Beton br.176
Sreda 19. oktobar 2016.
Piše: Mikola Rjapčuk

Revolucija sustizanja

 
Mikola Rjapčuk
(Микола Рябчук, rođen 1953) je ukrajinski novinar, publicista, pesnik, prozni pisac, kritičar i prevodilac, kolumnista. Predsednik je Ukrajinskog PEN centra. Višestruko nagrađivani pisac. Najznačajnije knjige: „Od Malorusije do Ukrajine“ (2000), Dileme ukrajinskog Fausta (2000), „Postkolonijalni sindrom. Opservacije“ (2011).

Nedugo posle obaranja Janukoviča pozvala me je telefonom novinarka iz Praga i zamolila me za komentar. Šta se to, po Vama, desilo u Kijevu, pitala me je, puč ili revolucija?


Tokom tri meseca sam se umorio od odgovaranja na takva pitanja i hteo sam da je posavetujem da ne gleda Russia Today, već da umesto toga dođe u Kijev. Ili da makar zaviri u neke ukrajinske izvore. Ipak, suzdržao sam se i odgovorio pitanjem na pitanje:


- A šta se kod vas u Pragu desilo 1989. godine – revolucija ili puč?


Na trenutak se osetila pogođeno. Izgleda da joj se samo poređenje njihove legendarne Plišane revolucije, koju su opevali pesnici i kinematografi, sa nekim sumnjivim fašističkim prevratom na rubu Evroazije činilo kao blasfemija.


- Naravno, konačno je odgovorila sa iskrenim patriotskim ponosom, da je to bila revolucija!


- I gde vi vidite razliku?


- Naša revolucija je bila mirna – izgovorila je glasom odlikašice. Mi smo istupili protiv komunističke diktature. A kod vas je reč o obaranju demokratski izabranog predsednika!


- I Hitler je bio demokratski izabran. Kao i vaši komunisti posle rata. Pa šta?


IMG_20140324_145002


Nisam krenuo da joj objašnjavam razliku između sadašnjeg i ondašnjeg gospodara Kremlja. Niti da je podsećam na razliku u ceni nafte danas i 1989, koja je skoro desetostruka. Ni na to da je u vreme njihove Plišane revolucije Sovjetski savez bankrotirao i u potpunosti zavisio od zapadnih pozajmica. Čak i da je Gorbačov bio kao Putin, sumnjam da bi se osmelio da prema nameni iskoristi stotine hiljada svojih ljudi u zelenom raspoređenih po Istočnoj Evropi.


Sve revolucije su slične u tom smislu da nastoje da kardinalno promene društveni poredak, revidiraju ustaljene političke, ekonomske i pravne odnose, da kompenzuju ono što se iz različitih razloga nije moglo realizovati evolutivnim putem (najčešće, blokiranim), da naprave civilizacijski pomak ka drugačijem i kvalitetnijem prema zamisli najaktivnijeg, najpasioniranijeg dela stanovništva.


Sve istočnoevropske revolucije su bile odgovor tamošnjih društava na tri međusobno povezana problema: (1) ekonomsku stagnaciju, a samim tim i sve osetniju nesposobnost komunističkih sistema da zadovolje materijalne potrebe svojih građana; (2) političku represivnost komunističkih režima i njihovu nespremnost da omoguće najaktivnijem, najkreativnijem, najpreduzimljivijem, najslobodoljubivijem delu građana optimalne uslove za lično ostvarenje; i konačno (3) kolonijalnu ili polukolonijalnu zavisnost lokalnih režima, a samim tim i društava od Moskve kao centra.


Svi ti problemi se na ovaj ili onaj način mogu svesti na jedan izazov, karakterističan za Istočnu Evropu – na modernizaciju sustizanja, odnosno sprovođenje celog niza sistematskih reformi sa namerom da se konačno prevaziđe istorijski zaostatak u odnosu na slobodnije, moćnije i demokratskije zapadne zemlje.


