Ova uspomena je kratka, ali jaka.

Kratka je jer smo se u Novom Sadu zadržali tek nekoliko sati, a jaka jer je značajno pojačana rakijom, kojom me je častio Sava na katedri, na faksu. I na srpskim fakultetima profesori cirkaju između predavanja. Rakija je bila neopisivo jaka i dobra, prosvetljena i sa svoje strane pojačana neopisivo jakom dobrom kafom i istim takvim duvanom. Nije me napuštao osećaj da sam na veoma dragom mestu. Vojvodina je poput srpske Galicije; ista ona nekadašnja Austro-Ugarska i dalje iz prikrajka motri na njeno rastresito tlo.

Od zgrade Filozofskog fakulteta do keja na Dunavu nema ni dva koraka, još je bliže. Imali smo vremena samo za Dunav, delić keja i da bacimo pogled na suprotnu stranu gde se nalazi Petrovaradinska tvrđava.

Nijednog od tri mosta nije bilo, samo ruševine. Umesto njih je radio samo jedan privremeni, pontonski. Čini mi se, niže niz reku, odnosno levo od nas.

Bombardovani novosadski mostovi su suština iliti jezgro ove uspomene. Jednog vedrog i toplog jesenjeg dana dolaziš u grad u kome ti se odmah sve dopada. Toliko da čak potajno priželjkuješ da tu ostaneš duže – ako ništa drugo, zbog Dunava i njegovih mostova. Ali ispostavlja se da mostova nema, još uvek nema. I tek tu počinješ da shvataš da su u ovom gradu pre samo tri i po godine eksplodirale bombe. I evo, na primer, ovi opaljeni ostaci, ove polomljene koske, kojima se približavaš – to više nije Varadinski most preko kog bi rado prešao na drugu stranu, do tvrđave, već svedočanstvo „neproporcionalne primene vojne sile 1. aprila 1999. godine“.

Zašto je Zapad tako „neproporcionalno“ kažnjavao Srbiju? Zašto ja kao njegov ubeđeni sledbenik i agent ostanem bez teksta kad god se povede reč o srpskom proleću 99-e? Zašto baš Novi Sad, tako opozicioni i prozapadni, zašto su ovi srpski Galicijani, srpski Post-Austrijanci, zašto su baš oni postali žrtve?

Hajde da zamislimo, sa osećajem hladnoće u utrobi, da je Kosovo Krim, a da su Kosovari – Krimski Tatari. Ovoj analogiji i dalje pribegavaju brojni panslovenski provokatori. Ja je mrzim i za mene se ovde ne radi o tome, već o nečem drugom. Kao kad bi Zapad istupio kao zaštitnik krimskih Tatara u ovom, na sreću, imaginarnom konfliktu i kad bi, da bi ih zaštitio od nasilja, počeo da baca bombe, ali iz nekog razloga na Lavov. Nemoguće?

Ali upravo to su učinili sa Novim Sadom.

U Lavovu nema Dunava, ipak, njegova se blizina ponekad prejako oseća.

U jesen 2014. godine sam polako naučio da se navikavam na pomenuti osećaj hladnoće u utrobi koji, nažalost, ni u kom slučaju nije bio imaginaran. Krim je već dobrih pola godine bio pod vlašću osvajača, na Istoku je otvoren front.

Prošlo vreme iz prethodne rečenice ni do danas nije postalo prošlost. Ali bombe iz nekog razloga nisu pale na Lavov, te nam ostaje da zahvalimo (kome?) što su mostovi na Poltvi sačuvani.

U oktobru 2014. su svi mostovi u Novom Sadu, uključujući i Varadinski, odavno bili ponovo izgrađeni. Činilo se da je grad, generalno, potpuno izlečen, zarastao i zadovoljan. Toliko da je u njemu čak otvoren „kafe-bife Putin“ i 7. oktobra, na njegov rođendan, poslužena džinovska rođendanska torta. Svi prisutni, a ponajviše lokalni navijači, inspirisano su vrištali „hepi brzdej tu ju“ u čast „počasnog građanina Novog Sada“.

Idući na Dunav nismo mogli da ne obratimo pažnju na trobojni natpis (na belom je pisalo kafe, na plavom Putin, a na crvenom bife, pri čemu su reči „kafe“ i „bife“ bile ispisane vidno manjim fontom, nego prezime) i, iskreno rečeno, nismo mogli da ne izbacimo u njegovom pravcu bujicu kletvi. Kasnije će se ispostaviti da je bilo delotvorno, „Putinu“ nije krenuo posao, bife je ubrzo zatvoren.

Taj drugi put u Novom Sadu sam znatno pažljivije slušao priče o ratu i bombardovanju. Jednostavno nije bilo moguće da mi pažnja odluta i da priče na jedno uho ulaze, a na drugo izlaze kao što je to možda bio slučaj 2002. U oktobru 2014. je „rat“ postao najčešće korišćena reč ukrajinskog jezika. Na upit „rusko-ukrajinsk“ Google prvo izbacuje sintagmu „rusko-ukrajinski rat“, a odmah posle toga – „rusko-ukrajinski rečnik“.

Konačni cilj ove šetnje nije bio čak ni ponovno izgrađeni Varadinski most, već spomenik na ulazu na most. Tamo je 1. aprila 1999. godine poginula prva žrtva bombardovanja u ovom gradu. Imao je 29 godina i pao je zajedno sa mostom. Eksplozija ih je oborila istovremeno.

Do tvrđave sa druge strane Dunava ni ovog puta nisam stigao.

prevod sa ukrajinskog: Dragana Vasilijević