Dan je započinjao zvukom. Mada se ne bi moglo reći da zvukova nije bilo i tokom noći. Bilo je. Obično je ležao u mraku i slušao nekog miša, sakrivenog negde ispod podnih dasaka, ili u prodrumu, možda čak i na tavanu, kako se kreće i tiho cijuče. Mogao je da čuje orah na livadi kako pucketa na jakom vetru, štaviše, čuo ga je i kad nije bio jak vetar. Slušao je pse, koji su lajali na noćne vragove. Mogao je da čuje kako jedno od dece bunca u snu, gotovo šapatom i bio je siguran da je to Ani. Zamišljao je njeno široko čelo, stegnute oči, znoj na slepoočnicama i iza ušiju. Katkad je opažao i kakav drugačiji zvuk, ali je uglavnom bio uglavljen u te tihe zvukove koje je teško uloviti i razabrati i koji se ostalima čine kao nerazgovetni šum, a kada bi neko od dece zaplakalo on se štrecao. Potrebno mu je bilo neko vreme da se smiri i onda bi se ponovo posvetio zvucima. Slušao je kako mu srce kuca teško poput drvene kapije koja udara u okvir, nakon toga nastavlja ritmičnije, smirenije, glađe. Zatim se okrenuo ka nečemu što je gmizalo po zidu, spuštalo se naniže, toliko blizu njegovog uha, da je bio gotovo siguran da insekt ide u kanal njegove ušne školjke. Slušao je tiho cupkanje tankih poput dlačica nogu i zamišljao kako dodiruju kožu na njegovim ušima, obraslom mahovinom koja se odavno bejaše stvrdnula. Kada je dodirnuo uši, setio se kako se jednom davno oslonio na neko staro drvo u šumi napipavši prstima lišajeve na kori.

Kasnije su se koračići udaljavali postepeno, to malo stvorenje silazilo je ka podu i tamo bi se verovatno spetljalo u prašini natoloženoj ispod njegovog kreveta. Zvuk se najpre promenio, zatim se iznenada izgubio. U mnogim ga je noćima uzbuđivao snažno zvuk vlastitoga mu tela. Krčanje creva i fina pucketanja zglobova, koji su boleli više nego što su se čuli. Dopadalo mu se kad je pokretao levu ruku. Uprkos bolu, ili upravo zbog njega, zvuk pucketanja ga je očaravao. Istovremeno ga ja plašilo to što se bio navikao na starost te ga je teralo da veruje da je još uvek živ. Kada je pokušavao da pokrene desni nožni palac, slušao je tiho pucketanje, kao stenjanje bolesnog čoveka, kao neko odbijanje pokreta. Svi ovi zvukovi tela bili su postojano odbijanje. Čak ni šum njegove krvi u venama nije bio rezultat same tečnosti, već nastojanja vena da se krv kreće u njima, zbog istovremenog odbijanja vena da tečnost pusti na slobodu. Da iscuri, da proključa te da šum prestane. Kako li bi izgledalo da sve prekine da zvuči. Udariti o zid tišine, teške i lepljive poput jutarnjih paučina, zategnutih po šumi, koje ne vidiš ali se uprkos tome o njih saplićeš svakoga dana. On je bio u toj mreži. Zvučnoj mreži. Istovremeno, nit za koju se može uhvatiti i zatvor u kom je zarobljen svakog dana.

Svake noći.

