Rano za početak

Soundtrack teksta: https://www.youtube.com/watch?v=nVHp5z0kZBM

BIRN-ov dokumentarac „SNS: početak“, koji je pre nedelju dana prikazan na TV N1, može se neposredno konzumirati i na youtubu. Opštem iznenađenju posmatrača pridonele su dve stvari, svaka neočekivana na svoj način: Boris Tadić u ulozi protagoniste i radikali (staroradikali) u ulozi trezvenih sagovornika.

Treći unazad predsednik Srbije, nešto korpulentniji nego u vreme svog mandata, ovim osokoljen, može da snimi svoj dokumentarac sa naslovom „Tadić: povratak“ (ili „Tadić: povratak otpisanog“). No, biće da je onomad bio u pravu i za ovaj scenario, rekavši da taj film nećemo gledati. A trojica staroradikala (Šešelj-Radeta-Todorović (nije Bekan)), ispali su skoro kao foto-roboti iz političke utopije: mirni i pronicljivi, pravi mali politički pioniri istinoljubivosti.

Balkanska istraživačka mreža mogla je, ponešto citatno, svoj film da nazove „Godine raspleta“, pa da doda i neki broj iza: „Godine raspleta 2“ ili koji već sequel. Jer te davne 2008. rasplelo se mnogo toga, mnogo više nego što smo tog leta, ne samo Gospodnjeg, već doslovnog, kalendarskog leta, bili u stanju da pojmimo. Kad smo porasli, 2012, u godini koju je opevao Graha i prizivao pisac Kalendara Maja, kazalo nam se samo; na izborima. Bota i dan danas kad ne može da zaspi, broji do 70.000 i nazad, jer je sa tolikom razlikom glasova izgubio od Nikolića. To je bila grudva koja se narednih šest godina zalaufala u lavinu autokratske zimske idile, sa sve novogodišnjim lampicama što svetle i po sto dana u godini.

Šta je to navelo BIRN da se zaputi na izvor (nesreće) po vodu (saznanja), da razgrne velove početka grozomorno najuspešnije političke partije u novijoj istoriji Srbije, taman od uvođenje višestranačja? Ili, slikovitije rečeno: od doba kada su kumovi snevali narodnu obnovu, ali srpsku, Marko Janković i još neki prizivali seni Davidovića&Grola a K je, po čuvenoj formuli, kriomice otišlo u P, zdipivši i petokraku.

Teško pitanje.

Nije jasno jesu li motivi filmadžijski i dokumentaristički (prostoserbski rečeno: heuristički), tj. stoga što su dokonali neko veliko otkriće; evokativni (po uzoru na slavni serijal „Dogodilo se na današnji dan“ ili „Kucamo na vrata izigranih asova“) ili je reč tek o tekućem ispunjavanju radnih obaveza. Da ne pominjemo strategiju miniranja sećanjem – podsetiti moćne političke orlove, nekad dvoglave (u radikalima i troglave), kakvi su na „početku“ bili goluždravi ptići neizvesne sudbine, koji su, da bi se uopšte stranački ispilili, načinili nekoliko (pregršt) trulih kompromisa i bolnih samoizdaja, rečeno jezikom Radovana III.

Jesmo li saznali štogod iz dokumentarca „SNS: početak“, jesmo li postali pametniji?

Jesmo. Jesmo.

Spoznaja prva. Terasa predsednika Republike na Andrićevom vencu gledala je direktno na terasu zamenika predsednika Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije, tête-à-tête, takoreći, samo ih je delila uska asfaltna crta Kralja Milana, ta saobraćajna Drina, prirodna granica između predsedničke vlasti i parlamentarne opozicije. Prorokovalo se da će jednom sa obe strane biti srpska zemlja i srpski vladalački rod, ali, avaj, premestiše Narodnu skupštinu.

Spoznaja druga. Radikal Nikolić šurovao beše sa prezidentom Tadićem, sve uz kafu – slatko i domaća rakija nisu potvrđene. O tome se u međuvremenu behu ispredale skaske i basne razne, ali tek ovaj dokumentarac stavi tačku priznanja kako je zaista bilo. Kafa consummatum est.

Spoznaja treća. Zameniku predsednika SRS, opravdano odsutnom iz zemlje, zadnja pošta Ševeningen, koja ne ispade sasvim zadnja, tada beše jako neugodno u vlastitoj koži. Ambicija iznutra podbada, izborni rezultati impresivni a jalovi, predsednik SRS, opravdano odsutan, ali zapravo nimalo odsutan iz života stranke – kamen oko vrata, sve teži i daviteljski nastrojeniji.

