Beton br.137
Sreda 17. jul 2013.
Piše: Alen Alenijevič Elijevsky

Prvi put s ocem na liniju

Photo: Vera Vujošević

 

Zima je bila. Decembar 1994. Dobro se sjećam. Meni 6 godina. Napokon sam, nakon par sedmica, ubijedio babu da me povede sa sobom na liniju. Mama je tu bila posrednik, progovorila je koju u moju korist, svaka joj čast. Mrak je već bio pao, kad je babo rek'o da se počnem oblačit, vidljivo namrgođen. Mama me je izvela u hodnik. Obukla mi je zeleni skafander koji mi je tada bio velik. Rukavi su mi visili skoro do koljena. Nogavice mi je strpala u čizme. Nabila mi je neku šubaru - ne znam ni odakle joj onakva kapa - na glavu, i omotala mi šal oko vrata. A ja stojim nasred hodnika, onako malehan, i upeo se ko oficirska kobila. Nije mala stvar na liniju otići. Kaže ona meni, ne d'o ti bog da se glupiraš gor', fasov'o bi da znaš. Ma dobro mama, neću - govorim ja njoj. I slušaj, kaže, ako vidiš četnika, ne d'o Allah, nemoj da bi galamio il' šta. Neg' ćeš vak'o babi pokazat. Te ode tamo na kraj hodnika, čučnu pored ormarića i poče mi nešto sa dva prsta išaretit. Gledaj me vam'o magarac kad ti pokazujem! Ma, gledam bona. Vidiš li, 'vako ćeš mu pokazat. I onda 'vako pokaži tam prema četnicima. Dobro, mama. U tom se babo pojavi, onako velik i s puškom u ruci, na hodniku, i reče: Gerilac, hoćemo l'? Haj'mo, rekoh. Al' čekaj, rekoh, nemam bolan nikakvog oružja. Kako ću na liniju bez oružja? Hajde, bolan, kakvo oružje, šta se glupiraš, mrš ispred mene! A neću, hoću i ja nešta, počnem se ja kreveljit. Tu ti mama priskoči, te mi donese iz sobe, ni manje ni više, babinu zolju. Evo ti magarac jedan, drži. Nemoj da te đavo navrati da prema licu okrećeš. Ma neću mama, sav sretan odgovaram. Natrpa mi mama još par granata u rusačić i krenemo.

 

Hladni vjetar me sasječe već na ulaznim vratima. Tu sam se čak i pokolebao, da li da idem, ili da ostanem u toploj sobi. Ali nisam se dao tako lahko. Uprtim ti ja onu zolju i za babom. Noć je bila mrkla, kao iz najstrašnijih priča. Babo gatlja naprijed, a ja iza njega kaskam. Ona zolja mi je već otežala, pa malo-malo, prevali me u snijeg. Babo se okrene, ideš li mali? A ja brže bolje se uspravim, ma idem bolan, neg me čizme žuljaju pa neću da žurim. Negdje na pola puta do rova začu se pucanj iza nas. Onda se na nebu pojavi neka svjetlost. Kasnije je meni babo rek'o da četnici imaju neke svijetleće metke i oni ti njih 'vako ispale u zrak i osvijetle sve dol' na zemlji i vide ima l' koga. E te metke su i sad ispalili. Onaj bljesak mi je išao pravo u oči. Nije prošlo par sekundi, prva granata pade nedaleko od nas. Babo se baci u snijeg, gore jedno dvadesetak metara od mene. Dreknu se da legnem. Neka, babo, sam da jednu ispalim. Ja ti brže bolje iz ranca izvadim jednu granatu i ubacim je u cijev. Kleknem na jedno koljeno i naciljam. Ciljao sam ga dobrih deset sekundi. I opalim. Kad je to puklo, bacilo me najmanje dva metra nazad. Ništa čuo nisam. Babo mi pritrča, puče mi šamar-dva i ja dođem k sebi. Kroz smijeh mi reče, dobro je gerilac, pogodio si ih, požuri sad, valja stić' do rova. Bio sam presretan što sam pogodio četnike. A ja onako mali, šest mi godina tek. Ljeti se i ne vidim iz trave.