Većina istraživanja posvećenih revolucijama 1989. godine (ređe 1989-1991.) fokusira se pre svega ili isključivo na drugi problem – borbu probuđenog (ili novoformiranog) građanskog društva sa senilnim poznim komunističkim autoritarizmom. Ovaj narativ je prirodan proizvod disidentskog, liberalno-demokratskog diskursa, diskursa ljudskih prava i ima izrazito herojski karakter, krajnje neophodan za svaki revolucionarni mit, koji je u suštini mit o prvobitnom stvaranju ili obnavljanju. On u potpunosti odgovara dominantnoj tranzitološkoj shemi prema kojoj se postkomunističke transformacije posmatraju pre svega kao prelazak iz diktature u demokratiju.


Kao posledica toga, antiautoritarni demokratizacioni narativ u tranzitološkim studijama znatno preovladava u odnosu na druga dva, društveno-ekonomski i antikolonijalni. Prvi od njih se zasniva na sasvim prozaičnoj potrošačkoj ideji dobrih plata i širokog pristupa kvalitetnim robama i uslugama, koja samim tim nije previše pogodna za stvaranje mitova. Dok drugi, iako (potencijalno) nije lišen određenog heroizma, uzima za glavne junake nacionalnog oslobođenja ne previše politički korektne liberalne demokrate i predstavlja ih kao nacionaliste različitih vrsta, koji ponekad jesu liberalni, ali uglavnom ne baš previše.


Dominacija liberalno-demokratskog narativa u većini opisa istočnoevropskih antikomunističkih revolucija i potcenjivanje druga dva motiva – društveno-ekonomskog i antikolonijalnog, ograničavaju naše razumevanje pokretačkih snaga, a samim tim i daljih posledica opisanih događaja. Uz svu važnost i popularnost ideje ljudskih prava i građanskih sloboda, ona u istočnoevropskim revolucijama nije bila jedina, a možda ni osnovna ideja. Sloboda je prirodna potreba ljudskih bića i slogan slobode je nesumnjivo bio opštenarodni i natpartijski. Za jedne je on pre svega značio slobodu od Moskve, za druge slobodu od cenzure i ograničavanja ljudskih prava, za neke druge slobodu od komunističke partije i njene planske ekonomije i deficita. Sve ih je objedinjavala težnja kao „slobodi od“, dok je samo manjina bila svesna „slobode za“ i težila ka njoj. U tom smislu su istočnoevropske revolucije nesumnjivo bile demokratske, ali je njihova liberalna komponenta bila prilično ograničena.


Revolucije su sprovodile čudne, u drugim okolnostima nezamislive koalicije liberala, socijalista, konzervativaca, anarhista, klerikala, populista i nacionalista svih boja. Raspad tih koalicija je bio neminovan čim bi nestao zajednički neprijatelj i čim bi svako morao da se zamisli nad svojom „slobodom za“. Ali dok su autoritarni promoskovski režimi bili na vlasti, podele unutar koalicija na levicu i desnicu, nacionaliste i kosmopolite, radikale i konzervativce nisu bile od suštinskog značaja.


Sve ovo smo u stvari nedavno mogli da vidimo za vreme ukrajinske revolucije koja je nastojala da zaštiti budućnost zemlje od bande gangstera kojoj je uspelo da za nekoliko godina uzurpira svu vlast, pokrade sve resurse i susedima proda suverenitet, poslednji resurs koji nije bio potpuno opljačkan. I dok je ta banda pljačkala, mučila i ubijala aktiviste na Majdanu, genijalni zapadni eksperti su u tamošnjim novinama pisali o Desnom sektoru, banderovcima-antisemitama i opasnosti od fašističkog nacionalizma u Ukrajini.


