recidiv nadrealnog i nesvesnog koji se pojavljuje u mojim halucinacijama pri visokoj koncentraciji amonijaka u vazduhu. I u vreme punog meseca sklon sam ovakvim konstrukcijama. Mislim, ne izlazi mi se nazad na ulicu. Svuda su snajperisti i bestrzajni topovi, Jezde i Dafine, Komrakovi... Sarajevo mi liči na Vukovar, Vukovar na Berlin, Berlin na Pančevo, Pančevo na Zaječar, Zaječar na Pnom Pen, Pnom Pen na Đavolju Varoš... Majka mi je mahnula i odmah zatim prestala da bude majka. Otišla da vidi okean posle trideset godina u pustinji, da nađe tatu i priči omogući srećan kraj. Ja sam ostao na pučini, sa zaraženim galebovima. Šta sada? Moraću da se popnem na tenk i da krenem da pucam.
Svi u kafani odjednom stavljaju gas maske na face. Oblače uniforme. Stavljaju puške na ramena. Čak i ragbisti iz Uzbekistana. Književnici im čitaju epsku poeziju, veličaju topuzine i suču brkove. Angus i Malkolm Jang počinju da soliraju. Mislim da je u pitanju „Autoput za pakao“. Neko mi u ruke stavlja pištolj i ručnu bombu. To je krčmarica Mara, kći starog krčmara. Najradije bih je zgrabio za dojku, ali shvatam da bi to, u ovom trenutku, bilo neadekvatno i nepristojno. Kažem joj: „Previj mi ranu“.
Posle par sekundi shvatam kako sam postao vidovit. Puzim između komada stakla, betonske prašine i gvozdenih opiljaka. Shvatam da je prekinuto primirje i da ponovo ratujemo protiv brojnijeg neprijatelja. Doleće neka granata iz pravca ciglane. Shvatam da me gađaju generali koji su ekspresno promenili strane, veru i političku opciju.
Vraćam se u kafanu, gluv na jedno uvo. Mara nam previja rane. Dobro smo, smejemo se, učimo Uzbekistance našim psovkama. Pričaju upickumatericu. Onda se još smejemo. Generali mi kače orden, kažu ubio sam 150 Vijetkongovaca. Mama je bila u pravu, odavde se mora otići. Nije bitan povod, treba odustati od sarmi i nostalgije, i promeniti identitet. Ne znam šta me još uvek zadržava ovde. Sarme, verovatno. Prebranac, gotovo izvesno. Mi imamo dušu, to je ono što nam je ostalo posle svih ovih gelera i dum-dum metaka. Volimo da popijemo, da se pobijemo, da umiremo i da se ponovo rađamo, u boljoj budućnosti.
Izašao sam iz kafane i uputio se ka izdavačkoj kući „Trauma“. Trebalo je da mi štampaju knjigu, ali su me zavlačili već neke dve godine. Pošto je završen rat, pošto smo pobedili brojnijeg agresora i povratili izgubljeno dostojanstvo, mislio sam da je pravo vreme da im uputim ponudu koju neće moći da odbiju. Opasan plastičnim eksplozivom, naterao sam ih da potpišemo ugovor. Zatim smo vratili gas-maske na glavu i srdačno se rukovali.

Vreme smrti i razonode arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.