Tog jutra je bilo drugačije. Rano izjutra, kad su petlovi sa gornjeg dvorišta zakukurikali, postalo mu je hladno pa je rešio da se prebaci u dnevni boravak. Njegov je sin možda bio već i ustao da nahrani prasiće, ali nije nameravao da ga zove u pomoć. Polako se uspravio u krevetu, a vazduh mu se u sobi učinio još hadnijim. Pronašao je pantalone i protegao je nogu do tepiha poput mahovine na patosu. Pokušao je da se osloni na krevet dva puta, pre nego što je uspeo da se uspravi i ugura noge u papuče, onda i da ih zakopča. Više je pretpostavio, nego što je čuo povratak koza u toru iznad kuće. Krenuo je polako ka vratima, naslonivši se na orman. Napipao je kvaku od vrata i lagano ih otvorio. U hodniku je bilo još hladnije. Na putu od hodnika do dnevnog boravka učinilo mu se da je vreme da cvrčci zacvrče, zaboravljajući da je zima, zaboravljajući hladnoću te zureći u tu belu tačku koja se u njegovoj glavi uvećavala sa svakim zvukom koji bi nehotično načinio. Kada je prošao pored dečje sobe, čuo je iznutra prigušeni kašalj i zvuk pomeranja posteljine. Škripeća ga je daska na patosu, koju je slušao svake noći i svakog popodneva dok je sedeo na stolici pored peći u dnevnom boravku, upozorila da treba da potraži kvaku od vrata. Napipao ju je i polako pritisnuo. Zaškripala je i on se uplašio, naslonivši se na okvir od vrata. Ušunjao se dnevni boravak, ali mu je trebalo više vremena da nađe svoju stolicu. Osetio je toplotu peći, učinilo mu se da bela mrlja u njegovim očima poprima oblik stolice. Okrenuo se i priseo. Preostali ugarci unutar peći, poznatoj pod imenom „Čudo“ ili „Ciganska želja“, pucketali su tiho. Svaki mu je zvuk donosio malo topline. Uneo se sav u tu toplinu i u to tiho, toplo pucketanje.

Zvukom je započeo dan. Zvukom koj proizvode živi ljudi. Klopotanje nogu po pločniku, okomito otvaranje vrata, guranje dece dok ulaze u sobu. Ani ga je zagrlila, znao je da je Ani, jer je mogao da oseti znoj koji se dobija od košmara, na njenom vratu.

• Zdravo, deda – šapnula mu je iza uha. Sanjala sam te.

Namignula je.

• Dobro jutro – odgovorio je kratko. Ustvari je hteo da je priupita šta je tačno sanjala, ali Mirko ju je odgurnuo i zagrlio ga kratko i hladno. Ostali su ga samo dodirnuli po ruci mrmljajući mu dobro jutro. Ani je bila najstarija i poznavala ga je najbolje. Ostale mališane, možda im je bilo oko pet godina, nikada nije video. To su bila deca od drugog mu unuka. Snaha je ušla u sobu i pojurila decu da zauzmu mesta za stolom.
• Kako si, tata? – upitala ga je.
• Dobro, dobro, bilo mi je zima pa sam se prebacio ovde.
• Hladno je, da. Klaćemo danas, moram te ostaviti za kratko. Jesi gladan?
• Ne – nije bio siguran ali je odgovorio brzo.
• Ma jes' nisi, ispržiću uštipke za decu pa ću ti staviti malo. Hoćeš čaj?
• Čaj, da, može – čuo je kako mu pucketa vrat dok klima glavom, ali je u tom trenutku ona otvorila vratanca od peći i počela brzo i sigurno da gura drva unutra. Zvuci su se pogubili u teškom i oštrom pucketanju, buktanju. Osetio je miris vatre, nakon čega je nanjušio miris prženja. Brzim korakom prišla je stolu i kratko naredila:
• Ani, čaj za dedu.
• Dobro, baba – Ani se približila tiho, dok su se ostali gurali i vukli oko stola.
• Deda – počela je pažljivo – daću ti čaj. Baba je stavila med. Dobro sam promešala i nije vruć. Evo – približila mu je šolju koja se pušila. Otvorio je usta tražeći obod šolje.
• Evo ga ovde – pokušala je da mu pomogne.

Zaglodao je šolju i otpio gutljaj. Bio je ukusan. Njegova žena ga je isto tako pravila, sad i Polina, njegova snaha koja je od nje naučila. Jak čaj od majčine dušice. Osetio je kako se toplina sliva kroz jednjak i želudac mu se skupio bolno zaškripavši. Uzimao je kratke gutljaje. Anini prsti su mu pomazili bradu dok mu je dodavala šolju čaja. Čuo je kako se unutrašnja vrata otvaraju.