 

Požurimo ti mi, i za desetak minuta stignemo do rova. Kad, u rovu već sjede ove komšije, njih sedam-osam. Hajde to sve, ali kad sam vidio da je Alija poveo Hamu, nisam mog'o doć' sebi od radosti. Hamo je moj najbolji jaran. Mi smo vršnjaci. Druga kuća od moje. Odrasli zajedno. Đe si Hamo, jebo te led! Evo me, otkud tebe bolan. Eee, rekoh, doš'o sa babom. Moram ti se pofalit. Jesi l' čuo maloprije ono što je puklo? Jesam bolan, mi se prepali ko išta. To ja ispalio granatu iz zolje i uništio im jedno mitraljesko gnijezdo. Eno sad. Jesam bogami. Pa šta, ja sam dosad uništio najmanje pet. Ejs, pet. Jesam Allaha mi. Pitaj u mene babu ako ne vjeruješ. E, da znas da hoću. Alija, je l’ bogati ovaj tvoj dosad uništio pet mitraljeskih gnijezda!? Meni rek'o da jest! Jest bogami, neću duše griješit, reče Alija i nastavi se kartat tamo s ostalim. Eto vidiš da jesam. Pa šta i ja ću ih dvaes' uništit. Hoš' malo sutra. Hoš' da se kladimo? Hajd, hoću. Hoš' bogati. E, hoću bogami. E, hajd. U šta ćemo? Ja izvadim autić iz skafandera i pokažem Hami. Evo Hamo, ovo mi je najdraži autić, znaš i sam. Ako večeras ne skinem nijedno, tvoj je. Al' nemoj da bi babi mom rek'o da sam ponio autić na liniju, ja bi' rek'o Aliji da si mu piš'o u gepek. Neću bogami. Dobro. Šta'š ti meni dat ako pogodim? Evo ti, i izvadi iz džepa, ovaj crni traktorčić. Dobio ga ja na tomboli ljetos. Al' nemoj ni ti reć' mom babi da sam ja ovo ponio. Neću bogami. Pa hajd hoćemo l'? Pa hajde, al' šta ćemo njima reć'? Ma ja ću to sredit. Alija, moremo l' ja i Hamo malo kroz tranšej puzat!? Nećemo daleko, bogami! Alija je bio na potezu, te nam samo mahnu rukom i dobaci da ne idemo daleko, jebaće nam majku. Ma nećemo Alija, Allaha mi!

 

