Da, gospon. Za ceo svet sam bio bolestan čovek... Bio sam bolesnik! Ako su oni videli to u meni, onda sam tačno to morao i da budem. Zar ne?... A ja sam svoju ulogu naučio. Na početku loše. S vremenom sam, pak, počeo da je igram sve bolje. Otkrio sam i da sam, štaviše, talentovan. Da znaš da mi je na neki način to i odgovaralo... Bilo je udobno. Šta god da sam rekao... Koga god da sam opsovao... Kakvu god svinjariju napravio... Tretirali su me dobronamerno. S razumevanjem. Saosećajno. I, da vidiš, obreo sam se u društvu... Društvo! Kako je društvo dobro! Kako ljubazno! Kako humano! Da, gospon, obreo sam se okružen zagušljivim saosećanjem koje je raslo nekontrolisano, stalno raslo, đavo ga odneo!... Terorisali su me svojim sažaljenjem!

Pa ipak, ljudi nisu baš toliko glupi koliko izgledaju... Priznajem, udobnije je, jednostavnije, da ih sve smatraš nekakvim imbecilima koji razmišljaju stomakom, ali da znaš da su stvari, u realnosti, komplikovanije. Postoji na ovom svetu dosta njih koji sebi postavljaju probleme, koji pokušavaju da se stave u tvoju kožu... A onda su neki, videvši da sam tako nesrećan u svojoj ulozi bolesnika, počeli da me proučavaju izbliza... Govorili su u sebi: baš zato što je toliko bolestan, mi moramo da mu pomognemo da se oseti zdravo, da prevaziđe svoj hendikep i da se integriše u društvo. Jer inače će postati bolesniji nego što jeste. Logično.

I tako sam, vidiš, bio primoran da igram dvostruku ulogu. Morao sam da postanem bolesnik osuđen na to da zaboravi da je bolestan i da bude spreman da svima pokaže da se trudi da se ponaša kao zdrav čovek. Čak i ako ne uspeva u tome... Barem da uloži te napore... Napore! Napore! Trebali su im moji napori. Ali trebalo se i njima odužiti, zar ne? Jer i oni su ulagali napore! Oni su dan za danom pokazivali svoje saosećanje mučeći se da ga prikriju...

Naročito moja žena, Ema, htela je po svaku cenu da me uveri da živimo koliko je god moguće normalno. Normalno! Znaš šta je radila noću? Slušala me je kako dišem. Pribijala se uz mene i slušala. Ja sam se pretvarao da spavam. Šta se kog vraga moglo zaključiti iz mog disanja? Šta se tamo moglo naći? Otežano disanje, ropac, zujanje... Šta znači ta buka? Život? Smrt? Nije spavala, ostajala je da me sluša. Zato nisam ni ja spavao... Bila je umorna, ali nije odustajala. Tri puta dnevno mi je merila pritisak, vodila me na analize... A sve to kao da tu nema ničeg neobičnog. Pokušavala je da bude diskretna. Što me je diskretnije nadzirala, to sam više besneo...

Paul Hitter: Ska Roma Papa Tirana

Skoro stalno sam bio na bolovanju, ostajao kod kuće a ona mi davala da radim svakojake besmislene stvari. Da brišem posuđe, da sečem hleb, da palim vatru, da menjam sijalice, da zalivam cveće, da čistim wc... A to samo da bi mi pokazala da sam zdrav i koristan. Ponekad se čak pretvarala da je ljuta na mene. Ako bih joj rekao da nisam u stanju da radim tako nešto, odgovarala bi mi da se šalim, da, pa zar nije tako? Ja sam čovek kao i svi drugi...

Ali zato, kad sam se razboleo od gube, osetio sam se spasenim. Oslobodila me je. To je gadna bolest, neću da ti protivrečim. Bila bi ludost da ti kažem da sam se obradovao... Kako da se obraduješ, kog đavola!? Oslobođenje nije radost. Život me je razmazio: dobio sam na poklon novu bolest. Kako god, bio sam navikao na bolesti. Ali sad više nije bilo potrebe da iko igra neku ulogu. A nije ni mogao! Cirkus je prekinut! Predstava je otkazana! Naređenje odozgo: Bog je prekinuo predstavu! Više ne igramo nikakve uloge! Ni proste, ni dvostruke, ni trostruke... Ništa.

Guba me je spasila. To je odvratna i neizlečiva bolest. Kategorična. Ja sam dobio gadnu masku, a sve ostale maske su smesta i definitivno spale. A Ema je postala jedna nesrećna žena... Što je, zapravo, i bila od samog početka. Ali ovaj put, ipak... Ko se može pretvarati da voli gubavca!?