• Tata, jesi ustao? – njegov sin je ušao kroz unutrašnja vrata u kuhinju.
• Jeste – šapnula je snaha. Ustao je rano, zatekla sam ga u sobi. Ne izgleda dobro – snizila je ton. Zagrcnuo se čajem i zakašljao se.
• Izvini, deda – promucala je Ani. Jesi dobro?
• Jesam, jesam dobro sam. Dobro – klimnuo je, ali je ustuknuo kad mu je ponovo prinela šolju.
• Nećeš više?
• Ne, dosta mi je. Idi da jedeš.

Protegao je ruku pažljivo ka peći i pokušao je da malo približi stolicu. Zbog čaja noge su mu postale još hladnije.

• Ani? Jesi još tu?
• Jesam deda, reci.
• Imam li papuče na nogama? Ne sećam se da sam ih obuo.
• Imaš deda.
• Dobro.

Ona je malo oklevala pre nego je stavila šolju na sto.

• Deda, je l' ti hladno? Sanjala sam da ti je hladno.
• Dobro sam, dobro sam – pokretom ju je ispratio. Sedi da jedeš.

Pokrete u sobi čuo je opipljivo. Kao da je nevidljiva ruka okrenula dugme na zamišljenom radiju. Mljackanje dece dok su žvakali uštipke i srkanje dok su pili mleko. Snaha je sela da ga nahrani, ali je on osetio da je nestrpljiva. Čuo je kako Ani premešta šolju i kako se raspravlja sa mlađima, koji su se borili za poslednji uštipak.

• Neću više – brecnuo se.
• Tata, moraš da jedeš – uzvratila je snaha, sa još manje strpljenja. Pojeo si samo dva uštipka.

Odahnuo je glavom.

• Dobro, kako želiš – smireno je rekla.

Slušao je zvuke svog zalogaja. Deca su napustila sobu bučno. Ani je pokušala da uspostavi nekakav red, ali je neko od mlađih udario u dovratak, od čega mu je puklo u ušima. Zatvorio je oči.

• Neće da jede – čuo ju je kako se žali malo kasnije. Glas joj se gubio u ključajućim šerpama, ali ju je ipak čuo. Čuo je i Ani kako šeta po dečijoj sobi i pevuši neku pesmu. Lako je prepoznao kako vuče jednu nogu po tepihu. Kad se rodila ništa joj nije pasovalo. Tada je njegova žena, ona je u maju umrla, promrsila dok ju je previjala da se navoji na stopalama ne podudaraju, da je dete ćopavo. Snaha ju je kritikovala, ne treba tako pričati, zbog uroka. Ali Ani je hramala. Tako ju je on prepoznavao. Nešto je sređivala u dečijoj sobi.

Toplina iz peći ga je odnela u dremež. Probudio se sa bradom naslonjenom na grudi i sporo se pridigao. Hladan vazduh mu je strujao po licu, ali ga nije hladnoća probudila. Čuo je kako su zalupili vrata i čuo je topot obuće. Dečaci su bili uzbuđeni, gurali su se u hodniku, nakon što je Jasen, najmlađi, lupio vratima u pokušaju da ih zatvori. Anini koraci su se stapali sa ostalima pa čak i nije bio siguran da je tamo, ali gde bi drugde bila. Otišli su na klanje. Zar mu nije snaha ranije rekla. Nije bio siguran koliko je sati. Ani mu se približila, spustila ruku na njegovo čelu.

• Deda, kako si se oznojio. Zar ti nije vruće?
• Nije – zavrteo je glavom. Hladno mi je.

Čuo je šum njenih papuča i osetio je da je sela na stolicu pored njega.

• Nazimio sam se tokom noći – nastavio je.
• Deda, već je popodne. Baba Tanja je rekla, da treba da koljemo jutros, ali je bilo suviše hladno.

Čuo ju je kako nešto gura.

• Šta ćete klati? – okrenuo je lice ka njoj.
• Ne znam – promrsila je. Je l' strašno to klanje?
• Jeste strašno.

Guranje se ponovilo.

• Ne toliko strašno – ispravio se. Strašno je ako misliš o tome kao o klanju. Šta ćemo jesti ako ne zakoljemo, tako treba da razmišljaš.