Ja uprtim zolju i desetak bombi, a Hamo mahne mitraljez. A šest nam godina obojici, bogda bog dao. I krenemo. Išli smo nekih deset minuta kroz tranšej, i odmakli smo već podaleko, da nismo ni primjetili da se i ne vidi vatra iz našeg tranšeja. De, Hamo, da malo odmorimo, crk'o sam. Hajd more vala, kaže Hamo. I sjednemo na neki balvan. Hamo je nosio neke crne pantole. Nogavice su mu bile strpane u čizme, baš k’o i meni. Im'o je rozu bundu, onu iz merhameta, s ovčicama na postavi. Na glavi crna kapa. Gledaj ovo, kaže Hamo, i trznu iz džepa lizalo. Joj, Hamo, odakle ti ovo!? Eeee, kaže, donio nam tetak iz Vareša šećera vreću, te mati zapekla u šerpi. De probaj. Probam ja, hoće mi nešto bit. Liznem jednom, dvaput, pa triput, Hamo mi opali tač. De, bolan, nije ti rođendan, de da i ja. Evo, rekoh. Lizne i Hamo koji put, stučemo ga k’o da ga bog nije ni dao i krenemo dalje. Vidiš onu vatru tamo? Vidim, kažem ja Hami. E, tu su ti četnici. Nemoj srat. Jesu bogami. Hajmo brzinski do tamo, dok nas babo nije skonto. Hajde. I požurimo mi. Za dvije-tri minute smo im prišli na pedesetak metara. Tu ti se mi u žbunju pritajimo. Počnemo kovat plan. Hamo, ja ću ovdje ostat sa zoljom i bombama. Ti pretrči tamo desno do onog hrasta. Ja kad ispalim granatu, ti ispali jedan rafal. Onda, kad te skontaju, brže-bolje otrči tamo, desno još, pa još jedan rafal, pa se vrati na početnu poziciju, i sve tako. A ja ću prić' dol' do onog drveta, da mogu dobacit bombe. More, kaže. E, hajde. Tu ti se mi izljubimo, izgrlimo, baš ko vel'ki. I Hamo krene tamo desno. Prije nego što odmače, okrenu mi se, i dobaci mi svoj crni traktor. Kaže, eto ti pa ćeš mi ga kasnije dat, mene žulja. Ja gledam u onaj traktor, pa u Hamu, pa u traktor. Dobro Hamo. Hajde, sretno. Rusačić stavim ispred sebe i uzmem jednu granatu. Poljubim je, k'o kad igrač ljubi loptu kad hoće pucat penal, i stavim je u cijev. Hamo se već sakrio kod hrasta. Dade mi znak da je spreman. Ja zolju na rame, naciljam, i bum. Pogodim direkt u rov. Zemlja, snijeg, granje, iskrice od vatre, sve odleti u zrak. Najednom tišina. Ja i Hamo manji od makovog zrna. Kad, četnici ispališe jedan rafal. Pa drugi. Napamet su gađali. Nijedan blizu nas. Hamo im uzvrati. Jednom, dvaput, triput. Četnici skontaše odakle puca, te usuše po onom hrastu. Hamo brzinom munje otpuza desno nekih dvadesetak metara, te usu rafal po njima. Ja sam se već prišunjao dolje, bliže rovu i legao na snijeg. Četnici opet po njemu počeše pucat. Al' u prazno, Hamo se već vratio na početnu poziciju i puca po rovu kao veliki. Ja skočim, izvrnem osigurač, i bacim prvu bombu. Pade pored rova. Četnici skontaše gdje sam i počeše pucat po meni. Srećom, sakrijem se iza drveta. Hamo mi priđe desetak metara bliže i dade mi znak da čekam. Onda poče pucati nasumično u pravcu rova. Ja iskoristim priliku te brzinski uzmem dvije bombe, izvadim osigurače, i hirurškom preciznošću ubacim direktno u rov. Prije nego što sam čuo da su bombe eksplodirale, ugledah četnika izvan rova. Ispalio je rafal u pravcu Hame.

 

Onda pogledah prema Hami i vidjeh da leži na zemlji. Hamo, moj najbolji jaran, vršnjak, šest godina i meni i njemu, ležao je mrtav. Tu se ja već izgubim, dobijem neku snagu, skočim iza onog žbuna, trznem dvije bombe, izvadim im osigurače i počnem trčati prema rovu urlajući. Pritrčim direktno iznad rova. Prije nego što sam bacio bombe vidio sam četiri četnika, ranjena, kako mijenjaju šaržere na puškama. Zatim, eksplozija, strašna. Sjećam se samo da sam pao na snijeg i da sam stigao da izvadim Hamin traktorčić iz džepa. Pao sam u komu u kojoj sam bio više od pola godine. Kad sam se probudio, rat je već bio završio. Oko mene je bilo nekog svijeta, prvi put ih vidim. Poznam babu i mater odmah, izgrlim se s njima. Gradonačelnik me pomilova po glavi i dade mi neku zahvalnicu, da sam kao neki heroj grada. Upita me šta se desilo, a ja mu odgovorih da se sad baš i ne sjećam. Pogledam oko sebe i skontam da sam u bolnici. Srećom, čitav sam bio. Na stolu pored mene ugledam Hamin crni traktorčić. Babo, rekoh, đe je Hamo? Hamo je pogin'o sine. Ja i Hamo smo na jesen trebali krenuti u prvi razred.

Vreme smrti i razonode arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.