Bilo je to doba bedževa i majci sa likom nasmejanog predsednika

(sledi igrani deo, glas naratora iz off-a)

Radikalsko biračko telo beše se jako uskopistilo, samo od sebe, za Evropu: predsednik ne da, ukopan kod Velike Srbije i maćuške Putinuške, kao Buridanov magarac, a zamenik se znoji i sve mu plik za plikom iskače ispod kože i jezika za zubima. Tadić mu tada na kafi postade najbolji drug, ispovednik i umalo duhovnik. Mudro ga savetovaše i blago vodiše misao zamenika predsednika SRS ka svetlu na kraju tunela, mračnog od svetlih grobova i radikalskih ratnih pobeda:

Nemoj Tomislave, tako ti pitome Bajčetine i budućnosti sina tvoga, budućeg gradonačelnika Kragujevca, tako ti Fiata i betonskog Isusa na kružnom toku na ulazu u Kragujevac, tako ti žutih ljudi što će ti doći žedni na Moravu, da arčiš svoje blagočestivo vreme i truneš u skupštini kao opozicija. Ne daj se godinama i lopatama što si ih tolike preko glave preturio i idi da se počešljaš u nekom boljem hotelu. Nemoj Tomo, rođeni moj opadaču i mili moj klevetniče, vreme je novac koji drže Mišković i Beko, a i Cane Tobako. Dadoše meni netraženo, blanko, daće i tebi, uz kusur uslužnih tabloida. Neka ti se tajkunske donacije množe i arče, valjaće ti, za plakate, bilborde i stiropore, za energetske napitke tokom budućih štrajkova glađu, za džakove sa glasačkim listićima po kontejnerima. Zatrebaće i Aci Deliji i bratu mu. Aci da u Zagrebu kupi bajadere ili za kiselu vodu ako se slučajno trefi u pariskom Ritzu kada tamo bane Milo zvani Britva, a bratu mu da u MUP-u uplati za izdavanje nove lične karte ili da pokrene svoj biznis sa državom. Da je Dobrica živ, kao što sada 2008. jeste ali posle neće biti, i on bi te blagočestivo savetovao, sa sve onom otporovom pesnicom što je dobi zasluženo kao prvu NIN-ovu nagradu 1954. Ne daj se godinama i opoziciji i kreni na svoj put evrotražiteljstva. Nije to lak put, dobar ti i lep stojim svedok, mnogih se kožuha zabluda osloboditi moraš, moj Tomislave, kalajisati moraš i izglancati mnoge radikalske zarđale kašike da bi se domogao zlatnog srednjovekovnog escajga, su čim možeš pred briselskog Miloša. Ali ne boj se, a ja se za te ne bojim, to ti je ionako samo predstava za lakoverne i za ove spolja, samo se ti makni od one zlehude nosate mešine i od onih što će ti bacati vradžbine i kletve u oba pravca, do askurđela i kurajbera tvoga i do unuka čukununuka tvog praunuka. Aj ti polako i neka te napredna zvezda vodilja otnese k poznaniju polze tvoje i vozdigne korablju tvog poleglog duha do opštestva dobrobiti narodne, mnim reći partijne, napredne, buduće.“

I tako zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, duha obodrenog, krete na put svoga preobražaja, pretvorivši se, umesto u buba-švabu ili buba-rusa, u naprednjaka. Prvog.

I šta naučismo? Ili šta nam se u dokumentarcu prostre kao hipotezis?

Hipotezis prvi. Prezident Bota Lepi postade grobar svojega drugoga mandata? I stoga najgluplji političav na svpskoj političkoj sceni, kako mu tepa post-haški sužanj vraški. A demokrate postali su pak svoji dželati, jer uvukoše u skupštinu naprednog trojanskog konja?

Ruku na srce (ili ruku na džep sa lisnicom, dok himna sviri), ova teza deluje kao ona o 6. oktobru koji nikad ne osvanu. Tj. deluje više kao kalauz-isprika nego kao glupost. Da je osvanuo 6. oktobar, kao i da Tadić nije tetošio frustriranog Nikolića a demokrate da su onemogućile formiranje poslaničke grupe novoradikala, bili bismo godinama većma u Edenskom vrtu. Da malo oplevimo, oriljamo i nađubrimo.

Hipotezis vtori (rečeno u duhu makedonsko-grčkog sporazuma). Predsednik Nikolić igrao je samo jedan mandat, jer mu san, nedoklan, ostvari se, ali dete, gensek-bonsek, ostavi se bez dadilje da odraste i izmetne se. Elem, druga hipoteza veli da onaj ko radikale rascepi i povede većinu kroz Crvenu Moravu ka ševeningenskoj zemlji obećanoj pade žrtvom od onog što ko treći sačeka da se međusobno izbodu prva dva roga u vreći. I odnese šnjur. Pa ocu prvom, sužnju post-haškom utrapi skupštinu i rialiti da se zabavi, a poočimu drugom, što se u ime predsedničkog mandata odreče mesta predsednika stranke, ko da je umesto mastera i lopata celog života vesla sisao baš, dade da se baškari još malo u predsedničkoj vili i da se druži sa žutim ljudima i kremaljskim čudima. Baš kao u antičkom mitu i šekspirovoj drami, bez naravoučenija.

Nema treće hipoteze.

Poenta: menta.

Slatko je gledit dokumentarce,

tako silne i poznate muškarce,

kada zbunjene junoše behu,

skloni vrlini i pomalo grehu.

Da moglo je biti drugačije

Tako i bilo bi, bez greške,

Minuli puti brige su svačije,

Pastir avionom a backe peške.

Samozvanca dobili smo a da nismo hteli.

Vučju mu ćud pokrivala nije ovčija koža.