Pružio je dlan ka njoj i dohvatio je za ruku, malo iznad cveća koje je držala.

• Nije strašno.

Nijedan zvuk nije čuo od nje, ali je osetio ispod prstiju kako joj se puls ubrzava. S gronjeg dvorišta proneo se zvuk koza koje su se vraćale, nakon toga oštar glas njegovog sina. Psovao je. On sam nije psovao godinama. Šta da psuje? Ono što ne vidi? To bi bilo suvišno. Dovoljno je psovao u mladosti, kad su ga zatvorili, tukli su ga, umalo ga nisu ubili. Kasnije, kad je oslepeo, lekari su rekli da je zbog povreda glave.

• Deda, i ti si klao, je l' da?

Klimnuo je sporo i trepnuo je spazmično.

• Jesi siguran da nije strašno?

Nije odgovorio. Zatvorio je oči, kasnije ju je zamolio da zatvori vrata. Ona je izašla iz sobe i sporim pokretom je zatvorila vrata. Potom su doveli kozicu. Prepoznao ju je po meketanju. Tanak glas, topot papaka, dok su je vodili. Mogao je da odgovori da nije nimalo strašno, ali bi slagao. Strašno je. Strašno je, jer je životinja znala šta je čeka i svi su znali. Uvek. Čak je i on znao. Znao je da je hladno, maglovito pred izlazak sunca. Izveli su ih iz kasarne gde su bili zatvoreni. Tad je video. Gledao je dobro. Kad su mu gurnuli glavu dole, video je čizme vojnika ispred sebe. Čuo je tupi odjek potkovanih đonova na tlu. Video je kako čizma na pragu gazi dasku koja se odvajala. Daleko je bio taj dan i pravo je čudo, ništa drugo, kako tog dana nije poginuo. Sunce mu je preseklo oči i u tom trenutku je izgubio sliku ispred sebe. Tad je bilo... Tačno je tada bio trenutak da ga ubiju. Dok ne vidi ništa. Dok je ispred njega samo belo platno. I tako je i bilo. Čuo je prasak i osetio metak kako mu probija levu ruku, kako drugi metak probija tkivo iznad levog oka. Godinama ne može da zaboravi zvuk vlastitih nogu, kako se prosto odbijaju od tla, jednim prostim, tihim odrazom. I složeni zvuk kapljućeg sistema u bolnici. Sad misli da je to jedan mali pakao. Ovaj život, Ani, je malo čudo i istovremeno mali pakao. Ne, nije mali – ispravio se – veliki pakao. Kroz dvoja vrata čuo je landaranje vratanca od peći. Ona je pekla hleb.

Graja spolja ga je trgla. Kozica je skičala, deca su okolo skakala u nekakvoj ekstazi i takođe cičala. Nije čuo Anin glas. Njegov sin je naslonio kozicu na hladno tle ispod jabuke. Deca su je držala za prednje noge, on je držao zadnje. Oslobodio je jednu ruku kako bi dohvatio nož i bez glasa ga je dodao Ani. Usne joj blede, ruka joj drhti polako dok sa gnušanjem hvata nož. Tiho pročišćava grlo pre nego upita, takođe tiho:

• Deda, kako to treba da uradim?

Sin je napet. Objašnjava joj tiho, dok se kozica koprca u njegovoj ruci.

• Pogledaj vrat.

Ona skreće pogled, jer se u tom trenutku oko koze okreće ka njoj, znajući da je ona taj čovek.

• Ani, gledaj u vrat.

Lice joj se okreće i pogled joj ide niz beli vrat koze. Usne joj drhte.

• Sagni se i pogledaj vrat – povisio je ton.

Ona je čučnula, naslanja se na svoje pete i mazi kozu po vratu.

• Osećaš li puls – deda lagano polaže njenu ruku na vrat koze.
• Jesi ga osetila?

Ona sporo klima glavom.

• Napravi širok rez tamo, gde osećaš puls.
• Koliko treba da pritisnem – glas joj i dalje treperi.
• Malo, sasvim malo. Oštar je nož.

Kanda su joj usne još više pobledele zbog tog odgovora. Uprkos tome, ona ih stiska odlučno.