IMG_20140210_121846


I danas mi sa Zapada stižu ovakva pitanja: koliki uticaj u vašim oružanim snagama imaju radikalni nacionalisti? Da li je istina da celu Nacionalnu gardu čini Desni sektor? Ili – zašto ne dozvoljavate Rusima u Ukrajini da koriste svoj jezik? Strpljivo im objašnjavam da u Ukrajini ne postoji problem sa upotrebom ruskog jezika, ali da zato postoji priličan problem sa upotrebom ukrajinskog, u šta se lako možete uveriti ukoliko se preselite iz Lavova u Doneck ili obrnuto. Objašnjavam da Rusija vodi neobjavljeni rat protiv nas, da je deo ukrajinske teritorije okupiran od strane ruskih najamnika i da me u takvoj situaciji politički stavovi ukrajinskih vojnika interesuju jednako slabo kao i njihov umetnički ukus ili seksualna orijentacija. Kod nas vojnici, kao i svuda, polažu zakletvu i imaju odgovarajuću obavezu. A svoje stavove izražavaju na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Na kojima veliki i strašni „ukrajinski fašisti“ koje ruski mediji reklamiraju po celom svetu osvajaju jedan i po do dva posto glasova. Odnosno deset puta manje nego što slične partije i kandidati dobijaju u Zapadnoj Evropi.

Strašno mi se dopada odgovor Oleksandra Rojtburda zapadnim mudracima (http://blogs.pravda.com.ua/authors/roytburd/52f23ca3d5800/)


"Pitaju me kako se kao Jevrejin osećam u vezi sa Majdanom. Kao Jevrejin nemam nikave osećaje vezane za Majdan. Naravno da se na Majdanu osećam kao Jevrejin. Ali ja se osećam kao Jevrejin i na havajskoj plaži i na Crvenom trgu i u muzeju „Metropoliten“ i na pijaci „Privoz“ u Odesi. Ne osećam da sam ikako dodatno ugrožen na Majdanu jer sam Jevrejin. Danas neki profesionalni Jevreji pokušavaju da u svetskim medijima pokrenu kampanju o antisemitizmu na Majdanu. Moja ekspertska ocena je da antisemitizma na Majdanu nema. Antisemiti tamo, naravno, postoje. Ali njih nema samo na Majdanu. Ima ih svuda – i na havajskoj plaži, i na Crvenom trgu, i u muzeju „Metropoliten“ i na pijaci „Privoz“ u Odesi. (...) Antisemita ima i u filharmoniji, za vreme izvođenja Rahmanjinovljevog Trećeg koncerta za klavir, ali oni nisu došli da bi tukli Židove koji sviraju violinu, već da slušaju muziku". (http://life.pravda.com.ua/person/2014/02/14/152414/)


Ni u kom slučaju ne bih želeo da idealizujem ni Majdan, niti bilo koju drugu revoluciju. Sećam se kako su primitivci iz Desnog sektora napadali mlađane leve aktiviste, nazivajući ih „provokatorima“. Znam za navijače u Odesi, koji su šutirali već mrtve protivnike popadale iz zgrade koja gori. Celo leto sam na Majdanu sretao glavate tipove u paravojnoj odeći, koji su se vukli po centru grada, dok se pravi rat odvijao daleko na istoku. Nisam, na kraju krajeva, zaboravio ni rezultate sociološke ankete sprovedene krajem decembra, neposredno posle sporazuma Janukoviča i Putina o pozajmici od 15 milijardi  i velikom popustu na gas. 48% ispitanika je ocenilo ove dogovore pozitivno, a samo 28% negativno. (http://dif.org.ua/ua/publications/press-relizy/dkokbpkerpkhopk.htm)


Tih 28% otprilike i čine jezgro našeg građanskog društva i građanske nacije. Ono se nije naročito promenilo od 1991. godine kada je približan procenat ljudi glasao ne samo za nezavisnost, već i za nekomunističkog kandidata. Odnosno za predsednika koji bi bio sposoban da toj nezavisnosti da stvaran smisao. Da radikalno raskine sa sovjetskom prošlošću, sa celokupnim sovjetskim beznadežnim kadrom, praksama i institucijama. Onako kako su to učinili Poljaci, Česi, pribaltički narodi.