Ema! Nosila je svoj krst dostojanstveno. To je istina, moram da priznam. Ponašala se zadivljujuće, moja žena. Puna hrabrosti, puna odanosti, puna energije... Ulagala je velike napore... Ali nije daleko dogurala. Brzo je otišla. Rak dojke... Ne prašta. Naročito ako je otkriven u poodmakloj fazi. Odeš kod lekara i lekar ti kaže da si došao prekasno. U lekare moraš imati poverenja, zar ne?...)

Sa ostalima isto. Prijatelji su se osetili razrešenima od prijateljstva, rođaci su se osetili razrešenima od srodstva, kolege su se osetile razrešenima od kolegijalnosti... Život se vratio na normalu. Tu normalnost nisam nikad pre iskusio i otkrivao sam je korak po korak. Kao da sam učio da hodam. Na početku sam morao da razmišljam kako dižem nogu, guram je napred, spustim je na zemlju, pa onda drugu... Navikao sam se... Iako prezirem svoju bolest... Povraća mi se od nje... Da, gospon, izoštrio mi se osećaj za estetiku, postao sam vrlo osetljiv na lepotu.

Kad sam dobio lepru na dar, dogodilo se čudo. Stvarno, čudno... Od tada se više ni od čega nisam razboljevao. Čak sam naglo ozdravio od svih drugih bolesti. Nijedan mikrob se više nije vezao za mene, nijedan virus. Ni jednom se nisam prehladio ovih godina... Nisu me zaboleli ni glava, ni stomak, ni jetra, ni srce, ni pluća... Pucam od zdravlja!

Slobodan i zdrav pred jednim svetom bez maski! Pred jednim golim golcijatim svetom, onakvim kakvim ga je Bog napravio. I taj svet čeka da ga otkrijem... Ponekad ležim opružen na nekoj klupi u parku i vidim ljude kako se nižu ulicama. Gledam ih jedanput, dvaput, triput... Postao sam kontemplativan.

Sa ženama je teže. Ne možeš ih prevariti. Žene su pametne. Imao sam jednu, gubavu... Odavno. Neko vreme sam živeo s njom. Bila je ćutljiva, čitala je knjige. Molim lepo... Nije mi se sviđala, napustio sam je. Meni se sviđaju one zdrave. Znaš... Prišao sam jednoj na ulici... Gospon, bila je lepa, zaista, jako lepa. Plava. Ofarbana. Na kraju... Noge, dupe, sise... Mada je bila devojka sa sela, tako mislim. Hoću reći, po tome kako je bila obučena. Imala je zelenu suknju na cvetiće... Ali ta suknja beše jako kratka. I cipele na štiklu. Cak, cak, cak.... Jedva je održavala ravnotežu, sirotica, uzdignuta tamo gore, na te štikle... Cak, cak, cak... Da, da, bila je sa sela. Po tome kako je govorila. Upravo zato sam i pokušao. Bio sam skupio nešto novca, uzeo sam i iz crkve, iz kutije za milostinju... Prišao sam joj i rekao joj: „Slušaj, staviću prezervativ. I gumene rukavice. I gumenu masku. Ako hoćeš, obući ću se u skafander.“ Nije htela ni da čuje. „Dobro, dozvoli onda da te gledam s drugim...“ Gledala je u mene kao u ludaka. Pogrešio sam. Bila je sa sela. U stvari, ni ja to nisam želeo, pravio sam se i ja malo blesav... Da je šokiram. „Oprosti mi. Zaboravi sve što sam ti rekao, molim te... Hajde da popijemo kafu. Odemo tamo u kafić i popijemo po kafu. Neću te pipati. Ostaneš sa mnom pola sata. Razmenimo poneku reč...“ Gledala me je s dosadom. „Platiću ti. Imam para.“ I pokazao sam joj pare. Opet nije htela ni da čuje. Pustio sam je neka ide dovraga, šta sam drugo mogao? Otišao sam predaleko. Ali njene noge mi nisu izbijale iz sećanja. Imala je jako duge noge. Išao sam ulicom i pred očima samo video njene noge. Kao da mi je neko puštao usporeni film, uvek jedan te isti film koji prekriva celu ulicu. Cak, cak, cak... Nisam ni gledao kuda idem. A onda mi je prišao neki policajac...

Paul Hitter: Bubamara

- Gospodine! – kaže on.

- Meni kažete?

- Tebi. A kome drugom? ... Hej! Zar ne čuješ?

- Čujem, gospodine.

- Onda stani!

Stao sam. Gleda me. Pretresa me.

- Nešto s tobom nije u redu.

- Sa mnom? Sa celim svetom!

- Ne, ne, naročito s tobom...

- Pa, naravno. Ja sam specijalan slučaj. I vi ste specijalan slučaj, gospodine policajac.