Foto: Miglen Belev

S druge strane zida, čuo je kako je vika odjedared stala. Samo tihi vrisak, tačno pre nego što je sve utihnulo. Nakon toga nekoliko kapi po prstu, zapravo najpre par kapi, nakon toga odjednom, poput razvezane torbe ili balona, krv šiklja, dok se životinja koprca. Što se više koprca, to više šiklja, pod pritiskom, šiba. Kad dodirne hladno tlo, isparavaju oblačići, poput maglice. Ako se dobro zagledaš, u jednom od tih oblačića možeš videti svoj život. Ne u svakom, već tačno u tom oblačiću. Svako može da vidi svoj život u njemu. Da vidi svoje prvo klanje. Kako mu neko dodaje nož i klima glavom potvrdno. Hrabra i nehajna deca reaguju brzo i spremno. Ali ovakva kao Ani, kao što je on bio. Uvek trepere. Uvek se pitaju da li je ovo neophodno, da li je ispravno. Uvek nakon toga ne mogu da spavaju. Sanjaju krv. I ostali sanjaju krv, ali oni više. Misle više, osećaju više. I nikad ne zaboravljaju koliko brzo se ugasi sjaj u očima zaklanog. Koliko brzo prestaje da vidi. Potom se ubrzo nakon klanja nekako brzo oslobode i predaju se entuzijazmu i poslovima. Pomažu prilikom dranja kože, bušenja kostiju, pomažu prilikom podizanja trupla kako bi se ocedila krv. Kad je leš već okačen o kuku, pomažu kod otvaranja grudi. Istini za volju, pogled u unutrašnjost tela je zanimljiv. Uvek je interesantno pogledati nečiju unutrašnjost, videti kako se život kretao iznutra, a sad spokojno odgovara spoljašnjosti. Život je crven, tako on smatra, otkako vidi samo mrak ispred sebe, a katkad kad sunce izađe, kao da se ispred njega iscrtava crvena mrlja. Možda je to samo sećanje, varljivo sećanje o tome kakvo je sunce. Crveno sećanje.

Kad prorovariš u prsa i odlepiš tanko, poput paučine tkivo koje spaja srce i pluća pa kad posle toga povučeš oštro, osećaš kao da vučeš nešto u svojoj unutrašnjosti, kao da svoja pluća odvajaš, dok ti bilo usporava ritam. Usporava. Ako je zima blaga, sva deca skakuću oko tebe nestrpljiva da naduvaju ta pluća. Dodaju mehur drhtavim prstima. Ne znaš šta ti je, upravo u tom trenutku ne znaš šta ti je. Godinama kasnije, kad si već star, veliki i tužan tačno toliko koliko je potrebno, sećaš se događaja i sebi polažeš račun zašto ti je u krvi bilo tako puno adrenalina, zašto pamtiš toliko puno detalja. Kako se gipka, bela cev dušnika savija u rukama dece, pohlepne u nameri da naduvaju pluća i puste ih da plove poput krvave barke niz potok pored donjeg dvorišta. Pamtiš, nežne bledoružičaste mehuriće na crevu, kapi se lepe po dečijim usnama, deca se oblizuju u uzbuđenju, sjajnih očiju. Zagrizu crevo od dušnika i počnu da pumpaju. Alveole pucaju pod pritiskom vazduha, prirodan proces, tako čudan, čudovišan, tako omrznut svaki put. Od naduvavanja se tanki potočići krvi, tanki poput paučine u trenu rasprskavaju u vazduhu. Ani drhti, dok deca trče ka potoku, te lagano kreće ka njima, ne znajući šta sa sobom da radi, sa svojim rukama, sa ukočenim usnama, koje instinktivno uzimaju kratke porcije vazduha. Pluća dišu intezivno u dečijim rukama, a svako pucketanje, svaka kapljica krvi ih oduševljava. Otimaju se.

