Gde bi mi bio kraj da mi patika nije porozna -

Trčim preko parka a ono tamo balega

Od nemih svedoka svih akcija saniranja

I regruta koji radije su spavali u čizmama?

Zar su plodnu zemlju orali granatama

Da danas bismo ćutali, dok nas muči carina?

Zar je sitno što branim Metohiju sa Dorćola

Kad su me od rikanja oba krajnika zabolela?

Žestoko me radi zanos pobunjenih anđela,

Nebeska tela plaču i šalju mi znamenja.

Komete sin Kosmet boy, ja trpim taj bol,

Jer tu kad sam rođen, tamo je posađen ražanj,

Jarbol mi nebesni koren, od suza je vlažan,

Nova generacija nek na njemu stasava,

Nema bolja škola nema druga nastava.

Za narod se brinem, zato loše spavam,

Valerijanu kapljem skoro svakog dana.

U ovoj borbi ne vrede avioni, jer imamo ih tri,

Vrede udžbenici školski u kojima jasno stoji:

Ko je faca ko je car, kome raste veća tvar.

Koja je banda pobivena i šta je tu sramota.

Ni bombe ni glasanja ne izbrisaše Slobodana,

Dokle generacija nova na mome repu stasava,

Izgubljene nisu nikad čežnje ljubavne sa sabora.

U nadi rasti crvenkapice da juriće te opet neko,

Moj kompas je koren, ukorenim se u te srculence moje,

Kad okrepim se hostijom od afričke šljive.

Bez korena kurjak samcit, idem putem mlohav proklet.

Papirnata plovi barka, u njoj majka, pogubih se sad sa ovim,

U suštini, rešio sam dušmane da smorim...

Niko me ne pita šta mi znači Kosmetovo.

Nije vam jasno? Objasniću vam ponovo:

To je cucla ćilibarna, cuclam da bi’ repov’o,

Izvor i korito iz kog pitbula sam pojio.

Kažu nam zli jezici da je hladnjača za hranu,

Neverni i slabi što jurišu krstaša tražite manu,

Ostavite svaku nadu što kruni nam slavu,

Mantraj s nama, mali, hladnjača je za ikebanu.

Čudno vam je što crno dete nema neke druge teme

Jer sad je takvo vreme - svako gleda da sakrije glave

šećera, živimo bez Vere, bez Nade i bez Višnje,

Arap zida kulu a ja voštim sanskrt, i stenjem i stišćem.

Od mog kera brabonjak prekrilo je lišće,

Kletva čeka kao mina koji dušman stići će.

U jesenji me sivi dan stislo bešikoproliće,

Jer narod bez porekla to je presušena reka,

Bez tate mi smo čeda što su ostala bez mleka,

U vremenu zmija za zmijsko ulje u redu se čeka.

Al’ tu na mestu starom, gde je Slobo goluba miru pustio,

Vođen pravdom za majstora, opet zahod vaskrsnuo.

Rebellion brate.

Jer u nama i dalje živi Predskazanje –

Demijanov čudni mladež trajaće zanavek.

Zato decu u mozak i dok su sasvim mala,

Da nam niknu novi Pacov, Nešiptar i Vlada Budala.

I nek nam pozdrav bude: „Prizren il’ Valhala!“

Oj, pršuto, pršuto, hrano moja soljena,

Ti si moje uhlebljenje ali nisi dovoljna.

Moja butna mesino, sve si manja, u meni praznina,

jer 15% antimaterije moje ličnosti je suština...

Ja sam divljina, dužina, širina, gustina i množina,

U meni u novčaniku retka tmina i praznina.

Ne daju da gledam freske i kopaju mi oči - ček’, vrati

Ne daju da gledam freske i kopaju im oči

Da ne vide freske mene kad rima iskoči,

Jer ja se rimom molim, kao naši stari

Sa neba sišavši zemlje gospodari,

Što rekoše mi jedne noći, Vi ste zaveta čuvari.

Iz daleka dođoše da otmu, bagra, talog i šljam,

Al’ ja sam uvek gin’o za slobodu nemo,

Al’ nije prvi put nam, sve laži i podvale znam,

Dobro potkovan sam, krećite neverni u migraciju

Bolje bacam rime za prosejanu naciju.

Za Kosmet ja sam vezan k’o eps za banderu,

Pred slavu mi ražanj lome - ček’, vrati

Pred slavu mi bagrem lome i brane mi veru,

Ukradoše mi ražanj moćan, simbol Vidovdana,

Oj, pršuto, sami smo u hladnjaku, mesino slana.

Oteše mi svetu ljubav ponajkruću,

Zar odneše i njega u tu žutu kuću.

Na granicu koje nema vodim vojsku duhovnu,

Birana ekipa, ma šipu mi carinu,

Reperi preživari, trenerkaši kerovođe,

Anđeli ih slowmotion nose na suđene karaule.

Nad turbetom klikćem kao Hrabro srce,

Pobunjen sam k’o Spartak iz Subotice,

Program mi je bolji nego Dnevnikov dodatak,

Na jednoj nozi nike na drugoj nozi opanak,

Plastim seno kod bazena i čekam na trenutak,

Brz sam k’o zmijanac, tajanstven kao Tupak

upak upak upak upak upak.

Dogodine svi u Prizren na festival,

Na duši mi trajni minival, zato dobro slušaj, sine:

Dodirni mi vulina, repetiraj božura žal.

Nasecimo zavetne pršute ćilibarne,

Nek anđeo pozivar raspali nam žar.

Zar u polju štrumpfovi božure da žanju,

Ne čujem poj monaha ni noću ni danju.

Uh, Lazare, ne mogu više, pomozi da uteknem ovom sranju.