Beton br.172
Sreda 22. jun 2016.
Piše: Predrag Čudić

Nešto kao lament

                                Možda me u tuđini neće

                                Tvojih dahija stići ruka,

                                Njihove oči svevideće,

                                Sluh apsolutni njihovog sluha.

                                                                      M.J. LJ.


Zbogom, moj grade rodni,

Moj grade prljavo-sivi,

Vi prosti i vi blagorodni

Mrtvi i živi.


Ko da je neka mračna sila

Na tebe bacila veo,

Jednom je neka priča bila:

Beograd je od beo...


Nedostajaće mi miris roštilja

Sa Sajma knjiga,

Stvarnosna proza izobilja

Mesnatih razbibriga.


Kraj žrtvenika vrelih roštilja

Vešti druidi žreci,

Svraćaju reke ekskurzija,

Mameći pare deci.


To je kultura akademska

Taj srpski super ego

Snobova koje je predak-geak

U večnu bošču stego.


A miris paprika pečenih

U jesenji sfumato!

Tih običaja davno stečenih,

Pa to je Balkan, bato!


Naš Kalemegdan ponos grada

Taj svetionik slavni,

Ništa ga ne sravni, ali kiselo

Drvo će da ga sravni.


A taj Panteon velikana

Senovitih aleja

Muzej u senci zelenih grana

Svih srpskih korifeja.


Tu na piscima čuče ptice

Ko ih se seća

Cvrkuću i kake nemilice,

A to je sreća.


Borina glava kao na kocu

Sa puno dara

Rad ekspresivana nekog tamo

Neznanog janičara.


Tu su i oni što za života

Bezeciraše kutak,

Ničeg ih nije bilo sramota

Za slave jedan trenutak.


Prisnosti onih dana slavnih

I ona naša kultura!

Juriša nemih na prevoz javni

To se, bre, Srbin gura.


Ta plemenitost ta kultura

Naroda pravoslavnog,

Ta menažerija kreatura

U čorbi života javnog.


Čas je na Drinu zvala truba

Čas na Kosovo ravno

Gomile pjanih rodoljuba

Što cevče pivo slavno!


A imao sam u Savamali

Veliku, pravu Guču

Tu su povazdan trumbetali

Uvertire za tuču.


I pevalo se: Slobo, reci,

Naredi druže, Slobo,

Krajišnici će kao meci,

Poleteti za tobom!


I faliće mi ona slika

O slavnom srednjem veku

Kad nismo mogli bez kašika,

Sad samo volove peku.


Tih umnih glava bogopažnja,

Do bola suptilnih faca

A narod, narod ne mož bez ražnja

Sred kakavog javnog placa.


Tu je ta srpska solidarnost

Sve brat do brata,

Ali da snovi nisu stvarnost

Malo ko shvata.


A bogomolja sila jedna,

Ko nekad krajputaša,

Mere kolko je duša vredna

Zaslužnih mafijaša.


Jer naš ti čovek čim zasvinji

Taj odmah zida crkve

Iskopa temelje kukavac sinji

Onda od metka crkne.


No, hvala bogu, budući tako

Za majku veru se veže,

Eskivira pakao lako,

Al metak mnogo teže.


Vera je naša nasušna hrana

Naša je hrana vera

Red crkava pa red kafana

Ktitora profitera.


Mi smo raspeti posred krsta

Krvari naše biće

I zato uvek, uvek s tri prsta

Mašamo se za piće.


Dunavo plavo, lepa Savo,

Avaj, to nekad beše!

Sada vam ušće dereglije

Kafanske zaposeše.


Kad na Avalu mislim plavu

Na Neznanog junaka,

Pitam se, nisu li dali glavu

Za knjigu utisaka.


Al faliće mi, faliće mi,

To veliko u malom,

Mi veliki, a tako mali,

U svetu posustalom.


Jer s proleća sam nekad vitak

Lutao s lukom srebrencem,

Dubokih misli, al džep plitak

Zelenim vencem.


Kad mahinalno mahnem rukom

Iz daljina,

Zaustim: Konobar,

Deset s lukom,

I kilo vina!


(Budim, 1993.)

Vreme smrti i razonode arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.