Plavi zec u šumi nacionalnih simbola
(Poezija za decu Vojislava Koštunice)
Tri sam zemlje prelazio,
i tri gore pregazio,
i tri Službe uposlio –
ne bih li ga ulovio.
Milog bratka,
Mladić Ratka,
jedinog na svetu.
Ovaj mladić
zna da strelja,
ovaj mladić
zna da kolje,
ovaj mladić
srpstvo čuva,
ovaj mladić
čelik-volje.
Ovaj mladić
palit’ ume,
ovaj mladić
rušit’ ume,
ovaj mladić
tući, biti
i balije istrebiti
– u sve se razume!
Mili bratko,
Mladić Ratko,
jedini na svetu.
Ja ga htedoh Hagu dati
da nas brani,
da ih laže,
oči maže,
da ih masti,
da im slaže
iz zauma
lažikaže,
Justiciju
da im pljuje,
mozak kljuje
i strpljenje istrebljuje.
Mili bratko,
Mladić Ratko,
jedini na svetu.
Jedva sam ga namolio
dobrovoljno da se preda.
Al’ kad bismo sred predaje
poče Ratko da se kaje:
– Pusti me, Vojo,
dobri Vojo,
da pojebem ljubu,
da izljubim Rašu,
da vidim jatake,
da zategnem lice,
da popravim zurku.
Nek’ vidi Jevropa
srpskoga junaka,
milog bratka,
Mladić Ratka,
jedinog na svetu.
Pustih Ratka srca laka,
al’ se Mladić ne pojeba,
al’ se Ratko ne izljubi,
nit’ vide jatake,
nit’ zategnu lice,
nit’ popravi zurku.
Već pobeže, oj nesrećo,
u Beograd, oj nevoljo!
Mili bratko,
Mladić Ratko,
jedini na svetu.