Kad zapucaju raketni sistemi „Grad“

Po naseljenim područjima

Bilo da su to libanska sirijska gruzijska naseljena područja

Bilo naseljena područja Mariupolja Artemivska Antracita

U tome ima nešto prirodno

Rekao bih čak svakodnevno obično

Naravno ako ima ičeg prirodnog u tome

Da pucaju raketni sistemi „Grad“

Prirodno je kada vatrene lopte

Ispaljene iz raketnih sistema „Grad“

Pogađaju dečje sobe

U kojima spavaju mala deca

Prirodno je i kada uleću

U supermarkete prepune ljudi

Na železničke stanice i aerodrome

Prirodno je kada ginu stotine i hiljade

Civilnih građana

Zato što je prirodno da civilni građani

Ginu u ratu –

Naravno ako je prirodno da bude rat

Da pucaju raketni sistemi „Grad“

Da ginu civilni građani

Prirodno je kada deca istrčavaju na svoja igrališta

I nalaze igračke umrljane krvlju

Igračke poginule dece

Koju su prethodno pravo sa dečjeg igrališta

Odneli u mrtvačnicu

A deca kao deca

Privijaju uza se igračke umrljane krvlju

Igračke mrtve dece

Roditelji pokušavaju da im uzmu igračke

Deca plaču

Oni nemaju tako lepe igračke

Igračke umrljane krvlju

Njihovih vršnjaka

I to je prirodno

I to je prirodno

Prirodno je kada su nemoćne bake

Koje su porodice ostavile da čuvaju stan

Dok su pobegli što dalje od rata

A ovde je rat

Trećeg dana sedenja u podrumu

Bez hrane i voda

Rešile da odaberu najjaču i najmlađu od njih

I pošalju je sa dva plastična balona od deset litara

Do najbliže pumpe

Hrabra baka je već išla nazad

Već su je videli kroz ključaonicu

Kada je eksplodirala granata i otkinula joj nogu

Tada je druga baka izmilela iz podruma

Domilela do ranjenice

Uzela joj balone sa vodom iz ruku

Rekla „izvini Valja“

I odmilela nazad u podrum

I to je prirodno

I to je prirodno

Prirodno je da lekar, akušerka sa dvadeset godina staža

Ateistkinja koja je bez ijedne suze

Hrabro operisala celi Majdan

Ode u crkvu da upali sveće Gospodu

Padne na kolena i zavapi

Bože biće rata

Već drugi mesec zaredom se rađaju samo dečaci

Prirodno je kada u rati ginu ljudi –

Naravno ako je prirodno da bude rat:

Rat je nemoguće izbeći

Od rata je nemoguće odleteti „Boingom“

Na najvišoj visini

Rat je nemoguće presedeti prečekati pretrpeti

Prirodno je kada granata uleće na groblje

I briše sa lica zemlje grobove naših roditelja

Prirodno je kada vojnici kopaju na groblju rovove

Kopaju jendeke prave blindaže

Zato što je groblje na strateškom mestu

Na najvišoj visini

I mi više nikada nećemo saznati

Jesu li ti rovovi grobovi naših voljenih

Ili grobovi voljenih drugih ljudi

Ovo je rat protiv svih

I tiče se svih

Mrtvih živih i nerođenih

Neprirodno je u ratu da granata

Ispaljena iz raketnog sistema „Grad“

Padne u polje

To je skroz neprirodno

Nemoguće je gledati da gori

Zrelo nepokošeno žito

Nemoguće je slušati kako vrište

I gore u plamenu tekunice

Kako beže na sve strane miševi

A vatra ih zajedno sa ratom

Stiže i proždire

Jer su vatra i rat nezasiti

Nemoguće je gledati

Kako nad gnezdima

Opkoljenim vatrom i ratom

Kruže prepelice

Kako dozivaju upomoć ptići

Kako se utišavaju i jedni i drugi

Kako na kraju svi nevino izgore

Prepelica mi je stvarno žao

Jer ovaj rat treba da se tiče samo ljudi

Jer se ovaj rat tiče samo ljudi

Jer prepelice nisu krive za ovaj rat

Prepelice nisu ni za šta krive

20.07.2014.

Danas ponovo kopamo zemlju

Tu omraženu donecku zemlju

Tu tvrdu okamenelu zemlju

Privijamo se uz nju

Krijemo se u njoj

Još živi

Krijemo se iza zemlje

Sedimo tiho u njoj

Kao mala deca iza maminih leđa

Čujemo joj otkucaje srca

I njeno umorno disanje

Toplo nam je i ugodno

Još smo živi

Sutra ćemo već biti mrtvi

Možda mnogi od nas

Možda svi

Ne vadite nas iz zemlje

Ne odvajajte nas od majke

Ne skupljajte nam ostatke na bojnom polju

Ne pokušavajte da nas ponovo sastavite

I, molimo vas, bez krstova

Spomenika ili spomen-ploča

Ne trebaju nam

Zato što nam zbog sebe, a ne zbog nas

Podižete veličanstvene spomenike

Ne treba nigde da urežete naša imena

Samo zapamtite:

Na ovom polju

U ovoj zemlji

Leže ukrajinski vojnici

I to je sve

Nemojte nas davati roditeljima

Ne želimo da nas roditelji vide ovakve

Neka nas roditelji zapamte kao malu decu

Neposlušne dečkiće

Sa praćkama i modricama na kolenima

Sa jedinicama u knjižici

Sa punim rukama jabuka iz komšijskog vrta

Neka se roditelji nadaju da ćemo se nekad vratiti

Da negde postojimo

Nemojte nas davati ženama

Neka nas voljene zapamte kao lepe

Onakve kakve su mnoge devojke htele

A pripali smo njima

Neka zapamte naše vrele usne

Naš vruć dah

Naše tople zagrljaje

Neka ne dodiruju naše hladno čelo

Naše hladne usne

Nemojte nas dati deci

Neka deca zapamte naše tople oči

Naše tople osmehe

Naše tople ruke

Nek ne dodiruju drhtavim usnama

Naše hladne ruke

Ovde u ovim rovovima

Što su nam danas privremeni dom

A sutra će nam postati grobovi

Tu nas sahranite

Nisu nam potrebni oproštajni govori

U tišini što nastupa posle bitke

Uvek zvuče neumesno

Kao da gurate poginulog ratnika

I tražite da ustane

Ne trebaju nam parastosi

Znamo i bez toga gde nam je od sada mesto

Samo nas pokrijte zemljom

I idite

Bilo bi lepo kad bi na tom mestu bilo polje

Kad bi se viorilo klasje žita

I ševa bila na nebu

I nebo

Mnogo neba

Možete li zamisliti kakav će hleb roditi polje

U kome leže borci?!

U sećanje na nas jedite hleb sa polja

Na kom smo pali

Bilo bi lepo da na tom mestu budu livade

I mnogo mnogo cveća

I pčela iznad svakog cveta

Da uveče dolaze zaljubljeni

Pletu vence

Vole se sve do jutra

A danju da dolaze mladi roditelji

Sa malom decom

(Ne branite deci da nam dolaze)

Ali to će biti sutra

Danas još uvek kopamo zemlju

Tu dragu ukrajinsku zemlju

Tu slatku nežnu zemlju

Zajedno pišemo vojnim lopatama

Na njenom telu

Poslednju pesmu ukrajinske književnosti

Još smo živi

08.08.2014.

prevod sa ukrajinskog: Dragana Vasilijević