Buka mu para uši, dok prolaze pored vrata, na putu prema potoku. Brčkaju se dole, čuje ih dobro. Potok je ispod oraha, u trenu se trgne, mogu da nazebu u dubokom hladu, ali se potom seti da tamo nema hladovine. Zima je, ogoljene grane lagano se gibaju, a tiho škripanje se prosto ne čuje. Zvuk je više zviždući, od dečije graje, dok navaljuju ka potoku. Pre dva dana bio se zaledio, nije se čuo tihi žubor, ali sada bruji i romori čekajući da preuzme pluća. Završavaju naduvavanje, prskaju se i svađaju ko će da naduva poslednji, da završi. Čuje veliki pljusak. Kao da si bacio ciglu u jezero sa gustom i vrućom vodom. Jezero se nekako pomera, naborano, prvi se talasi brzo kreću ka obali, ali što su dalje od centra to su sporiji. Na kraju je pljusak – zaglušujuć za njegove osetljive uši. Jednom, dvaput, triput. Pluća su toliko naduvana da su već providna, i toliko zategnuta da se svet kroz njih vidi posve jasno. Samo se sitni kapilari ukazuju jarkocrveni na zimskom suncu. Pričinjava mu se da ih vidi. I sam ne veruje u to, ali vidi pluća. Malenim dečijim rukama se otimaju o njih i duvaju, duvaju, duvaju.

Dok ne postanu velika i obla, dok pregrade alveola ne popucaju, a vruć dečiji vazduh uguran tako nasilno unutra ne počne da šumi, da se prepliće sa pucketanjem oraha, sa lupanjem srca. Ali sve je već bezvučno. Nije ni primetio, čitav taj zvuk koji mu je stvorio sliku, iznenada se povukako kako bi otvorio put baš za tu sliku. A ona je ista, uvek ista. Dugi niz dečijih očiju kako posmatraju jareća pluća, opijeni uzbuđenjem prate tok potočića. Mali vrtlozi ih okreću kao šarenu dečiju igračku, u koju su se zapravo pretvorila odmah nakon klanja. Svi ih prate pogledom. Čak i Ani. Ruke stisnute u pesnice. Ona veruje kako može da uzme pluća i da ih brzo vrati u telo, da namesti dušnik na svoje mesto, da vrati srce, da poveže krvne sudove, da ušije sve spojeve između male i velike cevanice zadnje noge jareta, da zalepi glavu, da povuče nož, da lagano poseče svoj prst. Iz prsta joj teče krv i kaplje. On ne čuje zvuk kapi, ali vidi oblačiće pare, koji se izdižu tačno do vrha njenih cipela. Što više stiska, to se više pluća udaljavaju, a osim vrtloga tu je i drveća, čije ih grane dodiruju lagano, klize po njima, polako ih podižu, grana za granom, dok se pluća ne odvežu na metar iznad potoka. Poput krvave krpe. Odveć izduvane. Sasvim izduvane.

Uznemirenost oko sahrane je bila možda neuobičajena za smrt starijeg čoveka i svi su umalo zaboravili na Anin prst koji je stradao. Ona je sedela u sobi i gledala u patrljak koji je dobio koricu na isečenom zglobu i sada je izgledao nekako previše natečen. Momci su spavali i trljali ramena usredsređeni na povesti koje su sanjali. Sporo je ustala i spustila pogled na svoju ruku. Prešla je hodnikom nakon što je tiho zatvorila vrata od sobe i takođe tiho otvorila vrata dedine sobe. Stala je iznad kreveta, koji je oštro mirisao na starost, na uvenulost, na ustajalost. Posteljina je bila ostavljena, niko se nije setio da je promeni. On je preminuo na stolici i ta stolica je odmah bila sklonjena. Jedna stonoga je sporo gmizala po zidu iznad kreveta. Ani se sagla i videla je kako se nožice kreću u savršenoj sinhronizaciji. Stonoga je stala, možda je osetila pogled i pristustvo drugog. Ukočila se. Ani se takođe ukočila. Razmišljala je, ali ne o stonogi, nego o ludom golicanju koje je osećala na stradalom prstu. Godinama nakon toga pratio je taj fantomski svrab, kao podsetnik na nešto što je imala ali odavno izgubila. Mislila je i čudila se kako je moguće da oseća odsečeni prst. Niko je nije upozorio na to. Ali nikad te ni na šta ne upozore, zar ne?