To jezgro je ostalo skoro nepromenjeno, ali se povećao broj njegovih situacionih saveznika. Koalicija je i dalje raznobojna i osuđena na raspad, ali je danas već sposobna da pobedi ne samo na referendumu za nezavisnost, već i u revoluciji i, možda, čak i u ratu za tu istu nezavisnost.


Sjajan ruski intelektualac, Dmitrij Furman, objavio je pre 17 godina članak (Свободная мысль, 1998, №6, https://archive.org/details/furman-tsentry-i-periferii) u kome je nastojao da konceptualizuje i, koliko je to moguće, prognozira trajektorije razvoja triju istočnoslovenskih republika. Sve tri su se susrele problemom, po njegovom mišljenju, karakterističnim za sve postkomunističke države – problemom modernizacije sustizanja.


U svim trima državama je uočio suprotstavljenost dveju osnovnih političkih snaga koje je uslovno identifikovao kao moderniji, progresivniji, prozapadni „centar“ i zaostaliju, konzervativniju, sovjetofilsku „periferiju“. U Rusiji se ova suprotstavljenost najjače ispoljila i završilo se pobedom centra, ali po prevelikoj ceni: 1993. godine je Jeljcin iz tenkova streljao pobunjenički parlament i progurao na referendumu superpredsednički ustav, koji je trebalo da mu olakša projekat autoritarne modernizacije. Nije stigao da iskoristi sav diktatorski potencijal ovog ustava, ali je zato njegov naslednik to stostruko učinio.


IMG_20131213_134556


U Belorusiji, gde je „centar“ uvek bio prilično slab, a elite marginalne, desila se suprotna situacija. Tamo je pobedila reakciona sovjetofilska periferija predvođena provincijskim upravnikom kolhoza, koji se više orijentisao na očuvanje postsovjetskog statusa kvo, nego na bilo kakve modernizacione reforme.


Ukrajinski slučaj se pokazao kao najteži. Progresivni, vesternizovani „centar“ susreo se sa dvema različitim „periferijama“. Jedna od njih, na jugoistoku zemlje, bila je prilično slična ruskoj i beloruskoj. Za drugu, onu na zapadu, ispostavilo se da je više saveznik, nego protivnik „centra“ u njegovih prozapadnim težnjama. Ukrajina, za razliku od Rusije i Belorusije, prema Furmanovim tvrdnjama, ima dve modernizacijske lokomotive i zato, izgleda, ima najveće šanse za civilizacijski pomak.


Ni do danas nismo sto posto sigurni u vezi sa ovom prognozom. Znamo samo da su prethodna dva pokušaja Ukrajinaca da ponove uspeh istočnoevropskih revolucija iz 1989. bila neuspešna. Imajući u vidu duboku sovjetizovanost društva i slabost demokratske opozicije, oni 1991. zapravo nisu ni imali šanse za uspeh. A 2004. godine su prokockali svoju šansu, ne samo zbog nesposobnosti narandžastih lidera, već i zbog svoje sopstvene.


Sovjetofilska „periferija“ se ni danas ne završava sa Donbasom ili čak celokupnim jugoistokom. Ona je razlivena po celoj Ukrajini, uključujući Lavov i Kijev. Razlivena je u smislu mentaliteta, navika, kulture, čiji su najtipičniji elementi lenjost, neodgovornost, korumpiranost, paternalizam i neiskorenjiva ljubav prema svemu što je džabe. Ne znam koliko dugo će nam biti potrebno da se borimo protiv svega toga kako bismo postali kao Danska ili makar Poljska. Ne znam ni da li će naš treći pokušaj biti uspešan. Ali znam da je zimus u Kijevu bila revolucija. A puč smo imali pre toga, 2010. godine. Kada su Janukoviči formirali svoju vladu uprkos svim pisanim pravilima, lomeći preko kolena ustav, parlament, sudije i sve što se dalo slomiti ili saviti.


I niko me od zapadne gospode tada nije pitao za puč.


Možda im je prosto nedostajao podsticaj sa moskovske televizije.


prevod sa ukrajinskog: Dragana Vasilijević

Vreme smrti i razonode arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.