Zaćutao je. A onda mi je rekao:

- Ti si vrlo opasan tip.

- Varate se, gospodine.

- Ti si bolestan.

- Svi smo bolesni. Imam utisak da se Bog baš i ne razume u medicinu...

- Ne, ne, hoću da kažem... Patiš od neke teške bolesti.

- Bog se uopšte ne razume u medicinu!

- Gospodine, da nemaš slučajno gubu?

- Gubu! Daleko bilo! Ja gubavac!?

Gleda me vrlo ružno.

- Gospodine policajac, vi ste jedan inteligentan čovek, jedan kulturan čovek... Zar ne?

Gleda me još ružnije.

- Gospodine policajac, nije moguće da vi ne razlikujete gubu od običnog ekcema...

Ostavlja me na miru.

Hm, da. Za hranu se snalazim. To jest, snalazio sam se. Znam nekoga ko radi u jednoj studentskoj kantini. Ostavlja i meni na stranu. Ponešto... Malo moče, poneki krompir, malo koščica, parče hleba... Šta ostane kad se oni nakradu... I ne primeti se. Obično tamo odem uveče. Imam i svoj pribor za jelo, časna reč... Ali sad je raspust, kantina je zatvorena. Sad je teže. Jer, ne možeš da prosiš... Videće te ljudi. Bode oči. Ne možeš da sediš i da čekaš kao budala. Moraš stalno da se krećeš, da izgleda kao da imaš neka posla. Kakva posla, kog đavola, imaš?... Moraš da tražiš. Mnogo hodaš, pocepaš cipele... Hrana prolazi kroz cipele. (Izuva se.)

Imam utisak da je desno veće nego levo. Malo veće. Ili ne. Nema kako. Mora da bude potpuno isto. Čovek je simetričan. Spolja... Zašto je čovek simetričan? Zašto je Bog čoveka napravio simetričnim? Jesi li razmišljao o tome? Zato što je simetrija lepa. Tako se kaže. Što je simetrično, to je i lepo. Čovek je lep. (Smeje se. Posmatra svoje noge.) Iste su. Ali nakazne.

Da, gospon. Ako ljubavi nema, neka bude... pa, bar nežnosti. Rekao sam ti, sa ženama ne ide, previše su pametne. Zato sam juče otišao u crkvu. Crkva puna sveta. Nešto zastrašujuće. Nema nijednog mesta na klupi... Ne... Ja ne mogu da se molim. Kako da se molim? Kome? Otišao sam u crkvu da razgovaram sa sveštenikom. Imao sam nešto važno da porazgovaram s njim a on je bio zauzet drugim stvarima... Morao sam da sačekam da se završi služba, ali ljudi nikako da izađu iz crkve. Ljube ikone, klanjaju se... Neki tip mi dade jednu paricu. Hteo sam da ga šutnem u dupe, ali rekoh sebi da nema svrhe. Stavio sam paricu u džep. Nisam više mogao da izdržim to čekanje. Prišao sam svešteniku. Video me je i hitro ustuknuo. Prišao sam još korak, a on korak nazad. Onda sam se bacio na zemlju. I zaurlao: „Dokle ćeš, Gospode, dokle ćeš da uzmičeš!?“ Nije više uzmicao nego me je pitao. Onako, mirno, vedro. „Šta je s tobom, sine?“ Šta je sa mnom! „Bolestan sam, oče.“ „Vidim“, kaže mi on. „Idi kod lekara.“ Kod lekara! „U lekare imam poverenja, ali u lekare ne mogu da verujem, oče.“ Ćutao je. A onda mi je rekao: „Pomoli se.“ „Ne, ne... Znaš, oče, u ovoj priči nije reč o molitvi. Nije o meni reč u ovoj priči, nego o tebi. Ja na tebe mislim, oče... Hoću da te spasim. Hoću da od tebe načinim sveca.“ Uplašio se. Prišao sam mu. „Je l' znaš šta treba da uradiš, oče?“ Krenuo je unazad, ali sam ga uhvatio za rukav. „Je l' znaš šta treba da uradiš? Da me poljubiš. Isus je poljubio gubavca. A ti, zašto ti mene ne poljubiš?“ Ćutao je. Mislim da nije čitao to Jevanđelje. „Zašto?“ Ponovo sam se bacio na zemlju, njemu pred noge. A znaš šta je on uradio? Znaš šta je uradio!? Šmugnuo je. Prosto i jednostavno šmugnuo. Sakrio se među vernicima koji su se tiskali pred ikonama.

I tada sam shvatio da taj čovek mora da je jako dobar sveštenik. Veliki sveštenik! Najbolji sveštenik radi upravo isto što i Bog.