Beton br.141
Subota 24. maj 2014.
Piše: Siniša Tucić

OBIČAN, JAKO NEŽAN ČOVEK

Ispovest jednog lekara, doktora medicine

 



Prošao sam sva odeljenja u kliničkom centru

urologiju, pulmologiju, kardiologiju, fizijatriju,

pedijatriju, hirurgiju, onkologiju, psihijatriju...

Držao sam novorođenče staro 15 minuta u naručju

i opipavo puls starca od 101 godine

dok je ležao na samrti.


Lečio sam

pesnika, umetnicu, kriminalca, narkomana, političara

ratnog zločinca, filozofkinju, vodoinstalatera,

agronoma, šizofreničara, dete sa invaliditetom, pecaroša

kozmetičarku, fudbalera...


Lečio sam sve.

Primao sam mito.


U ime nauke

čačkao sam genetiku

ženu koja je nosila devojčicu sa Daunovim sindromom

nagovorio sam da abortira.


Kada sam stažirao na psihijatriji

normalnog adolescenta

sa običnim psihološkim problemčićima

udrogirao sam sa lekovima

i uništio mu život.


Za vreme studija

voleo sam da ulazim u mrtvačnicu

i čeprkam po leševima.


Tabele, te tabele,

o, volim te tabele

i grafikone.


Čovek je tabela.

Čovek je grafikon.


Telesna temperatura, puls, broj leukocita.

Visina krvnog pritiska.

Krvna slika.

Rendgenski snimak pluća,

kičme, kuka, noge, ruke...

Skener glave.


Sve su to brojke i slike tela.

Drugih tela

koje vezujem za sebe.


Sedim u kafani

koja se nalazi

u krugu bolničkog centra.


Jedem ćevapčiće i pijem pivo.


Ja sam jedan običan,

jako nežan čovek.

Vreme smrti i razonode arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.